Александар Стојачковић

Александар Стојачковић
Рођење: 6. јун 1822. Сомбор, Аустријско царство Смрт: 3. јул 1893. Будимпешта, Аустроугарска Познат као: богослов, правник и писац

Александар Стојачковић (Сомбор, 6. јун 1822 — Будимпешта, 3. јул 1893), српски богослов, правник и правно-историјски писац.

Александар Стојачковић је рођен 25. маја/6. јуна 1822. године у Сомбору.¹⁾ Његов отац је био управник српских школа.²⁾ Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Кечкемету, а филозофију у Печу.³⁾ Након завршених студија права у Пешти почео је да студира богословију у Сремским Карловцима, са намјером да постане калуђер.⁴⁾ Постављен је 1847. за професора историје на карловачкој гимназији.⁵⁾ Револуционарна 1848. је промијенила његово мишљење па је постао члан српског Главног Народног Одбора. Потом га је војвода Стеван Шупљикац узео за секретара. Након револуције је остао у управној служби. Био је преводилац за срски језик у управи Војводине српске у Темишвару.⁶⁾ Једно време био је начелник града Вршца.⁷⁾ Од 1860. до 1867. био је први перовођа и секретар код угарског намјесништва у Будимпешти.⁸⁾ Од 1867. био је најприје секретар, па онда савјетник у угарском министарству унутрашњих послова.⁹⁾ Пензионисан је као савјетник министарства у Будимпешти 1883.

Био је сомборски посланик на српском народно-црквеном Благовештенском сабору 1861. у Сремским Карловцима.¹⁰⁾ Од 1866. до 1869. био је посланик Сомбора у Угарском парламенту.¹¹⁾ Од 1884. до 1887. заступао је Вршац, а од 1887. до 1892. белоцрквени срез у Угарском парламенту.¹²⁾ Од 1888. уређивао је лист „Српски Дневник”.¹³⁾ Конзервативних убјеђења, залагао се за мисао споразумног и сложног рада између народа, епископата и државе за Србе у Угарској. То је истицао у свом „Српском Дневнику” и бранио је споразумјевање са црквом и државом без штете за српство.

Књижевни рад је почео 1841, пишући о разним темама. Доцније се усмјерио на народну историју, пишући расправе на основи извора. Испрва пише са научном сврхом, али је већ од 1845. почео да прави историјске радове и са политичком сврхом. Трудио се да историјским дешавањима покаже оправданост српских политичких захтјева. У томе је успио толико да су његови погледи прешли у политичку идеологију Срба у Угарској. Ти погледи су давали значај српском историјском праву и српским заслугама за Хабсбуршку династију и читаву државу, посебно у борби против Турака.

Главни радови:

• Услуге народа серпског Пресветлом дому Аустријском (1845)
• Историја восточно-славенског богослужења и кирилског књижевства код Славена западне цркве (1847)
• Черте живота народа српског у унгарским областима (1849)
• Uber die staatsrechtlichen Verhaltnisse der Serben in der Wojwodina und uberhaupt in den Landern der ungarischen Krone (1860)
• О нашој народно-црквеној автономији (1888)
• О нашим народно-црквеним и автономским пословима (1889)

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од августа 1848. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

• Орао, 1894, стр. 119—121
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 4 (Н. Радојчић).
• Дод. Поменику, 156 (М. Ђ. Милићевић).
• В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/12 (В. Алексијевић).
• Енциклопедија Новог Сада 27 (2006) 52—53.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955—1971. 8.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 75 : 4 (1981) 207–208 (В. Grolshammer).
• В. Крестић: Историја српске штампе у Угарској 1791—1914. Београд 2003.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Aleksandar Stojackovic