Садржај

Гласовне промене

Гласовне промене, настају када при променама именичких речи кроз падеже, глагола кроз глаголске облике или при творби речи дођу у додир различити гласови који до тада нису били заједно. Као резулат гласовних промена долази до измене различитих гласова у истој речи.1) Модерна граматика гласовне промене означава термином алтернацијa2) (лат. alteratio — смењивање, промена, од лат. alter — други).3)

Гласовни закони

Ако се гласовна промена врши увек када за то постоје услови она се сматра гласовним законом. Гласовни закони се могу поделити на оне који су увек активни и оне који су ограничени временски, пошто су важили само током одређеног времена у прошлости. Српски језик је резултат ових промена с обзиром да након престанка важења закона на новонастале речи такви закони нису примењивани. Постоје и закони који су територијално ограничени јер се односе само на одређене дијалекте у српском језику.4)

Једначење сугласника по звучности

Када се у једној речи, један до другога, нађу два сугласника различита по звучности долази до њиховог уједначавања тако што се први једначи према другом.5) Када је звучни сугласник испред безвучног он прелази у свој безвучни парљак, а безвучни сугласник испред звучног прелати у свој звучни парњак. Звучно безвучних парова има седам: Б-П, Г-К, Д-Т, Ђ-Ћ, Ж-Ш, Џ-Ч, док се звучни сугласници који немају свог парњака, (Ф, Х, Ц) се не мењају, али утичу да се звучни сугласник испред промени у безвучни.6)

Самогласници и сонанти не доводе до промена, тако да се безвучни сугласници испред њих не мењају.7)

Примери гласовних промена по звучности:

Одступања

Постоје и изузеци, када се не бележи једначење сугласника по звучности у говору, када:8)

Једначење сугласника по месту грађења (творбе)

Када се два сугласника различита по месту грађења (изговора, творбе или артикулације) нађу у непосредној близини, они се једначе.9)

Сугласници по месту настанка (творбе):

По овом правилу:

Примери

Постоје случајеви у којима су пре једначења сугласника по месту изговора врше неке друге гласовне промене:11)

Након једначења сугласника по месту настанка, често долази до губљења сугласника.

Изузеци

До једначења сугласника по месту настанка не долази:

Палатализација

Палатализација (од лат. palatalis — палатал, од лат. palatum — непце) (умекшавање сугласника)12) је гласовна промена у којој задњонепчани сугласници К, Г, Х, у творби речи испред самогласника Е и И и непостојаног А, прелазе у предњонепчане сугласнике или палатале Ч, Ж, Ш. Резултат ове гласовне промене је и промена сугласника Ц и З у Ч у Ж.13)

Јавља се у:

Одступања

Палатализација се не врши у:

Сибиларизација

Сибиларизација (од лат. sibilans, од лат. sibilare — шиштати, пиштати)14) или раније друга палатализација је гласовна промена у којој задњонепчани сугласници К, Г, Х испред самогласника и, као наставка за облик речи, прелазе у зубне сугласнике (сибиланте) Ц, З, С.15) Обе палатализације више нису активне и у језику се појављују резултати гласовних промена у прошлости и код новијих речи се не примењују.

Сибиларизација се јавља:

Одступања

Сибиларизација се не врши:

Јотовање

Јотовање или јотација (од грч. ἰῶτα — јота)16) је гласовна промена у којој ненепчани сугласници испред сонанта Ј прелазе у непчане сугласнике или у сугласничко-сонантску групу, у којој је други сугласник непчано Љ.17) Име је добила по слову Ј које се некад звало јота. Јотовање је започело још у прасловенској заједници (старо јотовање) и јављало се у различитим епохама, ново јотовање је започело у 14. и 15. веку и у неким дијалектима постоји још увек.

Јотовање се врши према следећем обрасцу.18)

Јотовање се јавља у:

Изузеци

Непостојано А

Непостојано А се јавља само у поједином облицима речи,19) обично између два крајња сугласника у основи,20) док се у другим облицима исте речи не јавља.

Настало је током историјског развоја српског језика на више начина:21)

Полугласник је одлика најстаријих сачуваних српских писаних споменика, како на народном језику (нпр. у „Повељи Кулина бана“ из 1189), тако и на српскословенском (старом српском црквеном и књижевном) језику (на пример „Мирослављево јеванђеље“ с краја 12. века). До вокализације у самогласник а у народном језику, у великом делу Србије, Црне Горе, Босне, Херцеговине и др. дошло је крајем 14. и почетком 15. века. Међутим, у већини зетских говора у Црној Гори овај полугласник се развио у отворено е, које се у кратким слоговима сачувало и до данашњих дана, исто као што се у јужној и источној Србији задржао невокализовани полугласник.24)

Непостојано А у савременом српском језику се јавља:

Непостојано А, које стоји између два сугласника не треба мешати са А, које се појављује на крају речи, као облик за наставак.

Изузеци

Непостојано А се не појављује:35)

У неким облицима речи губљењем непостојаног А настају сугласничке скупине, код којих долази до других гласовних промена, као што су једначење сугласника по звучности37) код: поредак = пореци, љубак = љупка, или губљења сугласника: поредак = пореци, губитак = губици

Прелазак Л у О

У штокавском дијалкетима српског језика у 14. веку,38) глас Л на крају речи или на крају слога, прешао у О.39)

Промена Л у О се јавља у:

Изузеци

Прелазак из Л у О није извршен код свих речи. Л се задржало:42)

Прелазак О у Е

У неким речима српског језика је иза слогова који се завршавају предњонепчаним сугласником (меких Ј, Љ, Њ, Ћ, Ђ и тврдих Ч, Џ, Ж, Ш), настала гласовна промена у којој је уместо самогласника О, дошао самогласник Е. До гласовне промене је дошло зато што су некада сви предњонепчани сугласници по изговору били „меки“, па су својом мекоћом условили једначење самогласника задњег реда О, који је прешао у самогласник предњег реда „Е“.44)

Мада је српском језику уобичајено да се у слоговима иза основе која се завршава неким од ненепчаних или задњонепчаних сугласника, следи О:45)

У речима које се завршавају неким задњонепчаним сугласником уместо О следи Е:46)

Губљење сугласника

До губљења једног од истих или сличних сугласника долази упрошћавањем сугласничких група тешких за изговор.47)

Један од два иста (подвојена) сугласника се губи након:

У речима са суфиксима -ски или -ство, губи се глас С који стоји иза сугласника Ч и Ш50)

Сугласниици Т и Д се губе испред сливених сугласника (африката) Ц = Т + С, Ч = Т + Ш, Џ = Д + Ж, Ћ = Т + Ј, Ђ = Д + Ј, пошто су делимично садржани у њиховом изговору:51)

Изузеци

До губљења сугласника не долази:53)

Сажимање и асимилација самогласника

Сажимање самогласника је гласовна промена при којој се два иста самогласника спајају у један дуги самогласникм а асимилицација самогласника је гласовна промена у којој се различити самогласници изједначавају.

До сажимања долази на крају неких речи, након преласка Л у О:

До асимилације долази код присвојних заменица у генитиву, испадањем сонанта ј, долази до асимилације е у о, после чега се два о претварају у један дуг самогласник:

Изузеци

Литература

Glasovne promene

1) , 5) , 19)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 27
2) , 22) , 44) , 45) , 46)
Милош Милошевић, 2007, стр. 24
3)
Иван Клајн, Милан Шипка, 2008, стр. 105
4)
Милош Милошевић, 2007, стр. 17
6) , 7) , 8)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 28
9) , 10)
Милош Милошевић, 2007, стр. 22
11) , 47) , 51) , 52) , 53) , 54)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 33
12)
Иван Клајн, Милан Шипка, 2008, стр. 885
13)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 29
14)
Иван Клајн, Милан Шипка, 2008, стр. 1133
15)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 30
16)
Иван Клајн, Милан Шипка, 2008, стр. 560
17) , 18)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 31
20) , 21) , 25) , 26) , 27) , 28)
Милан Шипка, 2010, стр. 1364
23) , 24)
Александар Младеновић, 2004, стр. 177
29) , 30) , 34) , 35)
Милан Шипка, 2010, стр. 1365
31) , 33)
Владан Миљковић, 2010, стр. 8
32)
Милан Шипка, 2010, стр. 423
36) , 37)
Милан Шипка, 2010, стр. 1366
38) , 39) , 40) , 42) , 43)
Радојко Гачевић, Милан Тасић, 2009, стр. 32
41)
Милан Шипка, 2010, стр. 1367
48) , 49) , 50)
Милош Милошевић, 2007, стр. 23