| Димитрије Блудов |
|---|
| Рођење: 16. април 1785. Романово, Русија Смрт: 2. март [?] 1864. Петроград, Русија Познат као: дипломат и кодификатор предсједник руске академије наука |
Димитрије Николајевич Блудов (рус. Дмитрий Николаевич Блудов) (Романово, 16. април 17851) — Петроград, 2.(?) март 1864),2) руски дипломата, кодификатор и државник, предсједник руске Академије наука (Петроград, од 1855).
Родио се 1785. године на посједу свога оца, грофа. Отац му је умро рано па је одгајан под надзором мајке, и с њом је прешао у Москву. Ту 1800. ступа на рад у архиву вањских послова, али ускоро прелази у Петроград гдје се дружи са познатим руским писцима тог доба. Нарочито се зближио са Карамзином. Иако се никада није посветио потпуно само литератури већ је радио у државној служби, Блудов је имао доста учешћа у литерарним кретањима у доба своје младости.
Био је потом у дипломатској служби у Шведској и у Енглеској (1817—1820), гдје на њега утичу идеје грађанских слобода и поштовања законитости. По повратку у Русију бавио се документацијом историјских дипломатских односа Русије за западом. Пред смрт је Карамзин препоручио цару Николају Првом Блудова за вишу државну службу. Тако је Блудов добио мјесто у Врховном суду. Затим је имао неке полемике са Н. Тургењевом у вези књиге La Russie et les Russes (Париз, 1847) које су биле штампане у неколико дјела.
Године 1826. добио је мјесто помагача министра народног образовања. Године 1828. постао је савјетник цара о питањима новоуспостављене грчко-унијатске цркве у Русији. Године 1830. привремено је био министар правде, 1832. унутрашњих послова, 1837—1839. опет министар правде. Од тада је блиски царев сарадник, члан државног савјета и предсједник одјељења закона. Године 1842. добија титулу грофа. У његовој редакцији тада излазе два издања Свода Законов (1842. и 1857) и Уложения о наказаниях (1845), која стварају правила за законодавство. Године 1847. потписао је Конкордат са католичким представницима.
У току владавине Александра Другог 1855. постао је предсједник Академије наука, члан државних комитета (1856. и 1857), предсједник државног савјета и комитета министара 1862. Након Кримског рата радио је на економским реформама, чија је једна посљедица била укидање кметства у Русији 1861. Посљедње године је посветио и судбини народних школа. Издао је многе чланке и дјела, и био је велики помагач руским писцима кроз неколико десетљећа. Издао је и брошуру Последние часы жизни имп. Николая I (1855), која је преведена на неколико језика.
Почасни је члан Друштва српске словесности од јануара 1854.