Душан Влајић (Шабац, 29. август 1911 — Жарково, 20. јун 1945),1) српски сликар и архитекта.
Душан Влајић је рођен у Шапцу где је завршио основну школу и гимназију, а на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду је диломирао 1934. године. Сликарство је учио у приватној школи нашег понатог сликара Јована Бијелића. Огледао се у техникама: цтеж, акварел, темпера, пастел и уље а сликао је портрете и пејсаже. За време Другог светског рата је био у немачком заробљеништву у логору Оснабрик. Непосредно по изласку из логора преминуо је од последица болести добијене у логору.
Први пут је излагао на Јесењој изложби у Београду 1935. године а посмртна изложба му је организована у Београду и Паризу 1952. године. Његова дела се чувају у Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду као и у другим јавним и приватним колекцијама. Припадао је уметничкој групи „Десеторо” са којом је излагао.
Сликарска група „Десеторо“ је заједнички излагала 1940. године у Београду и Загребу. Групу су сачињавали: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Љубица Сокић, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут.2)3) Иако по свом саставу хетерогена, група се састојала од 2 жене и 8 мушкараца, било је ту академских сликара, интелектуалаца са факултетским образовањем, али и сликара по вокацији, припадали су разним друштвеним слојевима од радништва, интелегенције до буржоазије. Заједничко овој групи је било то, што су сви били сликари и ђаци Јована Бијелића. Неки од ових уметника су страдали у Другом светском рату, а они који су преживели били су значајни ликовни ствараоци у послератном периоду.