Евгеније Симоновић
| Евгеније Симоновић |
|---|
 |
| Рођење: 18. јануар 1815. Бела Црква, Хабзбуршка монархија Смрт: 6. мај 1880. Неготин, Србија |
Евгеније Симоновић (понекад се спомиње као Симеоновић)1) или Јевђеније Симоновић2) (световно Јевтимије) (Бела Црква, 6/18. јануар3) 1815 — Неготин, 24. април/6. мај4) 1880), епископ неготински и професор и ректор богословије (Београд).
Живот и рад
Рођен је у Белој Цркви у Банату од оца Вићентија и мајке Ане.5) Основну школу, српску и њемачку, завршио је у родном мјесту. Гимназију похађа у Карловцима а филозофију у Пешти. Богословију је завршио у Вршцу.6) Прешао је у Србију 1839. и постао је професор на богословији као световно лице. У јуну 1841. постаје регистратор у кнежевој канцеларији. Године 1841. дао је оставку на световну службу, добио је монашки чин и постаје поново професор, а доцније и ректор (седам пута) богословије у Београду. Ту је остао непрекидно све до 1865.7) Године 1854. постаје архимандрит. Године 1865. посвећен је за крајинског епископа, са сједиштем у Неготину. Ту је уредио резиденцију и подигао нову цркву.
За његове владавине у епархији је подигнуто десетак нових цркава. Био је одличан зналац фрушкогорског црквеног пјевања, и настојао је да се то знање пренесе и у Неготинску крајину.
Штампао је радове углавном из богословне књижевности. Важнија писана дјела су му:8)
- „Опис манастира Манасије“, 1866.
- „Кратки црквени устав“, 1860.
- „Реч којом је поздравио на Радујевцу Кнеза Михаила, кад се враћао из Цариграда“, 1867.
- „Реч којом је поздравио Кнеза Милана на Радујевцу кад се враћао из Ливадије“, 1871.
Академик
Почасни је члан Друштва српске словесности од 1848. Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке моралне, језикословне и литерарне) наименован 1864.
Литература
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.4 (Р. Грујић).
- Милан Милићевић, Додатак поменику од 1888, 1901.