Горњокарловачка епархија обухвата просторе Баније, Кордуна, Лике и Крбаве, Горског Котара, затим, сјеверну Хрватску и Истру. Свој назив је добила по Карловцу, граду у којем је сједиште Горњокарловачке епархије. Срби ове просторе насељавају још од 15, а нарочито првих деценија 16. вијека. Главна станишта су им Жумберак и Бела Крајина, а потом насељавају просторе око Гомирја и Горски Котар. У време турске управе средњом Ликом (1528—1699), на личке врлети долазе Срби из Далмације, а Крбаву насељава српски живаљ из Босне. Многи од њих прелазе одавде на аустријску територију, односно на просторе Војне крајине.
Током 16. вијека, духовни надзор над православним Србима овог подручја врше дабробосански митрополити. Једно вријеме сједиште ове митрополије је у манастиру Рмњу, на босанско-далматинско-личкој тромеђи. Када су крајем 17. вијека ослобођени дијелови Лике, Баније и Крбаве, који су до тада били под турском влашћу, основана је за ове крајеве 1695. године посебна Карловачко-зринопољска епархија. Први архијереј ове епархије био је избјегли дабробосански митрополит Атанасије Љубојевић (1696—1712).
У вријеме епископа Данила Јакшића почела је изградња цркве у Плашком, храм је завршен и освећен 23. августа 1763.1)
Горњокарловачки епископи:
Istorija Eparhije gornjokarlovacke