Приповедач

Приповедач или наратор, неутрално лице које казује причу. Он је посредник између писца и догађаја о којима се говори. Он приповеда о неком догађају, објашњава и тумачи догађаје и посебно наглашеним детаљима истиче особености ликова, омогућава увид у њихов унутрашњи свет и наглашава динамичност радње.¹⁾

Традиционално се сматра да када је приповедач и сам учесник у догађајима, односно један од ликова, онда приповеда у првом лицу, субјективно, а када приповедач није учесник или жели да буде објективни посматрач док приповеда, онда приповеда у трећем лицу,²⁾³⁾ при чему приповедача не треба поистовећивати са писцем који је написао дело.⁴⁾

Традиционалне поделе нису довољно савршене. Имајући у виду тачку гледашта, односно позицију приповедача у односу на простор и време, приповедач може бити:

• свезнајући приповедач, када су обухваћени најшири простор и време налик божанском. Приповедач као да лебди у простору и времену, полажући право на „све“ и на „увек“, као своје темељне одреднице. Пример су Хомерови епови, који временски обухватају деценије, а просторно готово цео до тада познати свет. Овакав начин приповедања је преовладавао је књижевности до 16—17. века, јер се до тада веровало да приповедач или песник представља врсту божијег гласа.⁵⁾
• фиктивни приповедач, коме аутор директно или индиректно предаје реч. Овакво раздвајање омогућава аутору да искаже нека своја посебна мишљења и ставове, које сам лично не жели да каже.⁶⁾
• неутралан објективни приповедач, подразумева свезнајуће ауторско приповедање. Аутор не полаже рачуна о изворима својих података, слободно, без препрека се креће по временској и просторној оси, улази у психологију, мисли и осећања јунака, остајући неприметан.⁷⁾ Оваква тачка гледишта појачава драматику дела, јер се читалац суочава са догађајима заједно са личностима, а аутор најчешће укида друге елементе који ометају или успоравају драматичност радње, као што су описи или карактеризација личности.⁸⁾
• ауторски приповедач, када аутор говори у своје лично име, исказујући своје мишљење и виђење. Најчешће се користи у есејима.⁹⁾

• Може бити виђење стварности у првом лицу, где личност и догађаји имају исти простор и време. Користи се за карактеричне догађаје, који се истичу тако па читалац има снажнији утисак непосредности доживљаја.¹⁰⁾
• Кроз свест једне личности – где се простор – време доживљава кро свест и виђење једне личности која је представљена у трећем или ређе другом лицу једнине или чак множином.¹¹⁾
• Инфантилни приповедач - простор је наглашено сужен и смањено је или укинуто време, догађаји и личности се сами исказују, а читалац у својој свести сам успоставља простор и време, под условом да је довољно образован и искусан.¹²⁾

Употреба покретне, клизеће тачке гледишта, кроз свест више личности. Формира се више просторних планова који се преплићу у једној заједничкој равни простора – времена. Уз њих су још додати и нови простори – времена кроз сегменте сећања личности.¹³⁾

Подједнако убедљиво делују говор аутора, других приповедача, јунака, који међусобно могу бити супротстављени и умећу се различити жанрови (на пример роман, кратка прича, репортажа, песма, есеј у оквиру истог књижевног дела). Постоји мноштво појединачних простора – времена, испреплетених око једне или више основних тема, где су сви гласови подједнако важни.¹⁴⁾

• Наташа Станковић Шошо, Бошко Сувајџић, Уместност речи - читанка за шести разред основне школе, уредник Наташа Станковић Шошо, Издавачка кућа „Нови Логос“ д.о.о.
• Биљана Вићентић, Третирање туђег говора у прозном делу Људмиле Петрушевске, Пројекат Растко, 2001.
• Миливој Анђелковић, Простор - време у књижевности, Публикација Астрономског друштва „Руђер Бошковић“, број 8, 2009.

Pripovedac