Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

Обе стране последње ревизије Претходна ревизија
Следећа ревизија
Претходна ревизија
аврам_петронијевић [2018/08/11 21:29]
жељко_тодоровић
аврам_петронијевић [2019/08/20 19:59] (тренутно)
жељко_тодоровић
Линија 1: Линија 1:
 +/* {{Биографија ​
 +| име = Аврам
 +| презиме       = Петронијевић
 +| слика =  AvramPetronijevic.jpg
 +| ширина_слике ​       =
 +| опис_слике =
 +| дан_рођења ​         = 13.
 +| месец_рођења ​       = септембар
 +| година_рођења ​      = 1791.
 +| место_рођења = Текија
 +| држава_рођења = Османско царство
 +| дан_смрти ​          = 22.
 +| месец_смрти ​        = април
 +| година_смрти ​       = 1852.
 +| место_смрти = Цариград ​
 +| држава_смрти = Османско царство
 +| боја ​               =
 +}} */
 +====== Аврам Петронијевић ======
 +**Аврам Петронијевић** (Текија,​ 13. септембар 1791 — Цариград,​ 22. април 1852), српски политичар,​ трговац и познати државник. Био је више пута председник владе и министар иностраних послова Кнежевине Србије. Био је главни дипломатски представник кнеза [[Милош Обреновић|Милоша Обреновића]]. Заједно са [[Тома Вучић|Томом Вучићем]] и [[Илија Гарашанин|Илијом Гарашанином]] спадао је међу тројицу најистакнутијих [[уставобранитељи|уставобранитеља]]. Основао је 1846. прву фабрику у Србији,​ а то је била фабрика стакла у Јагодини.
  
 +===== У Оршави =====
 +Рођен је 13. септембра 1791. у [[Текија|Текији]] на Дунаву.((„ЖИ”,​ [[https://​archive.org/​stream/​pomenikznameniti00miliuoft#​page/​540/​mode/​2up|М. Милићевић,​ Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.]])) Према једним изворима његов отац Петроније је учествовао у фрајкору за време Кочине крајине,​ али вероватније је да су његови родитељи прешли у Оршаву одмах након његовога рођења.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 12)) Аврамов отац Петроније се населио у Старој Оршави,​ у којој је двадесет година радио у оршавском карантину.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 13)) Аврамова мајка Јована бавила се пророчанствима.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 13)) У [[Оршава|Оршави]] је Аврам похађао српску основну школу и накратко немачку.((„РК”,​ [[http://​www.slobodanjovanovic.org/​2012/​02/​27/​radovan-kalabic-avram-petronijevic-1791-1852/​|Радован Калабић:​ Аврам Петронијевић (1791—1852)]])) Основну школу похађао је захваљујући свом добротвору,​ трговцу Лазару Фотију Поповићу.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 14)) Запослио се као шегрт код трговца Фотија Поповића и ту је усавршио немачки и научио влашки и нешто грчкога језика.((РК)) Прешао је да ради у оршавску филијалу барона Карла Сине, бечкога банкара цинцарскога порекла.((РК)) У Сининој експозитури поред језика усавршио је лепе манире и дипломатско понашање. Једно време радио је у Сининој експозитури у Трсту, где је научио италијански.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 15)) После тога био је секретар код трговца Теодора Демелића.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 15)) Једно време Аврам се у Оршави бавио посредничком трговином,​ али запао је у дугове.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 17))
 +
 +===== У Цариграду =====
 +У Србију је прешао 1817. да би трговао и исплатио дугове.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 17))((ЖИ)) Напустио је трговину након неколико месеци и постао је писар код гружанскога кнеза [[Петар Топаловић|Петра Топаловића]],​ а у другој половини 1817. постао је секретар у канцеларији [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]].((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 18))((ЖИ)) Кнез Милош га је 10. октобра 1820. послао у Цариград као главнога писара делегације,​ која је за њега тражила потврду да је кнез и да је та титула наследна.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 26)) Делегација је требала да тражи и разна аутономна права, укључујући успоставу унутрашње управе,​ уређење судова и слободу подизања школа и болница.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 26)) Тражили су и извесна трговачка права.((„НА”,​ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка,​ Београд,​ 1929, књига 3, 437)) Преговори са турским званичницима започели су фебруара 1821. Међутим пошто је почетком 1821. избио [[Грчки устанак]] делегација је притворена.((НА)) Били су политички таоци, па би у случају буне у Србији први били смакнути.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 30)) У затвору је умро један члан делегације,​ а други је скренуо са ума. Аврам се у затвору због великога страха стално молио и научио је напамет псалтир и катист и духовно се преобразио.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 28)) Аврам је у затвору са грчким затвореницима учио грчки језик. Након извеснога времена на грчком је почео да чита философска,​ историјска и књижевна дела.((РК)) У затвору је изучио филозофију,​ историју,​ богословију,​ митологију,​ географију и турску политику.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 29)) Након пуштања на слободу остао је једно време у Цариграду,​ у коме је онда именован за српскога представника.((РК)) У Србију је кренуо децембра 1825. године.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 34))
 +
 +===== У најужем кругу кнеза Милоша =====
 +Вратио се у Србију у марту 1826. и постао је члан најужега круга око [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]]. Од половине 1826. до 1832. био је на дужности кнежевог секретара.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 35)) Активно је учествовао маја 1826. у гушењу [[Чарапићева буна|Чарапићеве буне]].((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 36)) Чим је избила Чарашићева буна кнез Милош је послао Аврама да заједно са [[Алекса Симић|Алексом Симићем]] испита тко стоји иза побуне.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 37)) Аврам Петронијевић је ухапсио Чарапићевога јатака Берисављевића,​ који је онда одао целу заверу.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 37)) После Чарапићеве буне Аврам је постепено постајао главни кнежев преговарач са турским властима и све више је обављао посао ћехаје,​ па је добио надимак //​[[Ћаја]]//​.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 37)) Кнез Милош га је турским представницима представљао као свога ћају.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 38)) Због честе комуникације са Турцима Аврам је пушио чибук и седео је на њихов начин прекрштених ногу.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 38)) На тај начин је стицао турску наклоност и поверење,​ али и искуство о томе када се ради о њиховим искреним,​ а када о прикривеним поступцима.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 38)) Дринопољски или [[Једренски мировни споразум]] након Руско-турскога рата склопљен је 14. септембра 1829. Део споразума односио се и на Србију,​ тако да се Отоманско царство обавезивало да ће испунити [[Акерманска конвенција|Акерманску конвенцију]] и да ће Србији вратити 6 отргнутих нахија.((М. Гавриловић III, 1912, стр. 122)) Кнез Милош је одмах на те вести 23. септембра 1829. послао [[Ђорђе Протић|Ђорђа Протића]] и Аврама Петронијевића на преговоре у Цариград.((М. Гавриловић III, 1912, стр. 123)) Њихов задатак је био да траже комесара са којим ће се вратити и извести обележавање граница,​ а поред тога требали су да траже Дунавске аде. Руски маршал [[Иван Иванович Дибич]] је Протића и Петронијевића ​ задржао у Једрену да би се причекала ратификација мира.((М. Гавриловић III, 1912, стр. 127)) У Цариград су отишли 20. новембра,​ након ратификације мира и издавања [[Хатишериф из 1829.|Хатишерифа из 1829]]. Хатишериф им је свечано уручен 30. новембра 1829. у Цариграду.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 51)) У Цариграду су остали до јануара 1830. чекајући да Порта одреди комесара за разграничење,​ са којим је Аврам онда допутовао у Србију.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 51))
 +
 +Заједно са [[Цветко Рајовић|Цветком Рајовићем]] путовао је 1830. у Петроград да се захвали Русима на подршци,​ коју су пружали Србији. Обавестили су руског министра спољњих послова да турски комесар одуговлачи са разграничењем.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 55)) Цар Николај I им је на аудијенцији рекао да кнез Милош треба да изда државни статут,​ па је на основу тога 1831. кнез наредио [[Стефан Радичевић|Стефану Радичевићу]] и [[Димитрије Давидовић|Димитрију Давидовићу]] да се почне са прикупљањем грађе за израду српског устава.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 57—58)) Кнез Милош га је почетком 1834. послао у Цариград да се захвали султану због [[Хатишериф из 1833.|Трећега хатишерифа (1833)]].((Љушић 1986, стр. 18)) У Цариграду Петронијевић задобија велико турско поверење. Заједно са [[Стојан Симић|Стојаном Симићем]] Петронијевић је био главни носилац идеје да се уместо турскога феудализма уведе српски феудализам,​ тј. бојарство.((Љушић 1986, стр. 52—53))
 +
 +===== Милетина буна =====
 +Према Хатишерифу из 1830. [[кнез Милош]] је требало да дели власт са Саветом.((Љушић 1986, стр 119.)) [[Милош Обреновић|Кнез Милош]] је непрекидно избегавао да спроведе то у дело, а истакнути чиновници и значајне народне старешине тражили су да се успостави Савет као орган, који би ограничио кнежев апсолутизам.((Љушић 1986, стр 119.)) Старешинској опозицији постајало је све јасније да кнез избегава да одржи скупштину која би изгласала устав.((Љушић 1986, стр 119.)) Организатор завере био је [[Стојан Симић|Стојан Симић]],​ а срце покрета чинили су Аврам Петронијевић,​ [[Милета Радојковић]],​ [[Ђорђе Протић]] и [[Ранко Мајсторовић]].((Љушић 1986, стр 118—119.)) [[Милетина буна]] је  избила јануара 1835. и 6.000 побуњеника је без отпора ушло у Крагујевац,​ а кнез Милош је онда био присиљен да прихвати захтеве побуњеника и да сазове народну скупштину,​ на којој је 15. фебруара 1835. донесен ​ [[Сретењски устав]],​ којим је ограничен кнежев апсолутизам.
 +
 +===== Уставобранитељ =====
 +Аврам Петронијевић је након проглашења Сретењскога устава био именован за министра спољних послова (15. фебруар — 29. март 1835). Након укидања Сретењскога устава постао је кнежев представник. Током 1837. члан је Државнога савета. Постао је члан Уставотворне комисије. Био је вођа делегације,​ која је 20. априла требала да у споразуму са руским посланством у Цариграду изради и поднесе Порти на разматрање нови Устав Србије.((НА)) Кнез је у ту делегацију убацио своје људе, који су требали да омету Петронијевића,​ али како је устав требао да се усагласи и са руском и са турском страном Петронијевић је добро познавајући односе на Порти успио да изманеврише захтеве Милошевих чланова делегације,​ па је тако настао [[Турски устав]] из 1838.((РК)) Турски устав је био изузетно неповољан за кнеза Милоша,​ јер је Петронијевић у њега унио кључне одредбе о ограничавању Милошеве власти у корист Савета и [[уставобранитељи|уставобранитеља]].((РК)) Савет је добио законодавну власт, а кнез без одобрења Порте није могао да смењује чланове Савета чак и ако би им се доказала кривица.
 +/* [[Датотека:​Avram Petronijevic.jpg|д|мини|200п|]] */
 +===== Прво намесништво =====
 +Петронијевић је 26. фебруара био постављен за кнежевога представника (председник владе Србије) и за министра спољних послова.((НА)) Када се кнез Милош 12. јуна 1839. одрекао кнежевске власти Петронијевић је постао члан трочланога намесништва заједно са [[Јеврем Обреновић|Јевремом Обреновићем]] и [[Тома Вучић|Томом Вучићем]].((НА)) Дошло је до разлаза међу намесницима и до поделе на политичкој сцени Србије на „јевремовце” и „вучићевце”.((„ЈОВ”,​ [[http://​scindeks-clanci.ceon.rs/​data/​pdf/​0350-0802/​2004/​0350-08020450099J.pdf|Jovanović,​ N. „Jevrem Obrenović — skica jedne političke karijere.” Istorijski časopis 50 (2003): 99—130.]])) Прву струју су чиниле присташе обреновићевске династије,​ а вучићевци су себе сматрали за уставобранитеље и циљ им је био да доведу Александра Карађорђевића на престо.((ЈОВ)) Јевремовци су били у мањини,​ али успели су да задрже понеку од важних функција.
 +
 +Када је кнез [[Михаило Обреновић]] добио турску потврду да постаје кнез стигла је и друга потврда према којој су Тома Вучић и Аврам Петронијевић постављени као тутори саветници кнеза Михајла.((НА)) [[Јеврем Обреновић]] је маја 1840. уз подршку [[Кнегиња Љубица|кнегиње Љубице]] и [[Ђорђе Протић|Ђорђа Протића]] побунио више нахија против кнежевих тутора и начина на који су то постали.((ЈОВ)) Због тога је  1840. сазвана Велика Народна скупштина,​ на којој је тражено да уставобранитељске вође напусте Србију.((РК)) Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић су били преплашени,​ па су поднели оставку на положаје кнежевих тутора и побегли су код везира.((ЈОВ))
 +
 +Уставобранитељи су били присиљени да оду у Цариград,​ али уследила је руска интервенција,​ па је дошло до споразума да се дозволи повратак уставобранитеља,​ већине одмах, а тројице главних касније.
 +
 +===== Председник уставобранитељске владе =====
 +У Србију су се вратили у пролеће 1842. Након [[Вучићева буна|Вучићеве буне]] против кнеза Михаила Петронијевић је одређен за председника привремене управе 8. септембра (27. августа) 1842.((НА)) Након избора [[Александар Карађорђевић|Александра Карађорђевића]] за кнеза Петронијевић је 7. новембра 1842. постао кнежев представник и министар спољних послова. Петронијевић и уставобранитељи су се преко пољске емиграције повезали са Француском и Великом Британијом.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 191)) Русија се жалила на незаконит избор новога кнеза и заједно са Портом тражила је поновни избор за кнеза и привремено удаљење Вучића и Аврама Петронијевића из Србије. Скупштина је изразила незадовољство руским захтевима да кнез одступи и да Вучић и Петронијевић напусте земљу, па је онда скупштинска делегација у преговорима са руским и турским представницима договорила да кнез, Вучић и Петронијевић поднесу оставке и да се Вучићу и Петронијевићу дозволи боравак у унутрашњости Србије.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 169)) Вучић и Петронијевић поднели су оставке 20. јуна 1843, па је Петронијевић након тога отишао у Јагодину.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 170)) На Видовданској скупштини Александар Карађорђевић је 27. јуна 1843. поново изабран за кнеза. Руска влада је била љута због веза Аврама Петронијевића и Томе Вучића са пољском емиграцијом,​ па је потврђивање кнеза условљавала захтевом да се Вучић и Петронијевић удаље из Србије.((Радомир Ј. Поповић,​ 2003, стр. 159)) Вучић и Петронијевић попустили су тек кад је руска дипломатија припретила упадом руске војске у Србију.((Радомир Ј. Поповић,​ 2003, стр. 160)) Отишао је 19. августа 1843. из Србије.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 173)) Најпре је боравио у Видину.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 174)) Руска дипломатија је сматрала да из Видина он и Вучић утичу на прилике у Србији,​ па су тражили од турских власти да их пресели из Видина.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 174)) Након дужег натезања турске власти су их убедиле да се у децембру преселе у Свиштов.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 175)) Крајем јуна 1844. дошли су у Цариград,​ а средином августа 1844. Русија им је одобрила повратак у Србију.((Радомир Ј. Поповић,​ 2003, стр. 167)) Српска влада је, да би обезбедила њихов повратак,​ [[Цветко Рајовић|Цветку Рајовићу]] заменила смртну казну заменила казном затвора.((Радомир Ј. Поповић,​ 2003, стр. 165)) У Србију су се вратили 29. августа 1844, а дуж пута их је свуда дочекивао одушевљени народ.
 +
 +Након повратка 11. октобра 1844. поново је именован за председника владе (кнежев представник) и министра спољних послова.((НА)) Петронијевић се у сукобу Томе Вучића и кнеза поставио у средину.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 184)) [[Тома Вучић]] је све више водио русофилну политику,​ а Петронијевић је до краја 1846. прекинуо све пријатељске везе са њим.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 185)) Због сукоба са Вучићем ослабио је Петронијевићев политички утицај,​ јер су међу нижим чиновницима вучићевци били у већини.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 187)) Петронијевића је нападао и [[Стојан Симић]],​ коме је сметало Петронијевићево везивање за Турке.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 188)) Међутим,​ Петронијевић је јачао своју позицију код кнеза. Био је одан кнезу, а са великим ауторитетом,​ који је имао у Државном савету спречавао је заоштравање сукоба између кнеза и Савета.((Уставобр. стр 219)) До своје смрти 22. априла 1852. вршио је функцију председника владе. За време [[Српски народни покрет 1848—1849.|Српскога народнога покрета 1848—1849.]] помагао је Србе у Војводини тајно им дотурајући оружје.((„ПО“,​ [[http://​scindeks-clanci.ceon.rs/​data/​pdf/​0350-0802/​2008/​0350-08020857237P.pdf|Поповић,​ Р. J. „Аврам Петронијевић и Српски покрет у Војводини 1848—1849. ГОДИНЕ” Историјски часопис (2008): 237—251]])) У сукобу патријарха [[Јосиф Рајачић|Јосифа Рајачића]] и [[Ђорђе Стратимировић|Ђорђа Стратимировића]] подржао је Рајачића.((ПО)) Заједно са [[Стефан Стефановић Тенка|Стефаном Стефановићем Тенком]] безуспешно је покушавао да наговори Порту да се Војводина прикључи Србији.((ПО)) Када се новембра и децембра 1848. [[Стеван Книћанин]] нашао у тешком положају пред мађарском офанзивом Петронијевић је охрабривао да се шаљу добровољци.((ПО)) Лажне вести да је Книћанин у безизлазној ситуацији толико су га узнемириле да је 11. децембра 1848. доживео мождани удар.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 228))((ПО)) Био је спашен захваљујући пуштању крви. Током августа 1851. доживео је још један мождани удар.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 276)) Болестан је октобра 1851. кренуо у Цариград.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 276)) За то време се у Београду расправљало о његовој смени, па је Илија Гарашанин наговарао Стојана Симића да заузме Аврамово место.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 279)) Међутим,​ није био смењен. Преминуо је 22. априла 1852. у Цариграду од последица можданог удара.((Радомир Ј. Поповић,​ 2012, стр. 280))
 +
 +===== Литература =====
 +  * Радомир Ј. Поповић,​ //​Аврам Петронијевић//,​ Фреска,​ Београд,​ 2012.
 +  * [[http://​www.slobodanjovanovic.org/​2012/​02/​27/​radovan-kalabic-avram-petronijevic-1791-1852/​|Радован Калабић:​ Аврам Петронијевић (1791—1852)]]
 +  * [[http://​scindeks-clanci.ceon.rs/​data/​pdf/​0350-0802/​2008/​0350-08020857237P.pdf|Поповић,​ Р. J. „Аврам Петронијевић и Српски покрет у Војводини 1848—1849. ГОДИНЕ” Историјски часопис (2008): 237—251]]
 +  * [[https://​archive.org/​stream/​pomenikznameniti00miliuoft#​page/​540/​mode/​2up|М. Милићевић,​ Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.]]
 +  * Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка,​ Београд,​ 1929, књига 3, 437
 +  * С. Јовановић,​ //​[[http://​www.digitalna.nb.rs/​wb/​NBS/​Knjige/​Zbirka_knjiga_Slobodana_Jovanovica/​TDJ-0989-005,​|Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)]]//,​ Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд,​ 1933.
 +  * Радош Љушић, //​Кнежевина Србија (1830—1839)//,​ САНУ, Београд,​ 1986.
 +  * Михаило Гавриловић,​ //​Милош Обреновић књига I//, Историјски институт Београд,​ Београд,​ 1908.
 +  * Михаило Гавриловић,​ //​Милош Обреновић књига II//, Историјски институт Београд,​ Београд,​ 1909.
 +  * Михаило Гавриловић,​ //​[[https://​archive.org/​stream/​miloobrenovi03gavruoft#​page/​n9/​mode/​2up,​|Милош Обреновић III]]//, Београд,​ 1912.
 +  * Владимир Стојанчевић,​ //​Милош Обреновић и његово доба//, Београд 1966.
 +  * Милан Јовановић-Стојимировић,​ //​[[https://​www.scribd.com/​doc/​251514789/​Силуете,​|Силуете старог Београда]]//,​ Просвета,​ Београд,​ 2008.
 +  * Радомир Ј. Поповић,​ //Тома Вучић Перишић//,​ Историјски институт Београд,​ Београд,​ 2003.
 +
 +===== Спољне везе =====
 +  * [[http://​www.sanu.ac.rs/​Clanstvo/​IstClan.aspx?​arg=431,​|Биографија на сајту САНУ]]
 +
 +/* {{Start box}}
 +{{Succession box|title=[[Списак председника влада Србије|председник Владе Србије]]|before=[[Коча Марковић]]||after=[[Паун Јанковић Баћа]]|years= 26. фебруар 1839 —7. април 1840}}
 +{{End box}}
 +{{Start box}}
 +{{Succession box|title=[[Списак председника влада Србије|председник Владе Србије]]|before=[[Ђорђе Протић]]||after=[[Алекса Симић]]|years= 7. септембар 1842 —6. октобар 1843}}
 +{{End box}}
 +{{Start box}}
 +{{Succession box|title=[[Списак председника влада Србије|председник Владе Србије]]|before=[[Алекса Симић]]||after=[[Илија Гарашанин]]|years= 11. октобар 1844 —22. април 1852}}
 +{{End box}} */
Штампање