Александар Востоков
Александар Христифорович Востоков (рус. Александр Христофорович Востоков) (Аренсбург, 27. март 1781 — Санкт Петербург, 20. фебруар 1864), руски филолог, слависта и песник, библиотекар и археограф. Био је један од првих руских филолога. Између осталога, бавио се препевима српских народних песама на руски језик.
Младост
Рођен је 27. марта 1781. године у Аренсбургу (данас Куресаре) на острву Саре у Ливонској губернији у Царској Русији. Био је ванбрачни син прибалтичкога дворјанина барона Фон Остен-Сакена. Востоков је прилагођена транскрипција презимена на руски језик, пошто Ост на немачком и восток на руском значе исток. До седме године говорио је само немачки, али у Санкт Петербургу је научио руски и француски толико, да је са тринаест година писао песме лакше на руском, него на немачком језику. Уписао је 1794. Царску уметничку академију у Санкт Петербургу, али уметност га није толико привлачила. Постао је члан Слободног удружења љубитеља књижевности, науке и уметности и од 1801. објављује чланке у часопису удружења.
Филолошки рад
Од 1803. почиње да проучава старе документе на црквенословенском и на древном руском језику. До 1810. био је јако добро упознат са старим документима, попут Несторове хронике, Руске правде, Слово о Игоровом походу, Поука Владимира Мономаха и Зборник Свјатослава 1076 г. У Санкт Петербуршком веснику објавио је 1812. Оглед о руском типу стиха. У том раду анализирао је систем руских стихова за различите народне песме, карактеристичне за развој руске књижевности.
Током 1820. појавио се његов рад, по коме је постао познат широм Европе, а радило се о Размишљања о старословенском језику, која служе као увод у граматику тог језика. Востоков је ту показао да постоје три периода историје словенских језика: IX—XIII век, XIV—XV век и од XV века. Установио је правилне фонетичке односе између самогласника словенских језика, а открио је и назалне самогласнике у старословенском упоређујући руска слова са пољским. Његова открића била су веома значајна не само за руску, него и за европску науку. Постао је члан Руске и имногих других европских академија наука. Издао је 1827. године Фрајзиншке споменике, као најстарији словеначки споменик. Открио је Остромирово јеванђеље у царској библиотеци и први га је изанализирао и издао 1843. Учествовао је у редакцији и састављању Речника црквенословенскога језика (4 тома, 1847), а саставио је и Речник црквенословенскога језика (1858—1861) као и Старословенску граматику (1863). Дао је и Опис руских и словенских рукописа Румјанцовљевих Музеја (1842).
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1855.
Литература
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 1 (А. Белић).
- История Славянской Филологiи, 215—224 (В. Ягичъ).