Александар I Карађорђевић
Александар Први, краљ Југославије
Рођење: 16. децембар 1888. Цетиње, Црна Гора Смрт: 9. октобар 1934. Марсеј, Француска Познат као: краљ Југославије

Александар I Карађорђевић (Цетиње, 16. децембар 1888 — Марсеј, 9. октобар 1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца и касније Југославије. Био је други син краља Петра I Карађорђевића и Зорке, кћерке црногорског краља Николе.

За престолонаследника је проглашен 15/28. марта 1909. Током балканских ратова био је командант 1. армије српске војске. Дана 11/24. јуна 1914. постао је регент Краљевине Србије, а 1. децембра 1918. регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

На сам дан проглашења Устава из 1921. године (Видовдански устав) један комунист је извршио неуспјели атентат на краља Александра, што је појачало ранију антикомунистичку активност у држави. Обзнана је била издата 29. децембра 1920, и њом се забрањивао јавни комунистички рад, пошто је оглашен штетним за државу. Комунисти су 21. јула 1921. убили Милорада Драшковића, бившег министра унутрашњих дела. Након убијања Драшковића Народна скупштина је поништила све комунистичке мандате и осудила њихову странку.

Постао је по Уставу краљ Краљевине СХС 18. августа 1921. Дана 8. јуна 1922 оженио се Маријом, кћерком румунског краља Фердинанда, с којом је касније добио сина Петра.

Током двадесетих година свађе између политичких странака и међунационална трвења отела су се контроли. Током 1928. дошло је до атентата на Стјепана Радића у београдској скупштини. У тежњи да спаси државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо Устав, распустио Скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал Петар Живковић, до тада командант Краљеве гарде. Странке у земљи су распуштене, али су наставиле са прикривеним радом. Да ојача заједништво и југословенску идеологију, краљ Александар је 3. октобра 1929. прогласио ново име државе: Краљевина Југославија.

Убијен је у Марсеју 1934. од руке бугарско-македонског терористе, припадника ВМРО. Атентатора су помогле усташе.

Краљ Александар Први је био познат и под додатним наставком Ујединитељ.

Александар I Карађорђевић је био други син краља Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке, ћерке црногорског кнеза Николе I Петровића.¹⁾ Од два брата и две сестре у животу су остали његова старија сестра Јелена и старији брат Ђорђе Карађорђевић.²⁾ На крштењу је добио име Александар, пошто му је кумовао руски цар Александар Трећи.³⁾ Његова мајка Зорка умрла је након рођења петог детета Андреја, када је Александру било само петнаест месеци.⁴⁾ Растао је без мајке уз веома строгог оца и брата Ђорђа, који га је често физички малтретирао.⁵⁾ У младости је био повучен и меланхоличан.⁶⁾ Наследио је од Петровића Његоша дар за изражавање, са чиме је одушевљавао свога деду Николу I Петровића.⁷⁾ До прелома је дошло 1894, када се са оцем и братом преселио из родног Цетиња у Женеву, где је живео веома скромним емигрантским животом.⁸⁾ У Женеви је похађао обичну грађанску школу, а отац му је често причао о српској историји.⁹⁾ Из Женеве преселио се 1899. у Петроград, где је похађао правну школу, кроз коју је прошло много руских правника и дипломата.¹⁰⁾ Његов отац Петар I Карађорђевић је након Мајског преврата 1903. постао краљ Србије. Питање Александровог образовања од тада постало је српско државно питање.¹¹⁾ Краљ Петар је одлучио да се његови синови образују у Србији. Од јануара 1904. предавали су му Момчило Иванић, Саво Антоновић, Љуба Давидовић, Јован Јовановић Пижон, Марко Цемовић и Живко Павловић.¹²⁾ Лујо Војновић је од априла 1904. постао његов гувернер, односно главни васпитач и надлежан за постављање његових учитеља.¹³⁾ Лујо Војновић је за Александра сматрао да је даровит, бистар и способан да схвати суштину, а посебну склоност је показивао ка уметности.¹⁴⁾ У то време је много читао и свирао на клавиру.¹⁵⁾ Крајем 1904. дошло је до првог спора између њега и гувернера, по свој прилици по питању ограничења слободе и надзора.¹⁶⁾ У лето 1905. Лујо Војновић је био принуђен да напусти положај гувернера.¹⁷⁾

После тога краљ Петар га је у јесен послао на школовање у Петрограду, где је након аудијенције код руског цара Николе II примљен у елитни Пажевски корпус, на коме су се школовала само царска и кнежевска деца, као и она од високих државних службеника.¹⁸⁾ Цар Никола Други је издао посебно наређење да се у тој школи Александар третира, као да је његов син.¹⁹⁾ Поред тога добио је и посебан апартман у Зимском дворцу.²⁰⁾ Уписао се у 5. разред Пажевског корпуса. Хладна петроградска клима почела је да нарушава здравље младог краљевића, па су већ током лета 1906. лекари саветовали да због велике опасности по живот не наставља школовање у Петрограду.²¹⁾ Од јесени 1906. краљевић Александар је боравио у Београду, а из Русије је дошао васпитач пуковник Николај Суљменов, који је требао да га припрема да може да касније полаже испите у Петрограду.²²⁾ У Петрограду је лета 1907. полагао испите за 6. разред Војне академије Пажевског корпуса.²³⁾ Након лечења у Карлсбаду (Карлове вари) вратио се у јесен 1907. у Петроград, где је наставио школовање и током 1908. завршио 7. разред.²⁴⁾ Међутим у јесен 1908. током кризе око анексије Босне и Херцеговине попустио је у учењу, јер је био преокупиран вестима.²⁵⁾ Новембра 1908. одлучено је да оде на лечење у Италији, да би могао после да настави школовање бољег здравља.²⁶⁾

Александров старији брат престолонаследник Ђорђе Карађорђевић тешко је повредио свога послужитеља, који је од повреда преминуо.²⁷⁾ На притисак јавности Ђорђе је поднео оставку на положај престолонаследника 25. марта 1909.²⁸⁾ Краљ Петар I Карађорђевић прогласио је 28. марта 1909. Александра за престолонаследника.²⁹⁾ Александар је плачући преклињао брата да повуче оставку.³⁰⁾ Говорио је да није спреман за владара, да се школовао за позив војника и дипломате.³¹⁾ Стојан Новаковић је сматрао да је добро што се толико опире да се прихвати положаја престолонаследника, јер по њему ко се лако прихвата посла, тај га лако и оставља.³²⁾ Александар је био комуникативан и јако динамичан, па је у двор позивао уметнике и научнике: Пају Јовановића, Ђоку Јовановића, Тому Росандића, Марка Мурата, Петра Вукановића, Ивана Мештровића, Јована Цвијића, Александра Белића, Милорада Павловића Крпу, Иву Ћипика и друге.³³⁾ Посећивао је САНУ, Државни архив и Народну библиотеку.³⁴⁾ Изузетне динамике, путовао је по целој Србији обилазећи сељачке куће, касарне и гарнизоне.³⁵⁾ Међутим велика активност је исцрпљивала крхкога престолонаследника, па се у јесен 1910. тешко разболео након боравка на дужим војним маневарима крај Ниша.³⁶⁾

Разболео се од трбушног тифуса, од кога је три месеци смртно угрожен лежао у кревету.³⁷⁾

Био је прожет идејама националног ослобођења српских земаља, па је подржавао четничку акцију у Македонији и пропагандну активност Народне одбране у Босни.³⁸⁾ Када је основана Црна рука Драгутин Димитријевић Апис је од Александра тајно добио 25.000 динара за покретање часописа „Пијемонт”.³⁹⁾ У то време 1911. Апис је неуспешно покушавао да наговори краља Петра да абдицира у корист Александра.⁴⁰⁾ Пошто је сазнао праву природу Црне руке од лета 1911. Александар се почео дистанцирати од Аписа и његове завереничке групе.⁴¹⁾ Праве информације сазнао је од официра Петра Живковића, Јосифа Костића и Љубивоја Барјактаревића, који су раније били блиски са водећим људима Црне руке.⁴²⁾ Та група официра основала је Белу руку. Александар их је наговорио да туже чланове Црне руке, како би се против њих спровела истрага.⁴³⁾ Истрага је поверена Милошу Божановићу, који се као члан Црне руке побринуо да се ништа не нађе, односно да они, који су покренули тужбу испадну клеветници.⁴⁴⁾ Након завршене истраге краљ Петар се извињавао Милошу Божановићу, јер су тобоже његова деца лаковерна.⁴⁵⁾ Александру блиски официри уклоњени су по казни као клеветници из Београда.⁴⁶⁾ Александар се узалуд заузимао за њих, па када није успео онда је из протеста поднео оставку на положај главнога инспектора целе војске.⁴⁷⁾ Ту оставку повукао је након молби председника владе Милована Миловановића и министра одбране.⁴⁸⁾ Једно време боравио је у Софији ургирајући да се потпише споразум са Бугарском.⁴⁹⁾ Након свађе са краљем отишао је у Париз, а када се вратио марта 1912. затекао је болесног краља.⁵⁰⁾ Због краљеве болести и приближавања Првог балканског рата посредовањем Миливоја Анђелковића Кајафе помирио се са Аписом и Црном руком и са њима је склопио споразум.⁵¹⁾ Учинио је уступке Црној руци, само да се смири стање у војсци.

Састајао се више пута са бугарским краљем од 1909. придоносећи отопљавању односа са Бугарском. Преговори о стварању савеза са Бугарском тајно су почели у пролеће 1911, а преговоре са српске стране углавном је водио Милован Миловановић. Када су се преговори приближили крају, онда је фебруара 1912. Александар отпутовао тајно у Софију, да са бугарским министром иностарних послова и краљем реши неке од нерешених одредби.⁵²⁾ Уговор о савезу потписан је 13. марта 1912.⁵³⁾ Од пролећа 1912. до почетка Првог балканског рата преко Миливоја Анђелковића Кајафе састајао се са члановима Црне руке, са Богданом Раденковићем, са Милошем Божановићем и са четничким војводама Војиславом Танкосићем, Војином Поповићем, Василијем Трбићем и другима.⁵⁴⁾ Од четника са терена добијао је информације са којима је одлазио у генералштаб, где су се онда цртале топографске карте са правцима наступања српске војске.⁵⁵⁾ Пред рат је највише времена проводио у Главном ђенералштабу.⁵⁶⁾ У Првом балканском рату престолонаследнику Александру поверена је команда над 1. армијом, која је била најјача и имала је најважнију улогу, да изведе пробој.⁵⁷⁾ Начелник штаба 1. армије био је Петар Бојовић. Пред Кумановску битку Александар је од војника тражио пожртвовање и храброст и позвао их на обрачун са Турском, која је пет векова тлачила и злостављала српски народ.⁵⁸⁾ Рекао је да ослобађају поробљену браћу и свете Косово.⁵⁹⁾ За време Кумановске битке командовао је на самом бојишту. Након сјајне победе у Кумановској бици са војском је ушао у Куманово, где га је дочекало много народа.⁶⁰⁾ Ушао је 25. октобра 1912. у ослобођено Скопље, где је био дочекан неописивим одушевљењем.⁶¹⁾ На уласку у град рекао је грађанима Скопља да је срећан да на челу победоносне српске војске долази у Душаново Скопље да поздрави слободне грађане Србијине.⁶²⁾ Народ је целу ноћ прослављао задобијену слободу.

Наредио је 27. октобра да се војска одмори и припреми за наставак ратних операција. Неколико дана требало је да српска војска потисне турску војску у боју на Бабуни и да 5. новембра 1912. ослободи Прилеп, родно место Марка Краљевића. За време боја на Бабуни Александар се разболео, па је морао да лежи.⁶³⁾ По веома лошем времену кренуо је аутомобилом 15. новембра за Прилеп, али због лошег пута морао је да пешачи пет сати до Прилепа.⁶⁴⁾ Након Прилепа запутио се за Битољ, где је од 16. новембра за време Битољске битке командовао са истурених положаја излажући се опасности.⁶⁵⁾ Након победе у Битољској бици тријумфално је са војском ушао у град.⁶⁶⁾ Пред Други балкански рат Александар је иницирао стварање одбрамбеног српско-грчког савеза усмереног против Бугарске.⁶⁷⁾ У време бугарског напада 30. јуна 1913. на почетку Брегалничке битке налазио се у Београду, али брзо је стигао у штаб на Царевом врху.⁶⁸⁾ Руководио је борбама неколико пукова у близини првих борбених линија, па је био изложен артиљеријској и пешадијској ватри.⁶⁹⁾ Командовао је 1. армијом. Под његовом командом српска војска победила је бугарску војску у Брегалничкој бици. Том победом Србија је стекла велики политички углед у Европи и постала је главна сила на Балкану.⁷⁰⁾ Када је 24. августа 1913. улазио у Београд народ га је дочекао као победника у рату, а Љуба Давидовић му је предао сабљу као „осветнику са Косова, победнику на Куманову и јунаку са Битоља”.⁷¹⁾

Након балканских ратова порастао је престиж официра, чланова Црне руке, па су задржали доминантан положај у војсци.⁷²⁾ Међутим престолонаследник Александар је након балканских ратова добио славу војсковође победоносне војске. Током фебруара 1914. путовао је заједно са Николом Пашићем у Петроград код руског цара, због просидбе цареве ћерке.⁷³⁾ Руски цар се начелно сложио. Александар је учврстио свој престиж и наклоношћу Русије, па је осетио да то може да искористи за смену министра одбране Милоша Божановића, као члана Црне руке.⁷⁴⁾ Црнорукци су почели да прете Николи Пашићу, а између њих и владе дошло је и до сукоба око приоритета у новоослобођеним крајевима, у којима су се црнорукци залагали за првенство војне власти, а влада Николе Пашића за првенство цивилне власти.⁷⁵⁾ Та криза заоштрила се од априла 1914, када је влада донела уредбу о приоритету. Александар је у то време тада присуствовао седницама владе и није био спреман на попуштање црнорукцима.⁷⁶⁾ Ипак одлучио се да преко умереног Милана Миловановића Пилца успостави посредну везу са Црном руком и Аписом.⁷⁷⁾ Црнорукци су тражили да се смени Пашићева влада и укине уредба о приоритету. Александар им је нагласио да им неће дозволити да се с њиме влада и понудио је компромис по коме је остала Пашићева влада, повучена је уредба о приоритету и смењен је Стојан Протић.⁷⁸⁾ Компромис је био прихваћен, па је дошло до помирења.⁷⁹⁾ Краљ Петар је пре тога био обећао да ће сменити Николу Пашића, али пошто је руска дипломатија инзистирала да Пашић остане, он није знао како да одржи обећање.⁸⁰⁾ Краљ Петар I Карађорђевић је 24. јуна 1914. издао прокламацију да због болести не може да врши краљевску власт, па за време лечења наређује да у његово име Александар врши краљевску власт.⁸¹⁾ Александар је тада постао регент.

Након Сарајевског атентата Аустроугарска је 23. јула 1914. предала Србији ултиматум, о чему је истога дана одржана седница српске владе под председништвом регента Александра.⁸²⁾ Предузете су мере за мобилизацију војске. Александар је био спреман да се изађе у сусрет аустријским захтевима до крајњих граница, које дозвољава достојанство.⁸³⁾ Аустроугарска је 28. јула 1914. објавила Србији рат. Влада и регент преселили су се у Ниш. Након објаве рата регент Александар се као врховни командант српске војске обратио народу прокламацијом, у којој је позвао на одбрану отаџбине, на ослобођење српског робља и у борбу за ослобођење и независност српског народа.⁸⁴⁾ Након српске победе у Церској бици Александар је добијао честитке од руског цара и других страних државника.⁸⁵⁾ У критично време велике аустроугарске офанзиве у јесен 1914. војвода Путник се почео колебати, сматрао је да је ситуација толико лоша, да је тражио од регента Александра да започне преговоре о сепаратном миру са Аустроугарском.⁸⁶⁾ Александар се није слагао са војводом Путником, да је стање толико очајно.⁸⁷⁾ Поред тога нагласио је да пошто је Први светски рат избио због Србије, она не може да помишља на сепаратни мир, чак и да је ситуација много гора, а у крајњем случају војска може да се повлачи са линије на линију.⁸⁸⁾ Са Александровим гледиштем сложио се Живојин Мишић и Живко Павловић.⁸⁹⁾ Драматична седница владе и Врховне команде одржана је 8. новембра 1914. у Ваљеву и тада је Путник изложио тешку ситуацију предлажући сепаратни мир, али под утицајем Александра, Живојина Мишића, Живка Павловића и Николе Пашића донесена је одлука да се настави рат и да се од савезника тражи артиљеријска муниција.⁹⁰⁾ Александар је још почетком октобра тражио од Француза артиљеријску муницију, али пошто није стизала ни у новембру подузео је мере да се тражи од француског председника и енглеског краља.⁹¹⁾ Обратио се 10. новембра молбом и руском цару, обавештавајући га да је чак и генералштаб тражио сепаратни мир, са чиме се он никада неће сложити.⁹²⁾ Руска дипломатија је након тога притисла Француску, која се исто тако плашила могућности српског сепаратног мира, па су савезници тек тада пожурили са испоруком артиљеријске муниције.⁹³⁾

У ситуацији када је српска војска клонула духом обесхрабрена сталним повлачењима, регент се трудио да својим присуством враћа самопоуздање своје војске. Када је почела победоносна офанзива српске војске у Колубарској бици Александар се стално кретао између бојишта и Ниша, где је била влада. Учествовао је у бици за ослобођење Београда на положајима крај Умке.⁹⁴⁾ На његов аутомобил 13. децембра пали су делови гранате. У Београду је ушао дочекан овацијама грађана 15. децембра, још док су трајале борбе на савском пристаништу.⁹⁵⁾ Из Београда је 17. децембра упутио прокламацију да у Србији више нема непријатељских војника.⁹⁶⁾ Српски савезници су више пута тражили од српске војске да предузме офанзиву, а поред тога тражили су да Србија уступи делове територије Бугарској. Александар је упорно одбијао савезничке захтеве, јер би офанзивом Србија привукла много веће непријатељске снаге, са којима можда не би могла да се избори.⁹⁷⁾ Постојала су негативна искуства са Сремском операцијом. Поред тога српска војска је била исцрпљена након Колубарске битке, а харала је и тешка епидемија тифуса. По одобрењу Александра и Николе Пашића српска војска је 1915. интервенисала у грађанском рату у Албанији између просрпског Есад-паше Топтанија, који се борио против проаустријског кнеза Вида.⁹⁸⁾ Кнез Вид је на српску територију дотада често слао Хасана Приштину и Ису Бољетинца.⁹⁹⁾ Српска војска је брзо продрла до Елбасана и Тирана и предала власт Есад-паши Топтанију.¹⁰⁰⁾ Касније су се током лета 1915. обновили захтеви савезника да српска војска крене у офанзиву, али влада је усвојила Александрово мишљење, да је офанзива веома ризична због могућег напада Бугара са леђа.¹⁰¹⁾ Одбио је током августа и септембра 1915. немачке понуде да се закључи сепаратни мира са Централним силама.¹⁰²⁾ Немачко-аустроугарска офанзива на Србију започела је 6. октобра 1915, а бугарска војска отпочела је рат 12. октобра 1915. Пред бројчано и технички надмоћнијим непријатељским снагама српска војска је у поретку одступала.

Александар је цело време аутомобилом обилазио фронт.¹⁰³⁾ Немци су најпре бомбардовали Крагујевац, са циљем да погоде регента и врховну команду. Када су заузели Крагујевац 19. октобра двор се преселио у Крушевац.¹⁰⁴⁾ Приликом обиласка фронта у близини Ћуприје неколико немачких граната је пало крај аутомобила у коме се возио.¹⁰⁵⁾ Влада се почетком новембра повукла у Рашку, где је остала до 12. новембра, а онда се кретала преко Митровице, Приштине и Призрена. Војска се повлачила под непрекидном борбом. Александар је узалуд покушао да тражи војну помоћ од Грчке.¹⁰⁶⁾ Замолио је за помоћ руског цара, који је узалуд тражио од Француза и Енглеза да пошаљу војску преко Солуна.¹⁰⁷⁾ Упућивао је молбе и француском генералу Жофру.

Уследило је повлачење преко Призрена и Албаније до Скадра. Александар је до Скадра дојахао 1. децембра 1915. на коњу.¹⁰⁸⁾ Стигао је пре владе и Врховне команде, па је одмах морао да решава тешке проблеме исхране изгладнеле српске војске, од којих су многи личили на живе лешеве.¹⁰⁹⁾ Образовао је комитет за исхрану на челу са Милорадом Драшковићем.¹¹⁰⁾ Интервенисао је преко руског посланика и преко руског цара, француског председника апелујући да се пошаље помоћ.¹¹¹⁾ Међутим како помоћ није стизала тражио је од Руса да интервенишу у Риму због италијанског избегавања да пошаље храну српској војсци.¹¹²⁾ Руски цар је на молбу регента за помоћ, на крају морао да запрети енглеском краљу и француском председнику раскидом савеза, ако се не спаси српска војска.¹¹³⁾ Залагање руског цара било је одлучујуће за спасавање српске војске.¹¹⁴⁾ Италија је све чинила да одуговлачи са снабдевањем, са циљем да се ослободи српске војске, коју су гледали као противника у Албанији и на Јадрану.¹¹⁵⁾ Почетком јануара 1916. Александар се збо великих напрезања на путу разболео од упале једног тестиса.¹¹⁶⁾

Под јаким боловима лежао је у засебној кући, која је импровизована у двор.¹¹⁷⁾ Другима су говорили да се ради о камену у бубрезима.¹¹⁸⁾ У Скадру је био оперисан.¹¹⁹⁾ Брзо након операције српска војска и команда напустили су Скадар. Пренешен је у оближњи Љеш.¹²⁰⁾ Из Медове крај Љеша требао је да се италијанском контрапиљерком превезе у Драч, где је био велики део српске војске, али када је италијански капетан упорно инсистирао да га превезе у Бриндизи на другој обали Јадрана, Александар је одустао.¹²¹⁾ Још увек слабо опорављен он је био чврсто решен да остане са својом војском, иако је транспорт до Драча копном за њега био изузетно тежак.¹²²⁾ Министри и генерали су инзистирали да ипак оде до Бриндизија, али он никако није хтео да напушта војску.¹²³⁾ Говорио је да остаје док и последњи војник не буде укрцан, а да ако помру од глади да ће срамота пасти на савезнике.¹²⁴⁾ То се касније у Драчу показало од огромне важности. Између Љеша и Драча није било путева, а терен је био испресецан са неколико река. Болесног престолонаследника превозили су најпре колима, али након појаса мочвара морали су да га носе у носилима.¹²⁵⁾ Преко река пребацивали су га у сплавовима.¹²⁶⁾ Преко једне велике мочваре морао је да га на леђима носи Панта Драшкић, али због рана Александар је могао да лежи само на страну, па је то ношење чинило изузетно тешким.¹²⁷⁾ У Драчу су одсели у згради српског посланства. Због саботаже регентова транспорта код Медове талијански краљ је интервенисао, па су одмах стигли италијански бродови, који су могли да приме и превезу 9.000 српских војника.¹²⁸⁾ Брзи превоз војске значио је спас хиљадама војника. Појачана је и исхрана војске. Есад-паша Топтани је посумњао да аустријски авиони покушавају да нађу Александра, па му је уступио своју резиденцију ван Драча.¹²⁹⁾

Када је српска војска пребацивана на Крф регент је дошао 6. фебруара 1916. са последњим војницима. Регент, влада и сва министарства били су смештени у једном закупљеном запуштеном хотелу. Касније је Александар добио засебну зграду у близини хотела. Највише пажње посвећивао је војницима, а посебно онима на острву Виду, где је дневно знало умрети и 500 војника.¹³⁰⁾ Успео је да обезбеди једну санитетску лађу, на коју је сместио 700 болесних. Регент је на Крфу започео реорганизацију српске војске.¹³¹⁾

За начелника штаба крајем 1915. постављен је Петар Бојовић, за његовог помоћника Петар Пешић и за министра одбране Божидар Терзић. Пошто ниједан од њих није био довољно ауторитаран сматра се да је од тога тренутка Александар преузео војску под своју пуну контролу.¹³²⁾ На Крфу је приликом реорганизације војске образовано шест дивизија, свака са по 4 пешадијска пука, једним резервним пуком и са 4 дивизиона артиљерије. Александар је заједно са Николом Пашићем кренуо 15. марта 1916. у Рим, Лондон и Париз, где је разговарао о опремању српске војске и о њеном учешћу у предстојећим операцијама на Солунском фронту.¹³³⁾

Српска војска превожена је са Крфа до околине Солуна од 18. априла до 30. маја 1916. Са Француском су регент и влада имали спор око командовања на Солунском фронту. Француска је настојала да српску војску стави под своју команду, са чиме се Александар никако није слагао, па је то питање било отворено од пролећа до лета 1916.¹³⁴⁾ На крају је договорено да француски генерал као савезнички главни командант командује оперативно и српском војском у име регента Александра, а српска војска задржава своју унутрашњу аутономију и свој део фронта у складу са својим националним интересима.¹³⁵⁾ Александар је 1. августа 1916. стигао у Солун. На Солунском фронту Бугарска је 17. августа покренула офанзиву. Посебно се тешка борба водила око Горничева. Александар је 8. септембра дошао на осматрачницу, на којој је погинуло неколико команданата.¹³⁶⁾ Одатле је издавао наређења. Његов храбри долазак на опасну осматрачницу подигао је борбени морал српске војске, која је неколико дана након тога пробила бугарски фронт и победила у Горничевској бици.¹³⁷⁾ Пред битку код Кајмакчалана 15. септембра обратио се својој војсци поруком да се пред њима налази потлачена отаџбина, која од њих очекује слободу.¹³⁸⁾ Пред сам бој за Кајмакчалан војницима је упутио наређење да бајонетима отворе одшкринута врата Србије.¹³⁹⁾ Српска војска је 30. септембра 1916. заузела врх Кајмакчалана.¹⁴⁰⁾ Након тога ослобођен је и Битољ. Александар је након те победе због осипања савезничке војске и због српских великих губитака, тражио од савезника помоћ од бар 50.000 војника. Након српских победа савезничка војна конференција 15. новембра усвојила је план да се ојача Солунска војска и да се током зиме Бугарска офанзивом избаци из рата, али савезници нису слали појачања, а јануара 1917. део савезника се залагао за укидање Солунског фронта. Александар је тада узалуд уверавао савезнике да би избијање солунске војске на Дунав било од великог значаја за слом Централних сила.¹⁴¹⁾

Александар је у војсци сузбијао утицај Црне руке и Драгутина Димитријевића Аписа ослањајући се на њему лојалну групу официра, звану Бела рука. Након свађе са Александром Апис је марта 1915. прекомандован из Врховне команде у Ужичку армију, где је постао шеф штаба.¹⁴²⁾ Регент је страховао од Аписа и Црне руке.¹⁴³⁾ На Крфу су се око Аписа окупљали црнорукци и смењени чланови Врховне команде, а били су незадовољни са владом и са регентом.¹⁴⁴⁾ Аписове присташе биле су под сталном присмотром краљевих и владиних ухода. Апис је одбио да оде на разговор код Александра.

Александар се током 1916. нагажовао на покушају да се измири са Црном руком ради обезбеђења јединства у војсци пред офанзиву.¹⁴⁵⁾ На аутомобил регента Александра изгледа да је пуцано 11. септембра 1916. на два километра од Острва.¹⁴⁶⁾ Чули су два пуцња и фијук зрна, али никога нису могли да нађу у околини.¹⁴⁷⁾ У почетку се тај догађај држао у тајности, а министар унутрашњих послова Љуба Јовановић Патак је без доказа тврдио да су то морали починити чланови Црне руке.¹⁴⁸⁾ Драгутин Димитријевић Апис и Љубомир Вуловић ухапшени су 15. децембра 1916. Код Аписа је нађен списак чланова Црне руке. На Солунском процесу без правих доказа деветорица су 5. јуна 1917. осуђена на смрт, а Велики војни суд је двојици преиначио казне у затворске.¹⁴⁹⁾ Седморица су упутила помиловање влади, па су самостални радикали Љуба Давидовић и Милорад Драшковић отишли регенту да поштеди животе осуђенима.¹⁵⁰⁾ Александар се опирао том захтеву тврдећи да су они хтели његову главу.¹⁵¹⁾ Самостални радикали су због тога иступили из владе. Влада је касније помиловала четворицу осуђених, па је 26. јуна 1917. извршена смртна казна над Драгутином Димитријевићем Аписом, Радом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем.¹⁵²⁾

Александар је савезницима дуго говорио о важности Солунског фронта и о потреби офанзиве, али савезници су своје наде полагали у исцрпљујући рат на Западном фронту. У јесен 1917. Александар је започео нову кампању за ојачање Солунског фронта, па је слао Петра Пешића у Париз и Лондон са детаљно разрађеним планом офанзиве и пробоја на Солунском фронту.¹⁵³⁾ Савезници нису прихватали Александрову иницијативу. До промене је дошло, када је јуна 1918. француски генерал Франше д' Епере преузео врховну команду у Солуну. Чим је преузео заповедништво сложио се са српским планом пробоја Солунског фронта.¹⁵⁴⁾ Током јула и августа приступило се припремама за велику офанзиву. Имао је као врховни командант кључну улогу у припреми Солунске офанзиве.¹⁵⁵⁾ У пролеће 1918. за Александра је изграђена барака на положају Дринске дивизије на Јелаку, где се сместио са штабом.¹⁵⁶⁾ За њега је у јуну изграђена осматрачница окренута ка Добром пољу.¹⁵⁷⁾ Са те осматрачнице је посматрао непријатељска утврђења и онда је наређивао да се изграде путеви до положаја са којих би се могло што више артиљеријски уздр,мати непријатељска утврђења.¹⁵⁸⁾ Обилазио је војску и све је пожуривао, а посебно Живојина Мишића, као команданта 1. армије.¹⁵⁹⁾ Имао је проблема са Француском и Енглеском, које су тек у септембру одобриле офанзиву. Почетак офанзиве чекао је целу ноћ 13/14. септембра 1918. на осматрачници, заједно са војводом Мишићем.¹⁶⁰⁾ Након два дана артиљеријске припреме из 2.000 топова српска војска је кренула у незадрживи напад, пробила је непријатељски фронт и кренула у гоњење.¹⁶¹⁾ Српска војска је напредовала том брзином, да су по речима француског генерала само француски коњаници могли да је стигну.¹⁶²⁾ Након слома Солунског фронта Бугарска је капитулирала 30. септембра. Офанзива се наставила до ослобађања Београда 1. новембра 1918. У ослобођену престолницу Александар је ушао 9. новембра у 15.30 часова.¹⁶³⁾ Пошто је био срушен двор, након повратка у Београд живео је у Крсмановићевој кући.¹⁶⁴⁾

Регент Александар је 1. децембра 1918. године у име краља Петра Првог прогласио уједињење Србије са земљама државе Словенацa, Хрвата и Срба у јединствену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.¹⁶⁵⁾ На конференцији представника српских, хрватских и словеначких странака једногласном одлуком Никола Пашић је одређен да буде први председник владе, али Александар се није са тим слагао, па је по његовој вољи за првог председника владе 20. децембра 1918. изабран Стојан Протић.¹⁶⁶⁾ У првој влади били су заступљени представници свих трију племена троименог народа, како се тада гледало на Србе, Храте и Словенце. У новој краљевини СХС нису одмах могли да се распишу избори за Уставотворну скупштину све док се не окончају мировни преговори. Због тога је 1. марта 1919. успостављен провизорни заједнички парламент Привремено народно представништво.¹⁶⁷⁾ Нова југословенска држава није одмах била призната, а очекивало се и да се то питање реши на мировној конференцији, која је започела са радом 18. јануара 1919. Александар је крајем јануара 1919. кренуо на пут, па се у Солуну састајао са Есад пашом Топтанијем, после тога посетио је болесног оца у Атини и почетком фебруара је стигао у Париз.¹⁶⁸⁾ Александров боравак у Паризу побудио је просрпско расположење француске јавности, па је у новинама представљан као први и највећи победник навале централних држава, као лојални пријатељ и савезник, који је понео највеће жртве.¹⁶⁹⁾ Јавност му је пружила и политичку подршку за признање југословенске државе као наследнице Србије.¹⁷⁰⁾ Његов боравак омогућио је почетак признања нове државе, па је прво амерички председник Вилсон 10. фебруара 1919. признао нову државу.¹⁷¹⁾ Вилсон се пре тога залагао за три државе: Србију, Црну Гору и државу аустроугарских Југословена.¹⁷²⁾ Почетком јуна нову државу признале су Француска и Велика Британија, а онда и остале државе.¹⁷³⁾

Након окончања рата Француска је имала планове да се створи Дунавска конфедерација држава наследница Аустроугарске, сем Аустрије, која би се по том плану прикључила Немачкој.¹⁷⁴⁾ Југославија и Чехословачка највише су се супростављали том француском плану, па је већ крајем 1919. Едвард Бенеш предложио Југославији склапање одбрамбеног савеза од евентуалног мађарског напада.¹⁷⁵⁾ Савез између Чехословачке и Југославије склопљен је 14. августа 1920.¹⁷⁶⁾ Пошто се Француска није противила рестаурацији Хабзбурговаца Карло IV Хабзбуршки се крајем марта 1921. вратио у Мађарску.¹⁷⁷⁾ Југославија и Чехословачка су 3. априла 1921. упутиле ултиматум да одмах напусти Мађарску, претећи у супротном војном интервенцијом.¹⁷⁸⁾ Том захтеву придружила се и Румунија, па је он напустио Мађарску. Након тога Румунија се прикључила савезу.¹⁷⁹⁾ Са Србијом је потписала споразум о заједничкој одбрани не само против Мађарске, него и против Бугарске.¹⁸⁰⁾ Била је то Мала антанта, савез три државе. Владе три савезничке земље почеле су да разматрају и заједничка економска питања. Мала антанта је била основана у почетку као противтежа француској подунавској политици, али од 1924. Француска се ради очувања версајског поретка приближила Малој антанти.¹⁸¹⁾

• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 1, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 3, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845—1926, књига 1, Нова Европа, Београд, 1990.
• Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845—1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1990.
• Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Ел економиста, Буенос Ајрес, 1963.
• Панта Драшкић, Моји мемоари, Српска књижевна задруга, Београд, 1990.
• Дејвид Мекензи (David MacKenzie), Apis:The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига, 1929.
• Владимир Ћоровић, Историја Срба, рукопис из 1941.

Aleksandar I Karadjordjevic