Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

Обе стране последње ревизије Претходна ревизија
Следећа ревизија
Претходна ревизија
александар_i_карађорђевић [2017/02/11 16:25]
жељко_тодоровић ↷ Links adapted because of a move operation
александар_i_карађорђевић [2019/11/15 01:29] (тренутно)
жељко_тодоровић
Линија 1: Линија 1:
 +/* {{Биографија
 +| име ​                = Александар
 +| презиме ​            = Карађорђевић
 +| слика ​              = АлександарКарађорђевић.jpg
 +| ширина_слике ​       = 250п
 +| опис_слике ​         = Александар Први Карађорђевић,​ краљ Југославије.
 +| пуно_име ​           = 
 +| дан_рођења ​         = 16.
 +| мјесец_рођења ​      = децембар
 +| година_рођења ​      = 1888. 
 +| мјесто_рођења ​      = [[Цетиње]]
 +| држава_рођења ​      = [[Црна Гора]]
 +| дан_смрти ​          = 9.
 +| мјесец_смрти ​       = октобар
 +| година_смрти ​       = 1934. 
 +| мјесто_смрти ​       = [[Марсеј]]
 +| држава_смрти ​       = [[Француска]]
 +| националност ​       = [[Србин]]
 +| држављанство ​       = 
 +| занимање ​           = краљ Југославије
 +| познат_по ​          ​= ​
 +| потпис ​             =
 +}} */
 +====== Александар I Карађорђевић ======
 +**Александар I Карађорђевић** (Цетиње,​ 16. децембар 1888 — Марсеј,​ 9. октобар 1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца и касније Југославије. Био је други син краља [[Петар I Карађорђевић|Петра I Карађорђевића]] и Зорке, кћерке црногорског краља Николе.
  
 +За престолонаследника је проглашен 15/28. марта 1909. Током балканских ратова био је командант 1. армије српске војске. Дана 11/24. јуна 1914. постао је регент Краљевине Србије,​ а 1. децембра 1918. регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
 +
 +На сам дан проглашења Устава 1921. године (Видовдански устав) један комунист је извршио неуспјели атентат на краља Александра,​ што је појачало ранију антикомунистичку активност у држави. Обзнана је била издата 29. децембра 1920, и њом се забрањивао јавни комунистички рад, пошто је оглашен штетним за државу. Комунисти су 21. јула 1921. убили [[Милорад Драшковић|Милорада Драшковића]],​ бившег министра унутрашњих дела. Након убијања ​ Драшковића Народна скупштина је поништила све комунистичке мандате и осудила њихову странку.
 +
 +Постао је по Уставу краљ Краљевине СХС 18. августа 1921. Дана 8. јуна 1922 оженио се Маријом,​ кћерком румунског краља Фердинанда,​ с којом је касније добио сина Петра.
 +
 +Током двадесетих година свађе између политичких странака и међунационална трвења отела су се контроли. Током 1928. дошло је до атентата на [[Стјепан Радић|Стјепана Радића]] у београдској Скупштини. У тежњи да спаси државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо Устав, распустио Скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал [[Петар Живковић]],​ до тада командант Краљеве гарде. Странке у земљи су распуштене,​ али су наставиле са прикривеним радом. Да ојача заједништво и југословенску идеологију,​ краљ Александар је 3. октобра 1929. прогласио ново име државе:​ Краљевина Југославија.
 +
 +Убијен је у Марсеју 1934. од руке бугарско-македонског терористе,​ припадника ВМРО. Атентатора су помогле усташе.
 +
 +Краљ Александар Први је био познат и под додатним наставком Ујединитељ.
 +
 +===== Младост и школовање =====
 +Александар I Карађорђевић био је други син краља [[Петар I Карађорђевић|Петра I Карађорђевића]] и кнегиње Зорке, ћерке црногорског кнеза [[Никола I Петровић Његош|Николе I Петровића]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 14)) Од два брата и две сестре у животу су остали његова старија сестра Јелена и старији брат [[Ђорђе Карађорђевић]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 14)) На крштењу је добио име Александар,​ пошто му је кумовао руски цар Александар III Романов.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 14)) Његова мајка Зорка умрла је након рођења петог детета Андреја,​ када је Александру било само петнаест месеци.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) Растао је без мајке уз веома строгог оца и брата Ђорђа, који га је често физички малтретирао.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) У младости је био повучен и меланхоличан.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) Наследио је од Петровића Његоша дар за изражавање,​ са чиме је одушевљавао свога деду Николу I Петровића.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) До прелома је дошло 1894, када се са оцем и братом преселио из родног Цетиња у Женеву,​ где је живео веома скромним емигрантским животом.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) У Женеви је похађао обичну грађанску школу, а отац му је често причао о српској историји.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 15)) Из Женеве преселио се 1899. у Петроград,​ где је похађао правну школу, кроз коју је прошло много руских правника и дипломата.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 16)) Његов отац Петар I Карађорђевић је након [[Мајски преврат|Мајског преврата]] 1903. постао краљ Србије. Питање Александровог образовања од тада постало је српско државно питање.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 16)) Краљ Петар је одлучио да се његови синови образују у Србији. Од јануара 1904. предавали су му [[Момчило Иванић]],​ [[Саво Антоновић]],​ [[Љуба Давидовић]],​ [[Јован Јовановић Пижон]],​ [[Марко Цемовић]] и [[Живко Павловић]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 16)) Лујо Војновић је од априла 1904. постао његов гувернер,​ односно главни васпитач и надлежан за постављање његових учитеља.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 17)) [[Лујо Војновић]] је за Александра сматрао да је даровит,​ бистар и способан да схвати суштину,​ а посебну склоност је показивао ка уметности.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 17)) У то време је много читао и свирао на клавиру.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 17)) Крајем 1904. дошло је до првог спора између њега и гувернера,​ по свој прилици по питању ограничења слободе и надзора.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 18)) У лето 1905. Лујо Војновић је био принуђен да напусти положај гувернера.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 17))
 +
 +После тога краљ Петар га је у јесен послао на школовање у Петрограду,​ где је након аудијенције код руског цара Николе II примљен у елитни Пажевски корпус,​ на коме су се школовала само царска и кнежевска деца, као и она од високих државних службеника.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 18)) Цар Никола II Романов је издао посебно наређење да се у тој школи Александар третира,​ као да је његов син.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 18)) Поред тога добио је и посебан апартман у Зимском дворцу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 18)) Уписао се у 5. разред Пажевског корпуса. Хладна петроградска клима почела је да нарушава здравље младог краљевића,​ па су већ током лета 1906. лекари саветовали да због велике опасности по живот не наставља школовање у Петрограду.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 19)) Од јесени 1906. краљевић Александар је боравио у Београду,​ а из Русије је дошао васпитач пуковник Николај Суљменов,​ који је требао да га припрема да може да касније полаже испите у Петрограду.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 20)) У Петрограду је лета 1907. полагао испите за 6. разред Војне академије Пажевског корпуса.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 20)) Након лечења у Карлсбаду (Карлове вари) вратио се у јесен 1907. у Петроград,​ где је наставио школовање и током 1908. завршио 7. разред.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 20)) Међутим у јесен 1908. током кризе око [[Анексија Босне и Херцеговине|анексије Босне и Херцеговине]] попустио је у учењу, јер је био преокупиран вестима.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 20)) Новембра 1908. одлучено је да оде на лечење у Италији,​ да би могао после да настави школовање бољег здравља.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 20))
 +
 +===== Престолонаследник =====
 +==== Велика динамичност ====
 +Александров старији брат престолонаследник [[Ђорђе Карађорђевић]] тешко је повредио свога послужитеља,​ који је од повреда преминуо.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 22)) На притисак јавности Ђорђе је поднео оставку на положај престолонаследника 25. марта 1909.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 22)) Краљ [[Петар I Карађорђевић]] прогласио је 28. марта 1909. Александра за престолонаследника.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 25)) Александар је плачући преклињао брата да повуче оставку.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 27)) Говорио је да није спреман за владара,​ да се школовао за позив војника и дипломате.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 27)) [[Стојан Новаковић]] је сматрао да је добро што се толико опире да се прихвати положаја престолонаследника,​ јер по њему ко се лако прихвата посла, тај га лако и оставља.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 27)) Александар је био комуникативан и јако динамичан,​ па је у двор позивао уметнике и научнике:​ [[Паја Јовановић|Пају Јовановића]],​ [[Ђока Јовановић|Ђоку Јовановића]],​ [[Тома Росандић|Тому Росандића]],​ [[Марко Мурат|Марка Мурата]],​ [[Петар Вукановић|Петра Вукановића]],​ [[Иван Мештровић|Ивана Мештровића]],​ [[Јован Цвијић|Јована Цвијића]],​ [[Александар Белић|Александра Белића]],​ [[Милорад Павловић Крпа|Милорада Павловића Крпу]], [[Иво Ћипико|Иву Ћипика]] и друге.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 37)) Посећивао је [[САНУ]],​ [[Државни архив]] и Народну библиотеку.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 37)) Изузетне динамике,​ путовао је по целој Србији обилазећи сељачке куће, касарне и гарнизоне.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 37)) Међутим велика активност је исцрпљивала крхкога престолонаследника,​ па се у јесен 1910. тешко разболео након боравка на дужим војним маневарима крај Ниша.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 37))
 +
 +Разболео се од трбушног тифуса,​ од кога је три месеци смртно угрожен лежао у кревету.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 37))
 +
 +==== Сукоб са црнорукцима ====
 +Био је прожет идејама националног ослобођења српских земаља,​ па је подржавао четничку акцију у Македонији и пропагандну активност Народне одбране у Босни.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 46)) Када је основана [[Црна рука]] [[Драгутин Димитријевић Апис]] је од Александра тајно добио 25.000 динара за покретање часописа //​Пијемонт//​.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 47)) У то време 1911. Апис је неуспешно покушавао да наговори краља Петра да абдицира у корист Александра.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 47)) Пошто је сазнао праву природу Црне руке од лета 1911. Александар се почео дистанцирати од Аписа и његове завереничке групе.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 48)) Праве информације сазнао је од официра [[Петар Живковић|Петра Живковића]],​ [[Јосиф Костић|Јосифа Костића]] и [[Љубивоје Барјактаревић|Љубивоја Барјактаревића]],​ који су раније били блиски са водећим људима Црне руке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 48)) Та група официра основала је Белу руку. Александар их је наговорио да туже чланове Црне руке, како би се против њих спровела истрага.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 49)) Истрага је поверена [[Милош Божановић|Милошу Божановићу]],​ који се као члан Црне руке побринуо да се ништа не нађе, односно да они, који су покренули тужбу испадну клеветници.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 49)) Након завршене истраге краљ Петар се извињавао Милошу Божановићу,​ јер су тобоже његова деца лаковерна.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 50)) Александру блиски официри уклоњени су по казни као клеветници из Београда.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 51)) Александар се узалуд заузимао за њих, па када није успео онда је из протеста поднео оставку на положај главнога инспектора целе војске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 50)) Ту оставку повукао је након молби председника владе [[Милован Миловановић|Милована Миловановића]] и министра одбране.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 51)) Једно време боравио је у Софији ургирајући да се потпише споразум са Бугарском.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 51)) Након свађе са краљем отишао је у Париз, а када се вратио марта 1912. затекао је болесног краља.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 51)) Због краљеве болести и приближавања Првог балканског рата посредовањем [[Миливоје Анђелковић Кајафа|Миливоја Анђелковића Кајафе]] помирио се са Аписом и Црном руком и са њима је склопио споразум.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 51, 52)) Учинио је уступке Црној руци, само да се смири стање у војсци.
 +
 +==== Балкански ратови ====
 +Састајао се више пута са бугарским краљем од 1909. придоносећи отопљавању односа са Бугарском. Преговори о стварању савеза са Бугарском тајно су почели у пролеће 1911, а преговоре са српске стране углавном је водио [[Милован Миловановић]]. Када су се преговори приближили крају, онда је фебруара 1912. Александар отпутовао тајно у Софију,​ да са бугарским министром иностарних послова и краљем реши неке од нерешених одредби.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 73)) Уговор о савезу потписан је 13. марта 1912.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 73)) Од пролећа 1912. до почетка Првог балканског рата преко [[Миливоје Анђелковић Кајафа|Миливоја Анђелковића Кајафе]] састајао се са члановима Црне руке, са [[Богдан Раденковић|Богданом Раденковићем]],​ са [[Милош Божановић|Милошем Божановићем]] и са четничким војводама [[Војислав Танкосић|Војиславом Танкосићем]],​ [[Војин Поповић|Војином Поповићем]],​ [[Василије Трбић|Василијем Трбићем]] и другима.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 80)) Од четника са терена добијао је информације са којима је одлазио у генералштаб,​ где су се онда цртале топографске карте са правцима наступања српске војске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 80)) Пред рат је највише времена проводио у [[главни_ђенералштаб_краљевина_србија|Главном ђенералштабу]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 80)) У Првом балканском рату престолонаследнику Александру поверена је команда над 1. армијом,​ која је била најјача и имала је најважнију улогу, да изведе пробој.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 81)) Начелник штаба 1. армије био је [[Петар Бојовић]]. Пред [[Кумановска битка|Кумановску битку]] Александар је од војника тражио пожртвовање и храброст и позвао их на обрачун са Турском,​ која је пет векова тлачила и злостављала српски народ.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 83)) Рекао је да ослобађају поробљену браћу и свете Косово.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 83)) За време Кумановске битке командовао је на самом бојишту. Након сјајне победе у Кумановској бици са војском је ушао у [[Куманово]],​ где га је дочекало много народа.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 88)) Ушао је 25. октобра 1912. у ослобођено [[Скопље]],​ где је био дочекан неописивим одушевљењем.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 91)) На уласку у град рекао је грађанима Скопља да је срећан да на челу победоносне српске војске долази у Душаново Скопље да поздрави слободне грађане Србијине.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 91)) Народ је целу ноћ прослављао задобијену слободу. Наредио је 27. октобра да се војска одмори и припреми за наставак ратних операција. Неколико дана требало је да српска војска потисне турску војску у [[Бој на Бабуни|боју на Бабуни]] и да 5. новембра 1912. ослободи Прилеп,​ родно место [[Марко Краљевић|Марка Краљевића]]. За време боја на Бабуни Александар се разболео,​ па је морао да лежи.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 94)) По веома лошем времену кренуо је аутомобилом 15. новембра за Прилеп,​ али због лошег пута морао је да пешачи пет сати до Прилепа.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 94)) Након Прилепа запутио се за Битољ, где је од 16. новембра за време [[Битољска битка|Битољске битке]] командовао са истурених положаја излажући се опасности.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 95)) Након победе у Битољској бици тријумфално је са војском ушао у град.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 95)) Пред [[Други балкански рат]] Александар је иницирао стварање одбрамбеног српско-грчког савеза усмереног против Бугарске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 102)) У време бугарског напада 30. јуна 1913. на почетку [[Брегалничка битка|Брегалничке битке]] налазио се у Београду,​ али брзо је стигао у штаб на Царевом врху.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 103)) Руководио је борбама неколико пукова у близини првих борбених линија,​ па је био изложен артиљеријској и пешадијској ватри.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 103)) Командовао је 1. армијом. Под његовом командом српска војска победила је бугарску војску у Брегалничкој бици. Том победом Србија је стекла велики политички углед у Европи и постала је главна сила на Балкану.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 104, 105)) Када је 24. августа 1913. улазио у Београд народ га је дочекао као победника у рату, а [[Љуба Давидовић]] му је предао сабљу као „осветнику са Косова,​ победнику на Куманову и јунаку са Битоља”.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 104))
 +
 +===== Регент =====
 +Након балканских ратова порастао је престиж официра,​ чланова [[Црна рука|Црне руке]], па су задржали доминантан положај у војсци.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 52)) Међутим престолонаследник Александар је након балканских ратова добио славу војсковође победоносне војске. Током фебруара 1914. путовао је заједно са [[Никола Пашић|Николом Пашићем]] у Петроград код руског цара, због просидбе цареве ћерке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 53)) Руски цар се начелно сложио. Александар је учврстио свој престиж и наклоношћу Русије,​ па је осетио да то може да искористи за смену министра одбране [[Милош Божановић|Милоша Божановића]],​ као члана Црне руке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 54)) Црнорукци су почели да прете Николи Пашићу,​ а између њих и владе дошло је и до сукоба око приоритета у новоослобођеним крајевима,​ у којима су се црнорукци залагали за првенство војне власти,​ а влада Николе Пашића за првенство цивилне власти.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 54, 55)) Та криза заоштрила се од априла 1914, када је влада донела уредбу о приоритету. Александар је у то време тада присуствовао седницама владе и није био спреман на попуштање црнорукцима.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 60)) Ипак одлучио се да преко умереног [[Милан Миловановић Пилац|Милана Миловановића Пилца]] успостави посредну везу са Црном руком и Аписом.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 62)) Црнорукци су тражили да се смени Пашићева влада и укине уредба о приоритету. Александар им је нагласио да им неће дозволити да се с њиме влада и понудио је компромис по коме је остала Пашићева влада, повучена је уредба о приоритету и смењен је [[Стојан Протић]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 63)) Компромис је био прихваћен,​ па је дошло до помирења.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 63)) Краљ Петар је пре тога био обећао да ће сменити Николу Пашића,​ али пошто је руска дипломатија инзистирала да Пашић остане,​ он није знао како да одржи обећање.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 64)) Краљ [[Петар I Карађорђевић]] је 24. јуна 1914. издао прокламацију да због болести не може да врши краљевску власт, па за време лечења наређује да у његово име Александар врши краљевску власт.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 65)) Александар је тада постао регент.
 +
 +==== Врховни командант у Првом светском рату ====
 +Након [[Сарајевски атентат|Сарајевског атентата]] Аустроугарска је 23. јула 1914. предала Србији ултиматум,​ о чему је истога дана одржана седница српске владе под председништвом регента Александра.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 119)) Предузете су мере за мобилизацију војске. Александар је био спреман да се изађе у сусрет аустријским захтевима до крајњих граница,​ које дозвољава достојанство.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 120)) Аустроугарска је 28. јула 1914. објавила Србији рат. Влада и регент преселили су се у Ниш. Након објаве рата регент Александар се као врховни командант српске војске обратио народу прокламацијом,​ у којој је позвао на одбрану отаџбине,​ на ослобођење српског робља и у борбу за ослобођење и независност српског народа.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 128)) Након српске победе у [[Церска битка|Церској бици]] Александар је добијао честитке од руског цара и других страних државника.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 132)) У критично време велике аустроугарске офанзиве у јесен 1914. [[војвода Путник]] се почео колебати,​ сматрао је да је ситуација толико лоша, да је тражио од регента Александра да започне преговоре о сепаратном миру са Аустроугарском.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 137, 138)) Александар се није слагао са војводом Путником,​ да је стање толико очајно.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 137)) Поред тога нагласио је да пошто је [[Први светски рат]] избио због Србије,​ она не може да помишља на сепаратни мир, чак и да је ситуација много гора, а у крајњем случају војска може да се повлачи са линије на линију.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 139)) Са Александровим гледиштем сложио се [[Живојин Мишић]] и [[Живко Павловић]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 139)) Драматична седница владе и Врховне команде одржана је 8. новембра 1914. у Ваљеву и тада је Путник изложио тешку ситуацију предлажући сепаратни мир, али под утицајем Александра,​ Живојина Мишића,​ Живка Павловића и [[Никола Пашић|Николе Пашића]] донесена је одлука да се настави рат и да се од савезника тражи артиљеријска муниција.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 140)) Александар је још почетком октобра тражио од Француза артиљеријску муницију,​ али пошто није стизала ни у новембру подузео је мере да се тражи од француског председника и енглеског краља.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 140, 141)) Обратио се 10. новембра молбом и руском цару, обавештавајући га да је чак и генералштаб тражио сепаратни мир, са чиме се он никада неће сложити.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 142)) Руска дипломатија је након тога притисла Француску,​ која се исто тако плашила могућности српског сепаратног мира, па су савезници тек тада пожурили са испоруком артиљеријске муниције.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 142)) У ситуацији када је српска војска клонула духом обесхрабрена сталним повлачењима,​ регент се трудио да својим присуством враћа самопоуздање своје војске. Када је почела победоносна офанзива српске војске у [[Колубарска битка|Колубарској бици]] Александар се стално кретао између бојишта и Ниша, где је била влада. Учествовао је у бици за ослобођење Београда на положајима крај Умке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 146)) На његов аутомобил 13. децембра пали су делови гранате. У [[Београд]]у је ушао дочекан овацијама грађана 15. децембра,​ још док су трајале борбе на савском пристаништу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 146)) Из Београда је 17. децембра упутио прокламацију да у Србији више нема непријатељских војника.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 146)) Српски савезници су више пута тражили од српске војске да предузме офанзиву,​ а поред тога тражили су да Србија уступи делове територије Бугарској. Александар је упорно одбијао савезничке захтеве,​ јер би офанзивом Србија привукла много веће непријатељске снаге, са којима можда не би могла да се избори.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 151)) Постојала су негативна искуства са Сремском операцијом. Поред тога српска војска је била исцрпљена након Колубарске битке, а харала је и тешка епидемија тифуса. По одобрењу Александра и Николе Пашића српска војска је 1915. интервенисала у грађанском рату у Албанији између просрпског [[Есад-паша Топтани|Есад-паше Топтанија]],​ који се борио против проаустријског кнеза Вида.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 153)) Кнез Вид је на српску територију дотада често слао [[Хасан Приштина|Хасана Приштину]] и [[Исо Бољетинац|Ису Бољетинца]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 153)) Српска војска је брзо продрла до Елбасана и Тирана и предала власт Есад-паши Топтанију.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 153)) Касније су се током лета 1915. обновили захтеви савезника да српска војска крене у офанзиву,​ али влада је усвојила Александрово мишљење,​ да је офанзива веома ризична због могућег напада Бугара са леђа.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 160)) Одбио је током августа и септембра 1915. немачке понуде да се закључи сепаратни мира са Централним силама.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 165)) Немачко-аустроугарска офанзива на Србију започела је 6. октобра 1915, а бугарска војска отпочела је рат 12. октобра 1915. Пред бројчано и технички надмоћнијим непријатељским снагама српска војска је у поретку одступала.
 +
 +Александар је цело време аутомобилом обилазио фронт.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 167)) Немци су најпре бомбардовали Крагујевац,​ са циљем да погоде регента и врховну команду. Када су заузели Крагујевац 19. октобра двор се преселио у Крушевац.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 122)) Приликом обиласка фронта у близини Ћуприје неколико немачких граната је пало крај аутомобила у коме се возио.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 122)) Влада се почетком новембра повукла у Рашку, где је остала до 12. новембра,​ а онда се кретала преко Митровице,​ Приштине и Призрена. Војска се повлачила под непрекидном борбом. Александар је узалуд покушао да тражи војну помоћ од Грчке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 172)) Замолио је за помоћ руског цара, који је узалуд тражио од Француза и Енглеза да пошаљу војску преко Солуна.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 173)) Упућивао је молбе и француском генералу Жофру.
 +
 +==== Повлачење преко Албаније ====
 +Уследило је повлачење преко Призрена и Албаније до Скадра. Александар је до Скадра дојахао 1. децембра 1915. на коњу.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 128)) Стигао је пре владе и Врховне команде,​ па је одмах морао да решава тешке проблеме исхране изгладнеле српске војске,​ од којих су многи личили на живе лешеве.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 185—187)) Образовао је комитет за исхрану на челу са [[Милорад Драшковић|Милорадом Драшковићем]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 185)) Интервенисао је преко руског посланика и преко руског цара, француског председника апелујући да се пошаље помоћ.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 188)) Међутим како помоћ није стизала тражио је од Руса да интервенишу у Риму због италијанског избегавања да пошаље храну српској војсци.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 189)) Руски цар је на молбу регента за помоћ, на крају морао да запрети енглеском краљу и француском председнику раскидом савеза,​ ако се не спаси српска војска.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 191)) Залагање руског цара било је одлучујуће за спасавање српске војске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 191)) Италија је све чинила да одуговлачи са снабдевањем,​ са циљем да се ослободи српске војске,​ коју су гледали као противника у Албанији и на Јадрану.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 193)) Почетком јануара 1916. Александар се збо великих напрезања на путу разболео од упале једног тестиса.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 128—129))
 +
 +Под јаким боловима лежао је у засебној кући, која је импровизована у двор.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 131)) Другима су говорили да се ради о камену у бубрезима.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 132)) У Скадру је био оперисан.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 133)) Брзо након операције српска војска и команда напустили су Скадар. Пренешен је у оближњи Љеш.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 134)) Из Медове крај Љеша требао је да се италијанском контрапиљерком превезе у Драч, где је био велики део српске војске,​ али када је италијански капетан упорно инсистирао да га превезе у Бриндизи на другој обали Јадрана,​ Александар је одустао.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 138)) Још увек слабо опорављен он је био чврсто решен да остане са својом војском,​ иако је транспорт до Драча копном за њега био изузетно тежак.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 138)) Министри и генерали су инзистирали да ипак оде до Бриндизија,​ али он никако није хтео да напушта војску.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 139)) Говорио је да остаје док и последњи војник не буде укрцан,​ а да ако помру од глади да ће срамота пасти на савезнике.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 201)) То се касније у Драчу показало од огромне важности. Између Љеша и Драча није било путева,​ а терен је био испресецан са неколико река. Болесног престолонаследника превозили су најпре колима,​ али након појаса мочвара морали су да га носе у носилима.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 140)) Преко река пребацивали су га у сплавовима.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 140)) Преко једне велике мочваре морао је да га на леђима носи [[Панта Драшкић]],​ али због рана Александар је могао да лежи само на страну,​ па је то ношење чинило изузетно тешким.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 141—142)) У Драчу су одсели у згради српског посланства. Због саботаже регентова транспорта код Медове талијански краљ је интервенисао,​ па су одмах стигли италијански бродови,​ који су могли да приме и превезу 9.000 српских војника.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 144)) Брзи превоз војске значио је спас хиљадама војника. Појачана је и исхрана војске. [[Есад паша Топтани]] је посумњао да аустријски авиони покушавају да нађу Александра,​ па му је уступио своју резиденцију ван Драча.((Панта Драшкић,​ 1990, стр. 146))
 +
 +==== На Крфу ====
 +Када је српска војска пребацивана на Крф регент је дошао 6. фебруара 1916. са последњим војницима. Регент,​ влада и сва министарства били су смештени у једном закупљеном запуштеном хотелу. Касније је Александар добио засебну зграду у близини хотела. Највише пажње посвећивао је војницима,​ а посебно онима на острву Виду, где је дневно знало умрети и 500 војника.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 206)) Успео је да обезбеди једну санитетску лађу, на коју је сместио 700 болесних. Регент је на Крфу започео реорганизацију српске војске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 207))
 +
 +За начелника штаба крајем 1915. постављен је [[Петар Бојовић]],​ за његовог помоћника [[Петар Пешић]] и за министра одбране [[Божидар Терзић]]. Пошто ниједан од њих није био довољно ауторитаран сматра се да је од тога тренутка Александар преузео војску под своју пуну контролу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 208)) На Крфу је приликом реорганизације војске образовано шест дивизија,​ свака са по 4 пешадијска пука, једним резервним пуком и са 4 дивизиона артиљерије. Александар је заједно са [[Никола Пашић|Николом Пашићем]] кренуо 15. марта 1916. у Рим, Лондон и Париз, где је разговарао о опремању српске војске и о њеном учешћу у предстојећим операцијама на Солунском фронту.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 212))
 +
 +==== Солунски фронт ====
 +Српска војска превожена је са Крфа до околине Солуна од 18. априла до 30. маја 1916. Са Француском су регент и влада имали спор око командовања на [[Солунски фронт|Солунском фронту]]. Француска је настојала да српску војску стави под своју команду,​ са чиме се Александар никако није слагао,​ па је то питање било отворено од пролећа до лета 1916.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 215)) На крају је договорено да француски генерал као савезнички главни командант командује оперативно и српском војском у име регента Александра,​ а српска војска задржава своју унутрашњу аутономију и свој део фронта у складу са својим националним интересима.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 224)) Александар је 1. августа 1916. стигао у Солун. На Солунском фронту Бугарска је 17. августа покренула офанзиву. Посебно се тешка борба водила око Горничева. Александар је 8. септембра дошао на осматрачницу,​ на којој је погинуло неколико команданата.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 228)) Одатле је издавао наређења. Његов храбри долазак на опасну осматрачницу подигао је борбени морал српске војске,​ која је неколико дана након тога пробила бугарски фронт и победила у [[Горничевска битка|Горничевској бици]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 228)) Пред [[Освајање Кајмакчалана|битку код Кајмакчалана]] 15. септембра обратио се својој војсци поруком да се пред њима налази потлачена отаџбина,​ која од њих очекује слободу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 229)) Пред сам бој за Кајмакчалан војницима је упутио наређење да бајонетима отворе одшкринута врата Србије.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 230)) Српска војска је 30. септембра 1916. заузела врх Кајмакчалана.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 230)) Након тога ослобођен је и [[Битољ]]. Александар је након те победе због осипања савезничке војске и због српских великих губитака,​ тражио од савезника помоћ од бар 50.000 војника. Након српских победа савезничка војна конференција 15. новембра усвојила је план да се ојача Солунска војска и да се током зиме Бугарска офанзивом избаци из рата, али савезници нису слали појачања,​ а јануара 1917. део савезника се залагао за укидање Солунског фронта. Александар је тада узалуд уверавао савезнике да би избијање солунске војске на Дунав било од великог значаја за слом Централних сила.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 236))
 +
 +==== Солунски процес ====
 +Александар је у војсци сузбијао утицај Црне руке и [[Драгутин Димитријевић Апис|Драгутина Димитријевића Аписа]] ослањајући се на њему лојалну групу официра,​ звану Бела рука. Након свађе са Александром Апис је марта 1915. прекомандован из Врховне команде у Ужичку армију,​ где је постао шеф штаба.((Дејвид Мекензи,​ 1989, стр. 150)) Регент је страховао од Аписа и Црне руке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 248)) На Крфу су се око Аписа окупљали црнорукци и смењени чланови Врховне команде,​ а били су незадовољни са владом и са регентом.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 251)) Аписове присташе биле су под сталном присмотром краљевих и владиних ухода. Апис је одбио да оде на разговор код Александра.
 +
 +Александар се током 1916. нагажовао на покушају да се измири са Црном руком ради обезбеђења јединства у војсци пред офанзиву.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 260)) На аутомобил регента Александра изгледа да је пуцано 11. септембра 1916. на два километра од Острва.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 261)) Чули су два пуцња и фијук зрна, али никога нису могли да нађу у околини.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 261)) У почетку се тај догађај држао у тајности,​ а министар унутрашњих послова [[Љуба Јовановић Патак]] је без доказа тврдио да су то морали починити чланови Црне руке.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 261)) [[Драгутин Димитријевић Апис]] и [[Љубомир Вуловић]] ухапшени су 15. децембра 1916. Код Аписа је нађен списак чланова Црне руке. На Солунском процесу без правих доказа деветорица су 5. јуна 1917. осуђена на смрт, а Велики војни суд је двојици преиначио казне у затворске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 271)) Седморица су упутила помиловање влади, па су самостални радикали [[Љуба Давидовић]] и [[Милорад Драшковић]] отишли регенту да поштеди животе осуђенима.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 272)) Александар се опирао том захтеву тврдећи да су они хтели његову главу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 272)) Самостални радикали су због тога иступили из владе. Влада је касније помиловала четворицу осуђених,​ па је 26. јуна 1917. извршена смртна казна над Драгутином Димитријевићем Аписом,​ [[Раде Малобабић|Радом Малобабићем]] и Љубомиром Вуловићем.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 275))
 +
 +==== Пробој Солунског фронта и ослобођење ====
 +Александар је савезницима дуго говорио о важности Солунског фронта и о потреби офанзиве,​ али савезници су своје наде полагали у исцрпљујући рат на Западном фронту. У јесен 1917. Александар је започео нову кампању за ојачање Солунског фронта,​ па је слао [[Петар Пешић|Петра Пешића]] у Париз и Лондон са детаљно разрађеним планом офанзиве и пробоја на Солунском фронту.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 285)) Савезници нису прихватали Александрову иницијативу. До промене је дошло, када је јуна 1918. француски генерал [[Франше д' Епере]] преузео врховну команду у Солуну. Чим је преузео заповедништво сложио се са српским планом пробоја Солунског фронта.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 287)) Током јула и августа приступило се припремама за велику офанзиву. Имао је као врховни командант кључну улогу у припреми [[Солунска офанзива|Солунске офанзиве]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 288)) У пролеће 1918. за Александра је изграђена барака на положају Дринске дивизије на Јелаку,​ где се сместио са штабом.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 289)) За њега је у јуну изграђена осматрачница окренута ка Добром пољу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 289)) Са те осматрачнице је посматрао непријатељска утврђења и онда је наређивао да се изграде путеви до положаја са којих би се могло што више артиљеријски уздр,​мати непријатељска утврђења.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 289)) Обилазио је војску и све је пожуривао,​ а посебно [[Живојин Мишић|Живојина Мишића]],​ као команданта 1. армије.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 289)) Имао је проблема са Француском и Енглеском,​ које су тек у септембру одобриле офанзиву. Почетак офанзиве чекао је целу ноћ 13/14. септембра 1918. на осматрачници,​ заједно са војводом Мишићем.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 291)) Након два дана артиљеријске припреме из 2.000 топова српска војска је кренула у незадрживи напад, пробила је непријатељски фронт и кренула у гоњење.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 291—292)) Српска војска је напредовала том брзином,​ да су по речима француског генерала само француски коњаници могли да је стигну.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 294)) Након слома Солунског фронта Бугарска је капитулирала 30. септембра. Офанзива се наставила до ослобађања Београда 1. новембра 1918. У ослобођену престолницу Александар је ушао 9. новембра у 15.30 часова.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 302)) Пошто је био срушен двор, након повратка у Београд живео је у Крсмановићевој кући.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 1, стр. 303))
 +
 +==== Нова држава-Краљевина СХС ====
 +Регент Александар је 1. децембра 1918. у име краља [[Петар I Карађорђевић|Петра I]] прогласио уједињење Србије са земљама државе Словенацa,​ Хрвата и Срба у јединствену [[Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца]].((В. Казимировић,​ Пашић 2, 1990, стр. 535)) На конференцији представника српских,​ хрватских и словеначких странака једногласном одлуком [[Никола Пашић]] је одређен да буде први председник владе, али Александар се није са тим слагао,​ па је по његовој вољи за првог председника владе 20. децембра 1918. изабран [[Стојан Протић]].((В. Казимировић,​ Пашић 2, 1990, стр. 541)) У првој влади били су заступљени представници свих трију племена троименог народа,​ како се тада гледало на Србе, Храте и Словенце. У новој краљевини СХС нису одмах могли да се распишу избори за Уставотворну скупштину све док се не окончају мировни преговори. Због тога је 1. марта 1919. успостављен провизорни заједнички парламент [[Привремено народно представништво]].((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 41)) Нова југословенска држава није одмах била призната,​ а очекивало се и да се то питање реши на мировној конференцији,​ која је започела са радом 18. јануара 1919. Александар је крајем јануара 1919. кренуо на пут, па се у Солуну састајао са Есад пашом Топтанијем,​ после тога посетио је болесног оца у Атини и почетком фебруара је стигао у Париз.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 15)) Александров боравак у Паризу побудио је просрпско расположење француске јавности,​ па је у новинама представљан као први и највећи победник навале централних држава,​ као лојални пријатељ и савезник,​ који је понео највеће жртве.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 18)) Јавност му је пружила и политичку подршку за признање југословенске државе као наследнице Србије.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 15)) Његов боравак омогућио је почетак признања нове државе,​ па је прво амерички председник Вилсон 10. фебруара 1919. признао нову државу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 19)) Вилсон се пре тога залагао за три државе:​ Србију,​ Црну Гору и државу аустроугарских Југословена.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 18—19)) Почетком јуна нову државу признале су Француска и Велика Британија,​ а онда и остале државе.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађ.,​ 2, стр. 19))
 +
 +===== Краљ =====
 +==== Мала антанта ====
 +Након окончања рата Француска је имала планове да се створи Дунавска конфедерација држава наследница Аустроугарске,​ сем Аустрије,​ која би се по том плану прикључила Немачкој.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 16)) Југославија и Чехословачка највише су се супростављали том француском плану, па је већ крајем 1919. Едвард Бенеш предложио Југославији склапање одбрамбеног савеза од евентуалног мађарског напада.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 17)) Савез између Чехословачке и Југославије склопљен је 14. августа 1920.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 18)) Пошто се Француска није противила рестаурацији Хабзбурговаца [[Карло IV Хабзбуршки]] се крајем марта 1921. вратио у Мађарску.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 18)) Југославија и Чехословачка су 3. априла 1921. упутиле ултиматум да одмах напусти Мађарску,​ претећи у супротном војном интервенцијом.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 19)) Том захтеву придружила се и Румунија,​ па је он напустио Мађарску. Након тога Румунија ​ се прикључила савезу.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 19)) Са Србијом је потписала споразум о заједничкој одбрани не само против Мађарске,​ него и против Бугарске.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 19)) Била је то [[Мала антанта]],​ савез три државе. Владе три савезничке земље почеле су да разматрају и заједничка економска питања. Мала антанта је била основана у почетку као противтежа француској подунавској политици,​ али од 1924. Француска се ради очувања версајског поретка приближила Малој антанти.((Б. Глигоријевић,​ Александар Карађорђевић,​ 3, стр. 21))
 +
 +===== Литература =====
 +  * Бранислав Глигоријевић,​ //Краљ Александар Карађорђевић,​ књига 1//, Завод за уџбенике,​ Београд,​ 2010.
 +  * Бранислав Глигоријевић,​ //Краљ Александар Карађорђевић,​ књига 2//, Завод за уџбенике,​ Београд,​ 2010.
 +  * Бранислав Глигоријевић,​ //Краљ Александар Карађорђевић,​ књига 3//, Завод за уџбенике,​ Београд,​ 2010.
 +  * Васа Казимировић,​ //​Никола Пашић и његово доба 1845—1926,​ књига 1//, Нова Европа,​ Београд,​ 1990.
 +  * Васа Казимировић,​ //​Никола Пашић и његово доба 1845—1926,​ књига 2//, Нова Европа,​ Београд,​ 1990.
 +  * Милан Стојадиновић,​ //Ни рат ни пакт//, Ел економиста,​ Буенос Ајрес, 1963.
 +  * Панта Драшкић,​ //Моји мемоари//,​ Српска књижевна задруга,​ Београд,​ 1990.
 +  * Дејвид Мекензи (David MacKenzie), //Apis:The congenial conspirator//,​ East European Monographs, Boulder, 1989.
 +  * Васа Казимировић,​ //Црна рука//, Призма,​ Крагујевац,​ 1997.
 +  * Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка,​ прва књига, 1929.
 +  * Владимир Ћоровић,​ //​Историја Срба//, рукопис из 1941.
Штампање