Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
алекса_симић

Алекса Симић

Алекса
Симић
asimic.jpg Алекса Симић,
слика Анастаса Јовановића, 1857.

Рођење:
30. март 1800.
Бољевци,
Хабзбуршка монархија

Смрт:
22. фебруар 1872.
Београд,
Кнежевина Србија

Алекса Симић (Бољевци, 18/30. март 1800 — Београд, 10/22. фебруар 1872), српски политичар и један од познатијих уставобранитеља. Три пута је био кнежев представник (председник владе) 1843—1844, 1853—1855. и 1856—1857. Био је један од најбогатијих људи свога времена.

Кнежев чиновник

Рођен је 18/30. марта 1800. у сремском селу Бољевци од оца Ђорђа Симића и мајке Бисеније.1) Његов отац Ђорђе борио се у Првом српском устанку и постао је старешина у Крушевцу. Алексина породица је прешла у Крушевац, а њега су оставили код Милића Хаџића на школовању у Јакову.2) Са дванаест година отишао је у Земун, где је пет година био трговачки шегрт и калфа.3) После тога 1817. прешао је у Нови Сад, где се две године бавио трговином.4) У Србију је дошао 1819. године.5) Запослио се 1819. као писар у канцеларији кнеза Милоша Обреновића.6) Након тога од 1820. до 1823. био је писар код Јеврема Обреновића.7) Његов брат Стојан Симић ступио је у службу кнеза Милоша. Алекса је 1823. постао кнежев хазнадар, а од 1824. до 1832. вршио је функцију београдског конзула (безерђан-баша).8) Надгледао је делатност београдских хришћанских трговаца, који су слали робу преко Београдске царинарнице.9) Повремено је као конзул обављао и обавештајне послове.10) Показао се као један од најспособнијих Милошевих чиновника.11) Добро је познавао турски, па је често у име Милоша преговарао са турским представницама. Када је кнез Милош 11. децембра добио Хатишериф из 1829. дао је Алекси Симићу да га однесе везиру у Београд. Преселио се 1833. у Крагујевац код свога брата Стојана Симића.12) Од 1829. до 1833. заједно са братом обављао је за кнеза послове везане са трговином сољу у Влашкој.13) Трговина сољу је доносила велику зараду.

Милетина буна

Милетина буна против кнеза Милоша избила је у јануару 1835, а предводио ју је Милета Радојковић. Буна је испланирана уочи Божића 1835. године у кући Алексинога брата Стојана Симића. Поред Алексе и брата му, у планирању буне су учестовали Аврам Петронијевић, Милосав Здравковић Ресавац, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Милутин Петровић Ера. Алекса Симић је припадао умереној групи, која је предлагала да се сачека Сретењска скупштина и да се на њој кнез Милош натера да пристане на устав.14) Радикалнија група је била за смену кнеза, али превладала је умеренија струја. Алекса Симић је био у комисији, која је радила на нацрту Сретењског устава.15) Постао је заједно са братом члан Државног савета.

Године 1835. након доношења Сретењског устава постао је министар за финансије Кнежевине Србије.16) Након укидања устава био је Милошев ађутант и пуковник.

Уставобранитељ

Припадао је групи уставобранитеља, односно оних, који су уставом настојали да ограниче аутократску власт кнеза Милоша Обреновића. Међу истакнутим противнцима аутократске владавине кнеза Милоша били су: Тома Вучић Перишић, Димитрије Давидовић и Ђорђе Протић.17)

Након проглашења Турског устава 1839. постао је министар финансија, у влади Јеврема Обреновића. У то време су постојала само 4 министра. Када је кнез Михаило Обреновић изабран за новога кнеза, једно време кнез Милош га није пуштао у Србију, а када му је отац дао дозволу Алекса Симић је отишао по њега у Влашку.18) Међутим, пре тога пратио је 1840. кнез Михаила у Цариград, где је кнез отишао да се представи султану.19)

По доласку кнеза Михаила. Јеврем Обреновић је побунио неколико нахија против кнежевих тутора, па су Тома Вучић, Аврам Петронијевић, Алекса Симић, Стојан Симић, Милутин Савић Гарашанин и други морали да се склоне код паше у београдској тврђави.20) Турски покушај посредовања није успео, па су истакнути уставобранитељи, укључујући и Алексу Симића морали да оду у Цариград.21) Касније им је допуштено да се настане у Земуну, а у Београд су могли да се врате тек у пролеће 1842.22)

Српски представник (капућехаја) у Цариграду

Након Вучићеве буне и протеривања кнеза Михаила Обреновића 1842. именован је за привременог српског дипломатског представника (капућехају) Србије у Цариграду. Требао је да испослује да Цариград потврди Александра Карађорђевића за кнеза.23) Симић је на положају дипломатског представника био од 1842. до 1843. Османском царству су више одговарали уставобранитељи, него кнез Михаило Обреновић, који се ослањао на Русију. Турска је смену кнеза Михаила сматрала добром приликом да врати контролу над Србијом после руске доминације. Руски цар је протествовао када је турски султан именовао Александра Карађорђевића за кнеза. Као савестан чиновник преписао је у три примерка сва Портина јавна акта, која су се односила на Србију.24) Ниједан од тих преписа није сачуван, али Димитрије Матић их је користио за писање свог рада Јавно право Књажевства Србије.25)

Министар спољних послова

Као првак уставобранитељске струје био је 1843—1844. кнежевски представник и министар иностраних дела. Након тога је пет година боравио на својим имањима у Влашкој.26) Био је 1849—1852. министар правде и просвете, а 1852—53. министар унутрашњих дела. У доба дубоке кризе уставобранитељског режима 1853—1855. и од 1856. до 1857. био је поново кнежевски представник и министар иностраних дела.27) Влада је сматрала, да је био упознат са Тенкином завером и због тога је био натеран да поднесе оставку.28) После слома режима, као и већина његових првака, није имао више никакву политичку улогу.29)

Био је почасни члан Друштва српске словесности. Умро је 10/22. фебруара 1872. у Београду.30) Његов син Милан Симић био је управник Народног позоришта у Београду (1871—1875, 1877—1880).

Литература

  • Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
  • Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
  • М. Маринковић, Алекса Симић, капућехија у Цариграду од 1842. до 1843. године, Зборник Матице српске за историју, 1998, стр. 145—157
  • Небојша Јовановић, Јеврем Обреновић – скица једне политичке каријере, Историјски часопис, број 50, Историјски институт, Београд, 2003, стр. 99—130, ИССН 0350-08202
  • Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд, 1937.
  • Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.
  • Ана Столић, Ђорђе Симић, последњи српски дипломата XIX века, Историјски институт, Београд, 2003.

Спољне везе

1) , 3) , 4) , 6) , 7) , 12) , 26) , 29) , 30)
Милан Ђ. Милићевић, 1888
2)
Ана Столић, 2003, стр. 10
5) , 8) , 16) , 23) , 27)
М. Маринковић, 1998
9)
Ана Столић, 2003, стр. 12
10) , 11)
Ана Столић, 2003, стр. 13
13)
Ана Столић, 2003, стр. 31
14)
Р. Љушић, 1986, стр. 122
15)
Р. Љушић, 1986, стр. 150
17)
Небојша Јовановић, 2003
18) , 19)
К. Христић, 1937, стр. 47
20)
К. Христић, 1937, стр. 48
21)
К. Христић, 1937, стр. 49
22)
К. Христић, 1937, стр.49
24) , 25)
Ана Столић, 2003, стр. 16
28)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 220, 223
алекса_симић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/04 17:55