Антиох III Велики (грч. Ἀντίoχoς Μέγας) (око 242–187. пре Христа), краљ Селеукидског царства 223–187. пре Христа. Чим је дошао на власт суочио се са Молоновом побуном у Медији и Вавилонији и са Ахејевом побуном у Малој Азији. Молонову побуну сломио је 220. пре Христа. Покушао је у Четвртом сиријском рату да поврати Коиле Сирију, али након значајних почетних успеха поражен је у Бици код Рафије 217. пре Христа. Окончавши Ахејеву побуну 213. пре Христа поново је контролисао велики део Мале Азије. У великом азијском походу 212–205. пре Христа поново је заузео Партију и Бактрију. Искористио је политичку кризу и каос у Египту, па је 202. пре Христа започео Пети сиријски рат за време кога је заузео Коиле Сирију. Након 197. пре Христа освајао је птолемејске поседе у Малој Азији, Хелеспонту и Тракији, чиме је почео да угрожава римски поредак. На потицај Етолаца са мањом војском од 10.000 војника извео је инвазију на Грчку. Рим је онда Антиоху прогласио рат познат као Римско-сиријски рат (192-188. пре Христа). Антиох је изгубио рат и био је присиљен да напусти Малу Азију и да плаћа Риму и Пергаму велику ратну одштету.¹⁾

Син је селеукидскога краља Селеука II Калиника и Лаодике II. Млађи је брат краља Селеука III Керауна, који је владао од 225. до 223. пре Христа. Селеука III Керауна убили су атентатори 223. пре Христа приликом његова похода са циљем да поврати изгубљене селеукидске територије у Малој Азији. Ахеј је погубио атентаторе на краља и преузео заповедништво. Војска му је понудила круну, али он је одбио остајући веран Селеукидима.²⁾ За новога краља 223/222. пре Христа изабран је Антиох III Велики. Ахаја је именовао за врховнога заповедника у Малој Азији. Молона је именовао за сатрапа Медије, а брата му Александра за сатрапа Персије.³⁾ Молону је поред тога поверена управа свих тзв горњих сатрапија, односно источнога дела Селеукидскога царства. Хермеја је био Антиохов главни министар, који је ту функцију вршио и за време Селеука III Керауна. Искористио је Антиохову младост да се домогне готово неограничене власти. Љубоморан и жељан власти уклањао је многе способне војсковође и политичаре и вешто је манипулисао младим краљем Антиохом.⁴⁾

Ахај је веома успешно водио рат против Атала I и за кратко време је вратио све територије, које је Атал I био раније заузео.⁵⁾ Због Хермејине страховладе најпре су се побунила браћа Молон и Александар у Медији и Персији и они су се надали да ће се Ахеј придружити побуни. Због страха од Хермеје Ахеј се 221. пре Христа осамосталио од Селеукидскога царства и прогласио се краљем у Малој Азији. Приликом саветовања о томе како угушити Молонову побуну генерал Епиген је предлагао да се без одлагања интервенише и да је нужно да се краљ лично појави.⁶⁾ Хермеја је на то оптужио Епигена да је издајник и да намерава да излаже краља опасности, па је успео да наговори остале да се за команданте у походу против Молона именују Ксенон и Теодот Хемиолије.⁷⁾

Уместо похода против Молона Хермеја је саветовао да се започне рат са Египтом и да се освоји Коиле Сирија.⁸⁾ Најважнија селеукидска лука Селеукија Пијерија била је под контролом Птолемејида.Да би навео Антиоха да зарати са Птолемејем фалсификовао је писмо, у коме Птолемеј IV Филопатор нуди подршку Ахеју у узурпацији власти с оне стране Таура.⁹⁾ Антиох је током Ксенетинога похода против Молона започео Четврти сиријски рат 221. пре Христа, али није успевао да зађе у долину Бека (између планина Либана и Антилибана) поред добро утврђене египатске војске под командом Теодота из Етолије. Хермеја се и након пада Вавилоније у руке Молона противио идеји да краљ Антиох ратује на истоку.

Молон је натерао селеукидску војску на повлачење и заузео је Аполонију. Након тога заповедништво над селукидском војском преузео је Ахајац Ксенета, али већина војске му је изгинула, а Молон је након тога 221. пре Христа заузео Селеукију на Тигру и овладао Вавилонијом и Сузом.¹⁰⁾ Антиох Велики је онда 221. пре Христа кренуо у поход против Молона. Војску је одморио на Еуфрату и крајем године се нашао у Антиохији на Мигдонији. Војску је онда по Зеуксидовом савету поделио на три дела и прешао је Тигар,¹¹⁾ а осам дана касније стигли су 220. пре Христа у Аполонију. Ту су се срели са Молоновом војском. Чим су угледали младога краља многи Молонови војници прешли су на Антиохову страну, тако да је Антиох онда лако победио Молона, који се онда убио.¹²⁾ Антиох Велики је након сламања побуне углавном опраштао и одмеравао умерене казне, али његов главни министар Хермеја је сурово казнио грађане Селеукије на Тигру, тако да је Антиох касније потрошио доста времена да их умири.

Антиох је одлучио да казни Артабарзана, који је владао Медијом Атропатеном и током Молонове побуне снабдевао побуњенике. Артабарзан је био присиљен да се покори Антиоху и призна његов суверенитет. Након тога Антиох је у Медији постављао своје људе уместо Молонових. У време Антиоховога похода у Атропатену Ахај је са великом војском кренуо из Лидије.¹³⁾ У Лаодикеји у Фригији Ахеј је узео круну и почео је да користи титулу краља¹⁴⁾ намеравајући да нападне Сирију. Међутим, у Ликаонији Ахејева војска се побунила, јер нису желели да ратују против свога краља Антиоха.¹⁵⁾ Ахеј је био присиљен да одустане од инвазије Сирије и да се задовољи пљачком Писидије. Хермеја није учествовао у походу против Артабарзана. Остао је на двору кујући заверу против Антиоха, али Антиох се решио Хермеје 220. пре Христа.

Антиох је након сламања Молонове побуне поново окренуо рату са Египтом, па је током 219. пре Христа заузео Селеукију Пијерију, изузетно важну сиријску луку, која је од 246. пре Христа била под контролом Птолемејида. Покренуо је велику офанзиву и заузео велики део Коиле Сирије. Египатски главни министар Сосибије започео је мировне преговоре са Антиохом да би добио на времену и регрутовао и обучио египатску војску. По први пут је домаће становништво почео да обучава тактици борбе у македонској фаланги. До 217. пре Христа Египат је имао довољно јаку војску да се супростави Антиоху Великоме. Птолемеј IV Филопатор је кренуо из Александрије са 70.000 војника, 5.000 коњаника и 73 слона.¹⁶⁾ Антиох је укупно имао 62.000 војника пешадије, 6.000 коњаника и 102 слона.¹⁷⁾ До одлучне битке две војске дошло је 22. јуна 217. пре Христа код Рафије у области Газе. У бици код Рафије победила је египатска војска и преузела је контролу над Коиле Сиријом. Антиох је задржао Селеукију Пијерију.

Окончавши рат са Египтом Антиох Велики имао је одрешене руке за рат са Ахејем 216. пре Христа. Удружио се са Аталом I и успео је да победи Ахеја и сведе га само на његову престолницу Сард.¹⁸⁾ Сард је био изузетно добро утврђен град и његова опсада је трајала преко годину дана.¹⁹⁾ Међутим акропољ у Сарду је још увек остао под контролом Ахеја. Ахеја су коначно ухватили преваривши га да га спасавају.²⁰⁾ До 213. пре Христа Антиох је поново вратио контролу над својим територијама у Малој Азији.

Антиох је 212. пре Христа напао Јерменију, којом је владао Ксеркс од Јерменије. Након победе и покоравања Јерменије Ксеркса је оставио да влада као вазал и дао му је своју ћерку Антиохију за жену. Ксеркс није био довољно лојалан, па га је Антиох касније погубио. Антиохова главна војска кренула је на исток 211. пре Христа, са циљем да врати велике раније изгубљене селеукидске територије. Партију и Хирканију је покорио и вратио до 209. пре Христа у састав Селеукидскога царства. Арсак II је био краљ Партије и повукао се без борби препустивши Антиоху престолницу Партије Хекатомпил.²¹⁾ Антиох је након тога са војском кренуо на Хирканију. Непријатељ је на тешком планинском терену пуном кланаца поставио барикаде, али уз помоћ лако наоружане војске Антиох је савладао препреке.²²⁾ Након покоравања Партије и Хирканије две године је ратовао са бактријким краљем Еутидемом. Иако је успешно ратовао ипак није могао да покори Еутидема. Након дуготрајне опсаде Бактре на крају је са њим склопио споразум.²³⁾ Еутидем је указивао да би његовим нестанком варвари лако могли да освоје Бактрију. Антиох III Велики је на крају одлучио да призна новога владара Еутидема и да са њим склопи споразум о савезу.²⁴⁾ Еутидемов син Деметрије I од Бактрије је као млади принц тада учествовао у преговорима и Антиох му је понудио руку своје ћерке.²⁵⁾ Антиох је од Еутидема добио слонове и кренуо је преко Хиндикуша у Индију. Ту је обновио пријатељство са индијским краљем Софагасеном, добио је још слонова и данак.²⁶⁾ Након тога Антиох се 206. пре Христа враћао на запад. Током 205. пре Христа ратовао је дуж Персијскога залива, присилио Герејце да му плате 500 таланата и да му даду тамјана и мирте,²⁷⁾ а 204. пре Христа вратио се у Вавилон.

Након смрти Птолемеја IV Филопатора 204. пре Христа у Египту је дошло до политичке кризе. Сосибије и Агатокло од Египта су се прогласили регентима петогодишњега краља Птолемеја V Епифана.²⁸⁾ Током 202. пре Христа уследила је побуна против Агатокла и Египат је утонуо у хаос, који су покушали да искористе Антиох III Велики и Филип V Македонски. Антиох и Филип су склопили споразум да поделе птолемејске поседе. Македонија је требала да помогне Антиоху да освоји Египат и Кипар, а Антиох је требао да помогне Македонији да заузме Киренаику, Кикладе и Јонију. Антиох III Велики је 202. пре Христа са друге стране напао Коиле Сирију и потиснуо је египатску војску до пустиње. Град Газа се држао још једно време до 201. пре Христа. Регент Тлеполем се показао као неспособан, па је замењен Аристоменом из Акарнаније, а Скопа је постао главни командант у рату са Селеукидима за Коиле Сирију. У прво време Скопа је преокренуо ситуацију, па је покорио целу Јудеју, укључујући и Јерусалим. Међутим онда га је Антиох Велики победио у одлучној бици код Панија 200. или 198 пре Христа.²⁹⁾ Том битком Селеукидско царство је под своју контролу вратило целу Коиле Сирију.

Након окончања Петога сиријскога рата Антиох је 197. пре Христа кренуо у освајања птолемејских поседа у Малој Азији искористивши учешће Македоније, Рима и Пергама у Другом македонском рату. Било је много приморских градова у Малој Азији, који су припадали птолемсјском Египту, а које је Антиох тада освојио. Пажљиво је избегавао свађу са Родосом, који је могао да омете његов подухват. Постигао је одређени договор са Родосом, тако да је помогао Родосу да се освоји Стратоникеја. До краја 197. пре Христа заузео је Ефез, а послао је и војску на Хелеспонт. У то време окончао се Други македонски рат, а Антиох је започео освајања у Тракији и на Хелеспонту. Лизимахију у Тракији је ппново изградио као базу из које је требао да делује његов син Селеук IV Филопатор. Рим је послао једну делегацију 196. пре Христа да покуша да заустави Антиохова освајања у Тракији и да од њега тражи да не напада грчке градове, а ни Птолемеја. Антиох је тврдио да је Тракија раније одузета Селеукидском царству, а са друге стране најавио је споразум са Египтом. Током 195. пре Христа Антиохова ћерка Клеопатра I Сиријка удала се за Птолемеја V Епифана и тај дипломатски брак крунисао је споразум између две хеленистичке монархије. Своју другу ћерку Антиохиду удао је за Аријарата IV од Каподокије. Међутим Еумен II је одбио понуду да се ожени Антиоховом ћерком настојећи да одржи добре односе са Римљанима у предстојећем рату између Антиоха и Римљана.³⁰⁾

Антиох III Велики је на потицај Етолскога савеза извршио 192. пре Христа инвазију Грчке са 10.500 војника, па је Рим Антиоху објавио рат, познат као Римско-сиријски рат. Антиох је био неспреман за рат, па је кренуо са малим снагама. Антиоха Великога подржавали су само Етолски савез, Деметријада и Аминандер. Македонија не само што није подржала Антиоха, него је чак ратовала против Антиоха. Антиох Велики је у брзом походу заузео многе градове у Тесалији: Феру, Скотусу, Кранон, Метрополис, Кијериј и околна утврђења. Док је Антиох опседао Ларису Аминандар је у Перебији заузео Малоју и Киретију.³¹⁾ Почетком пролећа 191. пре Христа Филип V Македонски и римски пропретор Марко Бебије Тамфил почели су контраофанзиву, тако да су пре доласка новога конзула Манија Ацилија Глабриона вратили велики део Тесалије.³²⁾ Након пораза у Тесалији Антиох Велики се повукао у Термопилски кланац, који се налазио крај непроходнога планинскога ланца, који је секао Грчку на два дела.³³⁾ Једини пролаз водио је крај мора и ту се Антиох добро утврдио са 10.000 војника.³⁴⁾ Етолаци су запосели три планинска врха да би спречили заобилажење. Маније Ацилије Глабрион је са римском војском дошао до Термопила, али како није могао даље послао је две јединице са по 2.000 војника са задатком да нападну Етолце на планинама.³⁵⁾ Катон Старији је успео да обави задатак и да након дуље борбе потисне Етолце са врхова.³⁶⁾³⁷⁾ Појава римске војске иза Антиохових линија иазвала је панику и бег. Глабрион је кренуо у потеру за Антиохом, а у Фокиди и Беотији предавали су му се градови, који су се раније одметнули од савеза са Римом. Антиох Велики је успео да отплови из Халкиде за Малу Азију пре доласка Глабриона.³⁸⁾³⁹⁾

Римска копнена војска кренула је 190. пре Христа против Антиоха преко Македоније и Тракије под командом конзула Луција Корнелија Сципиона, кога је као легат пратио његовог много познатији брат Сципион Африканац. Пре доласка римске копнене војске Антиох Велики је евакуисао Лисимахију и своје поседе у Европи, тј. на Тракији и Херсонезу. Римска морнарица је уз подршку Родоса и пергамскога краља Еумена II успела да изманеврише и победи селеукидску морнарицу, што је омогућило римској копненој војсци да неометано преко Хелеспонта пређе у Малу Азију. Римска војска нашла се на Хелеспонту тек у новембру 190. пре Христа.

Уследила је крајем 190. пре Христа велика Битка код Магнезије, која се окончала римском победом. Антиох Велики је након пораза побегао до Сарда, а онда до Апамеје. Градови Мале Азије су након пораза почели да се предају Римљанима. Антиох је тражио преговоре о миру. Према мировном споразуму из Апамеје био је присиљен да:

• евакуише све територије западно од Таур планина;
• плати 15.000 таланата, 3.000 одмах и 12.000 у 12 годишњих рата;
• да преда Тоанта, Ханибала, Мнасилоха, Филона и Еубулида.

Услови мировнога споразума представљали су велики финансијски терет за Селеукидско царство, па је Антиох Велики био присиљен да пљачка храмове. Римљани су након тога предали велики део Мале Азије свом савезнику Еумену II. Римљани су проширили своју хегемонију на источну обалу Медитерана.

Антиох је по окончању рата евакуисао Малу Азију и кренуо је 187. пре Христа на поход на исток у Елимеју. Због плаћања велике ратне одштете био је без новца, а како се у Елимеји налазио Белов храм са великом и богатом ризницом, намеравао је да је опљачка.⁴⁰⁾ Међутим погинуо је у бици са локалним становништвом, које је бранило храм.⁴¹⁾

Био је ожењен Лаодиком III, ћерком понтскога краља Митридата II од Понта. Са њом је имао више осморо деце, од којих су познатији:

• Селеук IV Филопатор, који је владао од 187. до 175. пре Христа;
• Антиох IV Епифан, који је владао од 175. до 164. пре Христа;
• Антиох, најстарији син и престолонаследник, који је прерано умро 193. пре Христа;
• Клеопатра I Сиријка, која је била удана за Птолемеја V Епифана, а након његове смрти 180. пре Христа владала је Египтом као регент до 176. пре Христа;
• Лаодика IV, која је била удавана за своју браћу, најпре за Антиоха, затим за Селеука IV Филопатора и након његове смрти за Антиоха IV Епифана;
• Антиохида, која се удала за Аријарата IV од Каподокије;
• Ардис, која се удала за Деметрија I од Бактрије.

• Полибије, Историје
• J. D. Grainger, A Seleukid prosopography and gazetteer, BRIL 1997, ISBN 978-9004107991
• John D. Grainger, The Roman War of Antiochus the Great 2002 Leiden-Boston, ISBN 90-04-12840-9
• Тит Ливије
• Апијан, Историја Рима
• Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
• Јосиф Флавије, Јеврејске старине

Antioh III Veliki