Антоан Меје
Рођење: 11. новембар 1866. Мулен, Француска Смрт: 23. септембар 1936. Шатомејан, Француска Познат као: лингвиста и професор

Антоан Меје (франц. Antoine Paul-Jules Meillet) (Мулен, 11. новембар 1866 — Шатомејан, 23. септембар 1936), француски лингвиста. Био је један од најзначајних лингвиста почетка 20. века. Био је професор упоредне граматике индоевропских језика на Колеж де Франс (Collège de France). Служећи се методама поређења решио је многа велика питања значајна за студије индоевропских језика. До великог преокрета у проучавању Хомерових епова дошло је захваљујући његовој идеји да се упоређују са српском народном поезијом.

Антоан Меје је рођен 11. новембра 1866. године у Мулену у француском региону Оверњи. Потиче из породице нотара из Бургундије.¹⁾ Уписао се 1885. на Сорбону, на којој је студирао филологију и лингвистику.²⁾ Највећи утицај на њега имали су Мишел Брел и Фердинан де Сосир.³⁾⁴⁾ Током 1890. у саставу истраживачког тима путовао је на Кавказ, где је учио јерменски језик и ортографију. По повратку, пошто се Фердинанд де Сосир вратио у Женеву, Меје је наставио са серијом његових предавања из компаративне граматике. Меје је предавао компаративну граматику, а од 1894. након смрти Дарместетера предаје и ирански језик.⁵⁾⁶⁾ Докторирао је 1897. на Сорбони радом Истраживање употребе генитива-акузатива у старословенском (Recherches sur l'emploi du génitif-accusatif en vieux-slave).⁷⁾⁸⁾ Од 1899. до 1900. замењивао је Мишела Брела на Колеж де Франс. Од 1902. до 1905. предавао је јерменски језик на Школи оријенталних студија (École des Langues Orientales).⁹⁾ Постављен је 1906. за професора компаративне филологије индоевропских језика и опште лингвистике на Колеж де Франс (Collège de France).¹⁰⁾¹¹⁾

Током 1903. објавио је свој најзначајнији рад Увод у компаративну студију индоевропских језика (Introduction à l’étude comparative des langues indo-européennes).¹²⁾ У том раду објашњавао је међусобну везу различитих иноевропских језика и везу са оригиналним прајезиком.¹³⁾ Претпоставио је да језици, који се развијају даље од оригиналног центра могу дуље да задрже архаичне заједничке карактеристике.¹⁴⁾ У свом делу Индоевропски дијалекти (Les dialectes indo-européens, 1908) покушао је да развије географију индоевропских језика и да укаже на могуће групе праисторијских група индоевропских дијалеката и на сеобу народа и ширење језика.¹⁵⁾

Значајно је допринео проучавању староиранског језика, а 1915. написао је и његову граматику. Што се тиче јерменских студија значајан је његов рад Преглед компаративне граматике класичног јерменског језика (Esquisse de la grammaire comparée de l’arménien classique, 1902).¹⁶⁾ Проучавао је германске, келтске и балтичке језике. Значајни су и његови радови о значају грчког и латинског језика.

Током 1924. упутио је свога студента Милмана Парија да проучава Хомерове епове успоређујући их са српском народном поезијом, првенствено због оралног начина на који су се епови преносили. На тај начин дошло је до великога преокрета у проучавању Хомерових епова.

Што се тиче славенских језика поред доктората истиче се његова Студија о етимологији и речнику старославенског језика (1902—1905).¹⁷⁾ Написао је и Прасловенски језик (1924) и Српско-хрватску граматику (1924) заједно са Андре Вајаном.¹⁸⁾

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 1920.

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, том 2, Београд, стр. 848 (А. Белић)
• Енциклопедија Ираника
• Енциклопедија Британика нова
• Časopis pro moderní filologii 23 (1937) 122–126 (R. Lelkova).
• Almanach České Akademie ved a umeníˆU 20 (1910) 49–51 (Anonim).
• Lj. JAZU 39 (1926) 45–46 (Т. Maretić).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Antoan Meje