Армин Вамбери (Armin Vambery) (Дунасердахељ, 19. март 1832 — Будимпешта, 15. новембар 1913), мађарски филолог и оријенталист, аутодидакт и професор универзитета у Будимпешти. Познат је по знању великога броја језика, укључујући посебно оријенталне језике. Пропутовао је прерушен целу Централну Азију написавши о томе путовању путопис Путовања у Централну Азију.

Рођен је 19. марта 1832. године у Дунасердахељу (данас Дунајској Среди у Словачкој) у јеврејској породици. Због урођене болести ходао је на штакама. До дванаесте године школовао се у Дунасердахељу. Показао је велику способност учења језика, али због тешких околности био је присиљен да рано зарађује за живот. Једно време радио је као кројачки шегрт, па је онда зарађивао подучавајући гостионичаревога сина. Уз подршку пријатеља уписао се на гимназију најпре у Сентгеоргу, а онда у Братислави. У међувремену издржавао се помало подучавајући друге. До шеснаесте године знао је јако добро мађарски, латински, француски и немачки, а брзо је учио енглески и скандинавске језике, али поред тога руски, српски и друге словенске језике.

До двадесете године знао је довољно турски језик, да је отишао у Цариград, где је био учитељ европских језика, а онда је постао и учитељ у кући паше Хусеина Даима. Под утицајем свог пријатеља Молаха Ахмеда Ефендија постао је Османлија и ступио је у османску службу поставши касније и секретар Фуад-паше. У Цариграду је објавио Турско-немачки речник и разне друге лингвистичке радове. Научио је око двадесет оријенталних језика и дијалеката, па је након шестогодишњег боравка у Цариграду кренуо на путовања.

Посетио је Техеран, где се прерушио у дервиша и кренуо је са групом дервиша ходочасника, који су се враћали из Меке. Са њима је провео неколико месеци на тешком путу кроз азијске пустиње. Успешним прерушавањем дошао је до Хиве и два пута је приман у аудијенцију код тамошњег кана. Заједно са групом ходочасника прошао је Бухару и дошао до Самарканда, у коме је емир сумњао у њега, па га је задржао пола сата у аудијенцији. Не само да је прошао емиров тест, него је од емира добио и богате поклоне. Након тога неодлучно се вратио у Херат, где се опростио од ходочасника и са караваном се вратио у Техеран. Након тога марта 1864. вратио се преко Требизонда и Ерзерума до Цариграда.

По савету Прокеш Остена и Етвеша отишао је 1865. године у Лондон, где је постао познат по својим смелим авантурама и лингвистичким успесима. Исте године објавио је Путовања у Централну Азију. За време тога путовања са ходочасницима није смео да прави скице, да се не би одао. Вамбери је тада изазвао позорност енглеских политичара упозоравајући их на руску експанзионистичку политику у том подручју. Почео је да пише чланке против руске политике. Међутим касније се сазнало да је Вамбери радио за енглеску службу са задатком да подржава енглеску политику и спречава руски утицај у Централној Азији, чиме би се угрожавале британске позиције на Индијском потконтиненту. Из Лондона је кренуо у Париз, где је исто тако изазвао знатижељу о начину његовога путовања. Разговарао је и са Наполеоном III. Вративши се у Мађарску био је постављен за професора оријенталних језика на Универзитету у Будимпешти. Ту се скрасио и објављивао радове и књиге углавном на мађарском и немачком језику. Његови путописи преведени су на многе језике. Заступао је теорију да турски и мађарски језик припадају истој групи урало-алтајских језика, али већина мађарских лингвиста сматра да мађарски припада угро-финској групи језика, док у Турској још увек сматрају да мађарски и турски припадају истој групи језика.

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 1890.

• Енциклопедија Британика, чланак Vámbéry Ármin
• Јеврејска енциклопедија
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 4, 384–385 (Κ. Hegyi).
• G. Hazai: Megemlékezés Vámbéry Arminól. Nyelvtudományi közlemények 65 (1963) 196–198.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Armin Vamberi