Болани Дојчило и црни Арапин је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Црни Арап под Солун допаде

0002    И распење свилена шатора,

0003    Под Солуном заточника иште.

0004    Да би њему на мегдан изишо.

0005    Али њему заточника нема

0006    У Солуну, ни около њега.

0007    Да би Тома, ал га није дома,

0008    Да би Лука, ал га боли рука,

0009    А Марко је пошо у дјевојке,

0010    Дојчило се јадан поболио

0011    Од грознице, бола проклетога.

0012    Када види црни Арапине,

0013    Да не има себи заточника,

0014    Који би му на мегдан изишо,

0015    Солуну је мито заискао:

0016    На дан овцу, а на ноћ дјевојку.

0017    Вас се Солун редом изредио,

0018    Ред допаде љуби Дојчилову.

0019    Цмили она, сузе пролијева

0020    Након главе господара свога.

0021    Једна јој се суза отргнула

0022    И Дојчилу на лишце паднула,

0023    Опрли га како огња искра.

0024    Дојчило се ода сна пренуо

0025    И љуби је својој говорио:

0026    „О Јелице, драга љуби моја!

0027    Што ме врелом водом пролијеваш?

0028    Али сам ти јадан омрзнуо,

0029    Али моја немоћ додијала?“

0030    Али Јеле господар рече:

0031    „О Дојчило, драги господаре!

0032    Нијеси ми јадан омрзнуо,

0033    Ни немоћ ми твоја додијала,

0034    Ја те врелом водом не пол’јевам,

0035    Нег из очи грозн’јем сузам мојим,

0036    Цмилим јадна, јер ми је невоља.

0037    Црни Арап под Солун допаде

0038    И распење свилена шатора,

0039    Под Солуном иште заточника,

0040    Ко ће њему на мегдан изаћи?

0041    Да би Тома, ал га није дома,

0042    Да би Лука, ал га боли рука,

0043    А Марко је пошо у дјевојке,

0044    А ти си се јадан поболио.

0045    А кад види црни Арапине,

0046    Да не има себи заточника,

0047    Који би му на мегдан изишо,

0048    Од Солуна мито заискао:

0049    На дан овцу, а на ноћ дјевојку.

0050    Вас се Солун редом обредио,

0051    Ред допада мене, господаре!

0052    Од данаске до три б’јела дана.

0053    Па ја цмилим, јер ми је невоља,

0054    Не знам јадна, што бих учинила

0055    Невољнога од живота мога?

0056    Вољела би с’ утопит у воду,

0057    Нег Арапу поћи под шаторе.“

0058    Кад Дојчило љуби разумио,

0059    Он је својој љуби говорио:

0060    „О Јелице, драга љуби моја!

0061    Шетај љуби у коњске подруме

0062    И изводи коња најбољега,

0063    И ти пођи Татарији ромној

0064    У мог побра Ковачине Рама,

0065    Да поткује добра коња мога,

0066    Поткује га плочам татарскијем,

0067    А удари чавлим њемачкијм.“

0068    Кад Дојчила љуби разумјела,

0069    Оде љуби у коњске подруме,

0070    Па изведе коња најбољега,

0071    Оселда га селдом сребрнијем,

0072    Заузда га уздом позлаћеном,

0073    Па се баца коњу у селдаце,

0074    Она пође Татарији рамној

0075    До дућана Ковачине Рама.

0076    Када Раму пред дућане дође,

0077    То дућану затворена врата,

0078    Па му куца алком на вратима.

0079    Из Дућана Рамо озивље се:

0080    „Ко ми куца алком на вратима?

0081    Да би му се о главу разбила!“

0082    Испред двора Јеле озивље се

0083    И говори Ковачини Раму:

0084    „Немој клети, Ковачина Рамо!

0085    Ја сам Јеле, љуби Дојчилова,

0086    Ја сам дошла, јер ми је невоља.“

0087    Кад је Рамо Јелу разумио,

0088    На прозор је главу износио,

0089    Па говори Јели Дојчиловој:

0090    „Што си дошла, Дојчилова Јеле?

0091    Која ти је велика невоља,

0092    Да си дошла моје на дућане?“

0093    Али њему Јеле одговара:

0094    „Ја сам дошла, Ковачина Рамо!

0095    Дојчило је тебе поздравио,

0096    У поздрављу теби поручио,

0097    Да му добра поткујеш дорина,

0098    Поткујеш га плочам татарскијем

0099    А удараш чавлим њемачкијем.

0100    Дојчило ми негдје поћи има,

0101    Да би му се Бог до вратит здраво,

0102    Платит ће ти плоче и ковање.“

0103    А кад ли је Рамо разумио,

0104    Он говори Јели Дојчиловој:

0105    „Шетај, Јеле, моје у дућане,

0106    Да ти љубим б’јела лишца твога,

0107    Потковат ћу добра коња твога.“

0108    А када га Јеле разумјела,

0109    Тешко се је на њег расрдила

0110    И овако њему говорила:

0111    „Зулумћаре, Ковачина Рамо!

0112    Теб’ је, Рамо, до твоје об’јести,

0113    А мени је до моје невоље.

0114    Нег поткуји добра коња мога.“

0115    Ал јој опет Рамо говорио:

0116    „Шетај, Јеле, у моје дућане,

0117    Да ја љубим б’јела лишца твога.“

0118    Опет Раму Јеле одговара:

0119    „Зулумћаре, Ковачина Рамо!

0120    Теб’ је, Рамо, до твоје об’јести,

0121    А мени је до моје невоље.

0122    Нег те молим, Ковачина Рамо!

0123    Поткуји ми добра коња мога.“

0124    И трећом јој Рамо говорио:

0125    „Шетај, Јеле, у моје дућане,

0126    Да ја љубим б’јела лишца твога.“

0127    А кад га је Јеле разумјела,

0128    На њега се тешко расрдила

0129    И назад је коњем узврнула.

0130    Ал је зове Ковачина Рамо:

0131    „Врат’ се амо, Дојчилова Јеле!

0132    Да поткривам добра коња твога.“

0133    Мучи Јеле и не озивље се,

0134    Мучи Јеле колик да не чује,

0135    Јер се веће није вратит ћела.

0136    Када Јеле б’јелу двору дође,

0137    Господару на одају шета,

0138    Све Дојчилу по истини каже,

0139    Каконо је Рамо причекао.

0140    Кад Дојчило љуби разумио,

0141    Дојчило се тешко расрдио,

0142    Па љубовци својој говорио:

0143    „О Јелице, драга љуби моја!

0144    Шетај, љуби, на таване горње,

0145    И отворај сићана сандука,

0146    Извади ми паса свиленога,

0147    Постисни ме, драга љуби моја!

0148    Од бедара ди витн’јех лебара

0149    И донеси бритку сабљу моју,

0150    Са мајстора скором донесену,

0151    Још јуначком крви непојену,

0152    И остало од боја оружје,

0153    Па ме води бијеле пред дворе,

0154    Помози ми на коња узаћи.

0155    Ја ћу поћи Татарији равној

0156    Платит Раму плоче и ковање.“

0157    Кад је љуби господара чула,

0158    Она шета на таване горње

0159    И отвора сићана сандука,

0160    И узимље паса свиленога,

0161    Па постисне свога господара

0162    Од бедара до витн’јех лебара,

0163    Донесе му сабљу оковану,

0164    Са мајстора скором донесену,

0165    И остало од боја оружје,

0166    Па га води бијеле пред дворе,

0167    Помогне му на коња узаћи.

0168    Дојчило се болан отправио,

0169    Оде право Татарији рамној

0170    На дућане Ковачини Раму.

0171    Кад Дојчило Татарији дође,

0172    Ковачину у дућану нађе,

0173    Па ми њега дозивати стаде:

0174    „Побратиме, Ковачино Рамо!

0175    Изид’ амо пред дућане, Рамо!

0176    Да ти платим плоче и ковање.“

0177    Кад то чује Ковачина Рамо,

0178    Тешко се је јадан препаднуо,

0179    Бат му паде из руке деснице,

0180    А из л’јеве кл’јешта од мазије,

0181    Не ће Рамо да на двор изађе.

0182    А када је Дојчило видио,

0183    Да му Рамо изаћ на двор не ће,

0184    Он у дућан поћера дорина,

0185    Па од бедре повадио ћорду,

0186    Ковачини одас’јече главу.

0187    Дојчило се натраг повратио,

0188    Он не иде б’јелу двору своме,

0189    Него иде солунско на поље

0190    До шатора црног Арапина.

0191    Кад га види црни Арапине,

0192    Овак је њему говорио:

0193    „Што си дошо, један копилане!

0194    Што си дошо до шатора мога?

0195    Ал си дошо са мном вино пити?

0196    Ал си дошо, да ти с’јечем главу?“

0197    Ал Арапу говори Дојчило:

0198    „Н’јесам дошо, црна Арапино!

0199    Н’јесам дошо с тобом вино пити,

0200    Нег сам дошо, црна Арапино!

0201    Да ми дођеш на мегдан јуначки.“

0202    Кад то чује црни Арапине,

0203    С Дојчилом се шалити стануо,

0204    Па овако Арап говорио:

0205    „Не будали, један копилане!

0206    Али ти се живјет додијало,

0207    Кад си дошо са мном мегдан д’јелит?“

0208    А када га разуми Дојчило,

0209    Срдито се њему говорио:

0210    „Не шали се, црна Арапино!

0211    Него иди на мегдан јуначки.“

0212    Кад то чује црни Арапине,

0213    Под шатором скочи се на ноге,

0214    Бојно копље узима у руке,

0215    Па Дојчилу на мегдан изађе.

0216    Бојнијем се копљим ударили

0217    И бојна су копља изм’јенили,

0218    Поломили, у траву бацили,

0219    Један другом ране не задали;

0220    На бритке се сабље ухитили,

0221    Дојчилу је срећа прискочила,

0222    Арапу се сабља преломила.

0223    А Дојчило добар јунак био,

0224    На Арапа коња нагонио,

0225    Замахнуо десницом и ћордом,

0226    Главу сруби црном Арапину.

0227    Па да видиш болнога Дојчила,

0228    Са мегдана одма двору иђе,

0229    Пред двором га јуби дочекала

0230    И под њиме коња успримила,

0231    А Дојчило љуби говорио:

0232    „Тешко сам се, љуби, изморио,

0233    До два врага док сам погубио:

0234    Једног врага, Ковачину Рама,

0235    Другог врага, Арапа црнога.

0236    Ни макнути не могу се с коња.

0237    Него, љуби, ако Бога знадеш,

0238    Носи мене меке на душеке,

0239    Отпаши ми паса свиленога,

0240    Да ми се је с душом разд’јелити!“

0241    А кад га је љуби разумјела,

0242    Узме њега у своје наручје

0243    Како мајка чедо од године,

0244    Па га носи у бијеле дворе,

0245    Носи Јеле господара свога

0246    И ставља га на душеке меке,

0247    Отпаше му паса свиленога.

0248    Ал Дојчило љуби проговара:

0249    „О Јелице, драга љуби моја!

0250    Ево ћу ти болан преминути!

0251    Још си, љуби, млада и зелена,

0252    Ти се опет удомити хоћеш.

0253    Ако би се, Јеле, удомила,

0254    Удоми се, љуби, за бољега,

0255    За бољега, а не за горега,

0256    Јер ћеш у злу мене спомињати,

0257    А у добру позаборавити.“

0258    Још би био с њоме говорио,

0259    Али се је с душом раставио.

0260    А Јелица, љуби Дојчилова,

0261    Цмили јадна, сузе пролијева,

0262    Жали јадна господара свога,

0263    Жали јадна, јер има и кога.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Bolani Dojcilo i crni Arapin