Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
бони_дојчил

Бони Дојчил

Бони Дојчил је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Опис

Ова пјесма говори о боном (болном, болесном) Дојчилу и о томе како је одбранио своју сестру од црног Харапина (Арапина) који тлачи Биоград (вјероватно Београд). Крај пјесме је занимљив јер сазнајемо да је Дојчило разбио ковчег у којем су била два анђела, па се тек убиством Арапина искупио за тај гријех.

Текст пјесме

0001    Подиже се црни Харапине,

0002    Паде Харап удно Биограда,

0003    На Биоград порез ударио:

0004    Свака кућа по виједро вина

0005    И ђевојку и печену овцу;

0006    Ко немаше лијепе ђевојке,

0007    Он му вјерну љубу извођаше,

0008    Биоградске обљуби ђевојке,

0009    Док ред дође бонога Дојчила.

0010    Нема Дојчил вјерене љубовце,

0011    До Ружицу, своју милу секу,

0012    Па му сједе сестра више главе,

0013    Топле су је сузе порпануле,

0014    На бонога падају Дојчила.

0015    Но је болан јунако говорио:

0016    ”О, дворови, остали му пусти,

0017    Брзо ли сте, двори прокапали,

0018    Није много доба ни замена

0019    Ка’ сам лега на моју постељу –

0020    Ево данас пет годинах данах!”

0021    Тадера му сестра говорила:

0022    ”Лези, брате, главе не дигнуо,

0023    Паде Харап удно Биограда,

0024    На Биоград порез ударио:

0025    Свака кућа по виједро вина

0026    И ђевојку и печену овцу;

0027    Сад ред дође на тебе, Дојчиле,

0028    А ти немаш овце ни ђевојке!

0029    А тако ми Бога великога,

0030    Ја му поћи под шатору нећу,

0031    Примићу се на наранџу жуту

0032    И скочићу у Дрин-воду ладну,

0033    А поћи му под шатора нећу!”

0034    Но Дојчиле сестри говорио:

0035    ”Скочи, секо, од земље на ноге,

0036    Те изведи из камаре вранца,

0037    Поведи га налбату Јовану

0038    Да поткује мога пуста вранца,

0039    Е ћу отист’ Арапу на медан!”

0040    Скочи млада и поведе вранца,

0041    Итро зове налбата Јована:

0042    ”Поткуј мене вранца Дојчилова,

0043    Е ће одити Арапу на медан!”

0044    А Јован је Ружи говорио:

0045    ”О, Ружице, лијепа ђевојко,

0046    Ја ти нећу потковати вранца

0047    Што ти нећу обљубити лице.”

0048    Стаде цика Ружице ђевојке

0049    И поведе натраг вранца,

0050    Па Дојчилу кажевала била.

0051    Но је бони Дојчил говорио:

0052    ”Исправи ме на постељу, секо,

0053    Те ме уви’ свиленијем пасом,

0054    Оседла’ ми и босога вранца!”

0055    Скочи млада те га послушала,

0056    Оседла му вранца дебелога,

0057    Па га бачи врану на рамена.

0058    Пође Дојчил Арапу на медан,

0059    А кад му се примакнуо близу,

0060    Зове Дојчил Арапа на медан:

0061    ”Но излази, црни Арапине,

0062    Излаз’, курво, да се обидемо!”

0063    Скочи Арап од земље на ноге

0064    И погледа на коња Дојчила,

0065    Па је Арап ријеч говорио:

0066    ”А тако му Мухамеда свеца,

0067    Проша бих се врага и ђевојке,

0068    Тек да моје не гријешим руке!”

0069    Но му Дојчил ријеч проговара:

0070    ”О, Турчине, немала те мајка,

0071    Што си се на исаф метнуло?

0072    Излаз’, море, да се сијечемо!”

0073    Скочи Арап, коња доватио,

0074    Ђе се срели, ту се ударили.

0075    Дојчил сабљом и десницом ману

0076    И Арапа бјеше доватио,

0077    Окиде му иза шаке руку,

0078    Другом ману, посјече му главу.

0079    Под шатор му благо покупио,

0080    Па га зами стојну Биограду.

0081    Зове Дојчил налбата Јована,

0082    Брзо Јован к њему излазио,

0083    Па Дојчилу ријеч говорио:

0084    ”Је ли ти се Ружа пожалила

0085    Е сам се ја шњоме пошалио?”

0086    Па се сагну врану за копито.

0087    Ману Дојчил, посјече му главу,

0088    Па отиде на своје дворове,

0089    Итро паде на своју постељу.

0090    Но га стара упитује мајка:

0091    ”А, Дојчиле, по Богу дијете,

0092    Што си, синко, тако згријешио

0093    Те се измучи муках жестокијех?”

0094    Но је болан јунак говорио:

0095    ”А чу ли ме, моја стара мајко,

0096    А нагнах се, мајко, у планину,

0097    Са мном бјеше тридесет хајдуках,

0098    Уљезосмо у бијелу цркву,

0099    Ту нађосмо ковчег од камена

0100    И ојдосмо зеленом планином.

0101    Ја се украдох, мајко, од дружине,

0102    Те потрчах у бијелу цркву,

0103    И ја сломих ковчег од камена,

0104    Ја мљах, мајко, е ј’ у њега благо,

0105    Ал’ у њега два божи анђела,

0106    Света Петка и света Неђеља.

0107    Тадер су ме оне проклињале,

0108    И боловах пет годинах данах

0109    И пред смрћу учиних јунаштво!”

0110    Оно рече, душа му утече.

0111    То је било кад се је чинило,

0112    И ја не знам је ли истина било.

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Boni Dojcil

бони_дојчил.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 10:03