Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
бошњак

Бошњак

Бошњак је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Сехратлије добре коње хране,

0002    надају се љету и сеферу,

0003    љето прође ал’ сефера не би,

0004    сви су Турци коње продавали,

0005    али неће Сехратлија Мујо,

0006    него храни бијесна ђогата,

0007    од трећака до седам годинах

0008    и добра је коња одгојио,

0009    ал’ и блага доста похарчио,

0010    седам ћесах својих готовијех,

0011    а седам се задужио дуга,

0012    заложио куће и баштине.

0013    Ма да видиш велике невоље:

0014    нестаде му паре ни динара,

0015    нејма зашто купит ни сијена.

0016    Кад се јунак на невољи нађе,

0017    он старицу мајку дозиваше:

0018    „Додај мени узду са ђогата,

0019    ја ћу извест ђога у чаршију,

0020    те продати добра коња мога,

0021    не би ли ми бог и срећа дала

0022    да б’ се тешка одужио дуга,

0023    знам да главно уфатити нећу.“

0024    Узе турчин ђога дебелога,

0025    ишћера га Мујо у чаршију,

0026    испод њега живиј огањ скаче,

0027    међу собом Турци бесиђаху:

0028    „Добра коња, а бољег јунака!“

0029    Ал’ бесједе хоџе и хаџије,

0030    љто су Мују благо узајмили:

0031    „Залуду је и коњ и јунаштво,

0032    дужан нам је седам ћесах блага,

0033    дао нам је кућу и баштину,

0034    да их никад откупити неће.“

0035    А то чуо силан Сехратлија,

0036    зао јунак бјеше од укора,

0037    те је њему љуто жао било,

0038    мало лакше него мртва глава,

0039    невесело коња натраг врати,

0040    а кад дође у бијеле дворе,

0041    старица му бесједила мајка:

0042    „Што је, сине, ако бога знадеш?

0043    Што си тако невесело љуто?

0044    Ал’ ти није по вољи ђогине,

0045    ал’ ти коњу муштерије нејма?“

0046    Све јој право по истини каже,

0047    ма га стара мајка разговара:

0048    „Небој ми се, моје мило д’јете!

0049    Бог ће нама помоћ’ акобогда.“

0050    У ријечи коју бесјеђаху,

0051    ал’ ето ти царев капиџија,

0052    носи Мују царева фермана.

0053    Ферман учи силан Сехратлија,

0054    ферман учи, а сузе пролива,

0055    питала га остарјела мајка:

0056    „Што је, синко, огњем изгорјела,

0057    те је тако жалостиво љуто?

0058    Је ли сине књига од мејдана?“

0059    „Није, мајко, књига од мејдана,

0060    камо среће од мејдана да је,

0061    нег’ је ферман од честитог цара,

0062    брж’ ме царе у Цариград зове.

0063    А бога ми, моја стара мајко,

0064    ђогу су ми плоче одлећеле,

0065    па га зашто потковати нејмам,

0066    а некмоли хашлук до Стамбола.“

0067    То кад чула Мустафина мајка,

0068    имађеше дукат о гроцу,

0069    откиде га па га Мују дава:

0070    „На ти, сине, те поткуј ђогата

0071    и ето ти хашлук до Стамбола!“

0072    Још га мајка дивно благосиља:

0073    „Ајде збогом, моје чедо драго!

0074    На путу ти добра срећа била.“

0075    Оде Мујо бијелу Стамболу.

0076    А да видиш силна Сехратлије,

0077    како Мујо добро дукат штеди,

0078    на дан пару вина и духана,

0079    о том, брате, до Стамбола дође,

0080    а кад дође на Стамбол-капију,

0081    на шедрван водицу студену,

0082    ту находи лијепу ђевојку,

0083    воду точи а сузе прољева,

0084    но њу пита силни Сехратлија:

0085    „Што је теби, лијепа ђевојко,

0086    те ти тако сузе пролијеваш?“

0087    Срдито му бесједи ђевојка:

0088    „Прођи ме се, незнан Сехратлија!

0089    Ако плачем јест ми и невоља,

0090    бог убио цар-Отмановића,

0091    те је царе игру заметнуо,

0092    па ђевојке меће на кошију,

0093    ми остале за бабом сиротне,

0094    у зо час се родиле лијепе,

0095    двије нас је досле поставио

0096    на кошију, на јуначку игру,

0097    ко утече на коњицу брзу,

0098    пак утече црни Арапине,

0099    црни Арап из Арабистана,

0100    на његовој сурој бедевији,

0101    благо носи, а ђевојке води,

0102    па им љуби на срамоту лице.

0103    Сјутра мене меће на кошију,

0104    а какав је црни Арапине,

0105    од јада га ни гледат не могу,

0106    а некмоли с јадом га љубити,

0107    још је Арап из туђега царства,

0108    у цара се наћ’ јунак не море

0109    да утече црном Арапину,

0110    него неђе там’ у Босни кажу

0111    силенога Сехратлију Мују

0112    и у њега вилена ђогата,

0113    за њ’ је царе ферман оправио,

0114    па га не би, да га бог убије“!

0115    У цара ће сјутра трка бити,

0116    и мен’ јадну мећу на кошију,

0117    а дако би утек’о Арапу.„

0118    Ма јој Мујо ’вако бесједио:

0119    “Ево, борме, Мује и ђогата!„

0120    Кад то вид’ла лијепа ђевојка,

0121    из руках је воду оставила,

0122    целива га у скут и у руку,

0123    добру ђогу гриву и копито,

0124    бога моли, овако говори:

0125    “Е дабогда и сви божји свеци,

0126    да утечеш црном Арапину,

0127    и да мени суђен будеш, Мујо!

0128    Него, Мујо,а ко знаш за бога,

0129    немој ићи цареву сарају,

0130    него ајде у пјану механу,

0131    пијде вина, а пази ђогина,

0132    упут нађи једног каурина,

0133    дукат подај, жалити га немој,

0134    нек ти ђога до јације вода,

0135    јер је коњиц трудан и уморан,

0136    положи му зоби и сијена,

0137    и ужди му четири свијеће,

0138    пази коња ако знаш за бога,

0139    е дабогда те ми будеш суђен!„

0140    Ал’ ђевојци Мујо бесједио:

0141    “Ја ти нејмам паре ни динара,

0142    нити зашто купит и сијена,

0143    а некмоли дукат за водање!„

0144    Ал’ да видиш среће у јунака,

0145    цура ђердан са гр'оца скида

0146    у коме је пет стотин’ цекинах:

0147    “Ето теби хашлук, Сехратлија!

0148    Пази коња и не штеди вина,

0149    а кад сване ја ћу теби доћи,

0150    те ћу за све харчеве платити.„

0151    Кад се Мујо добави цекинах,

0152    одгна коња пред пјану механу,

0153    с коња спаде, каурина нађе,

0154    те му даје два дуката жута

0155    да му ђога до поноћи вода,

0156    од поноћи зопцу и сијено,

0157    још око њег’ уждио свијеће,

0158    а он крха вино изобила.

0159    Истом свану, ето ти ђевојке,

0160    Мују носи дванаест цекинах:

0161    “Мај ти, Мујо, те свој харач плати,

0162    ја бих с тобом и још бесједила,

0163    али упут идем на кошију.„

0164    Јако, брате, изишла ђевојка,

0165    стаде јека кроз Стамбол сокака,

0166    док ето ти црна Арапина

0167    на његовој шајци бедевији.

0168    Како Арап дође пред механу,

0169    он осједе своју бедевију,

0170    па не тражи ко ће му је водат,

0171    нег’ јој баци дизгин на јабуку,

0172    сама му се по Стамболу вода.

0173    Арап иде у пјану механу,

0174    па говори крчмарици младој:

0175    “Дајдер ми се вина напојити,

0176    и сада ти ништа платит нећу!

0177    Идем часом цару на мејдана,

0178    па кад дођем платићу ти вино.„

0179    А кад чу то Сехратлија Мујо,

0180    па се скочи на ђогата свога,

0181    оћера га цареву сарају,

0182    цареве га угледале страже,

0183    своме цару на муштулук трчу:

0184    “Муштулук нам, наш честити царе!

0185    Ето Мује и води ђогата,

0186    који ћ’ утећ’ црном Арапину.„

0187    Сви рекоше: „Хоће акобогда!“

0188    Колико је цару мило било,

0189    даје њима небројице благо,

0190    на рукам’ га пред цара износе.

0191    Смјерно Мујо цару селам дава,

0192    па га љуби у скут и у руку,

0193    и серџаду на чем царе клања,

0194    а љепше га царе дочекује:

0195    “Добро дош’о, моја права слгуо!

0196    Јеси ли се, сине, уморио?„

0197    У ријечи коју бесјеђаху,

0198    ал’ ето ти црног Арапина

0199    на његовој танкој бедевији.

0200    Колико је Арап осилио,

0201    копјем цару у прозор удара,

0202    на пенџеру срчу поломио

0203    и овако цару говорио:

0204    “На мејдан ми, ол’ ми ну дај благо!

0205    Дајдер, царе, благо и ђевојку,

0206    уз ђевојку четири робиње!„

0207    То је цару љуто жао било,

0208    Арапа би давно изгубио,

0209    ал’ је царе своју ријеч дао:

0210    ко утече на коњицу брзу -

0211    злато носи, а води ђевојке,

0212    пак се царска ријеч не пориче,

0213    нег’ овако Мују бесједио:

0214    “Мореш ли се поуздати, слуго,

0215    у твојега ђога од мејдана

0216    да утечеш црном Арапину,

0217    честита ћу тебе учинити?„

0218    “Могу, рече, царе, акобогда!„

0219    Царе Мују хаир-дову дава:

0220    “Хајде збогом, моја права слуго!

0221    Душмани ти под ногама били,

0222    к’о ђогату чавли и поткове!„

0223    Сви рекоше лали и везири:

0224    “Иншала ће наш утећи Мујо

0225    и однијет мејдан Арапину!„

0226    Отидоше у поље Стамболско

0227    у коме је три сахата хода,

0228    а кад сила коњска изврвјела,

0229    сама хата има пет хиљадах,

0230    три хиљаде, брате, бедевије,

0231    а парипим’ ни броја се не зна.

0232    Међу собом Турци бесједише:

0233    “Погл’ај, брате, махнита Бошњака,

0234    куд он води клемпаста ђогата?

0235    Кад потече коњска сила сада,

0236    свега ће га плочам’ разнијети!„

0237    Други веле: „Нека иде, брате,

0238    и тако ће плоче полијетат,

0239    нека плоче за њим’ купи страга,

0240    море коња коват за годину

0241    да не строши паре ни динара.“

0242    А то слуша Сехратлија Мујо,

0243    бога моли, а ништа не збори.

0244    Кад рекоше, онда потекоше,

0245    понајпотље Мујо пушта ђога,

0246    да не реку да је пријевара,

0247    да не буде међу војском кавга.

0248    Два сахата заједно трчаше,

0249    а кад било у трећем сахату,

0250    истиште се пуста бедевија,

0251    за њом Мујо натиште ђогата,

0252    ђе је стиж, онђе је и прође.

0253    Ал’ да видиш пусте бедевије,

0254    колико је учна за мејдана,

0255    главу вргла на сапи ђогату,

0256    по сахата заједно трчаше,

0257    ни узмиче ни примиче, пуста.

0258    Кад се Мују додијало било,

0259    ондај ђога удри бакрачлијом,

0260    те остави суру бедевију,

0261    ал’ враг учи црна Арапина,

0262    те Арапин иза гласа виче:

0263    “Сехратлија, бог да те убије!

0264    Ти већ видиш да си утекао,

0265    не сакати добра коња твога,

0266    кога бржег у два царства нејма.

0267    Ето т’ ђогу плоча полећеле

0268    па му лије крвца из копитах.„

0269    Жао Мују добра коња свога,

0270    сјаха с коња, ноге му подиже, -

0271    ни клинац му није полетио,

0272    ал’ далеко Арап одмакнуо,

0273    још је даље хача бедевијче,

0274    кубурлија не би дотурила,

0275    а нејма му него по године

0276    за њ’ Арапу Стамболије дају,

0277    карагрошах пет стотинах одма’,

0278    црни Арап не да од хиљаде.

0279    Кад се Мују даде погледати,

0280    тер је царев чадор угледао,

0281    ђе га гледа сам честити царе

0282    и његови лали и везири,

0283    и остала сва господа царска,

0284    то се Мују јадно учинило,

0285    па потеже троструку канџију,

0286    он удара с обје стране ђога,

0287    баш од кука до стражњега чукља.

0288    Колико га лахко ударио,

0289    три крвава остајаху трага:

0290    “Ха ђогате, црн ти образ био!

0291    Камо моје седам ћесах блага,

0292    камо ли ми, болан, седам дуга,

0293    то л’ ме никад одужити нећеш?„

0294    Кад се ђого слеже по земљици,

0295    бакрачлије црну земљу стружу.

0296    Ко гледаше свак се кунијаше:

0297    “Та богме су крила у ђогина!„

0298    Брже стиже црна Арапина,

0299    ђе га стиже, ту г’ и оставио.

0300    Опет Арап иза гласа виче:

0301    “Под тобом се седло разломило,

0302    пукли су ти ибришим-колани!„

0303    Види Мујо да је пријевара,

0304    пак Арапа ништа не обада,

0305    нег’ утече на дугу мејдану,

0306    селам даде, а ж ђогина спаде,

0307    а скочи се лијепа ђевојка

0308    те Турчину коња прифатила,

0309    па га вода, по гриви га љуби,

0310    те му љуби гриву и копито.

0311    У то доба Арап на кобили

0312    па дофати везену шишану

0313    те шишаном добро запалио,

0314    уби, брате, ђога Сехратлијна,

0315    ђого цикну, а паде у траву.

0316    А то гледа Сехратлија Мујо,

0317    млого му је коња жао било,

0318    није лакше него мртва глава.

0319    Мисли Мујо што ће од живота,

0320    а у туђу земљу запануо,

0321    пак он нејма свога емшерије

0322    који би му био у невољи,

0323    па му наум на јунаке старе,

0324    на Бошњаке старе витезове:

0325    “Та боље је погинут јуначки,

0326    нег’ срамтоно живјет на свијету!„

0327    Па докопа брешку по каишу,

0328    своју брешу од образа пали

0329    те Арапа својски погодио -

0330    у повије међу очи двије.

0331    Пукло му је чело на четверо,

0332    ни жива га земља не шчекала.

0333    Ал’ се Мујо препануо љуто,

0334    што учини пре’ довлетом самим:

0335    “Сад ће мене царе изгубити!„

0336    Ал’ то цару млого мило било

0337    ђе утече и уби Арапа,

0338    па му метну хоџе и кадије,

0339    нека суде силну Сехратлији,

0340    ал’ му добро бјеху осудили:

0341    дадоше му лијепу ђевојку,

0342    уж ђевојку три товара блага,

0343    а уз благо четири робиње,

0344    нек га служе у оџаку своме,

0345    и даше му суру бедевију,

0346    и намета хаче бедевијче,

0347    сад га царе преда се дозива:

0348    “Шта ћеш, Мујо, да те цар дарива?„

0349    Али Мујо цару говорио:

0350    “Султан царе, огријано сунце!

0351    Имао сам седам ћесах балга,

0352    а седам сам задужио дуга,

0353    заложио куће и баштине,

0354    не зову ме силни Сехратлија,

0355    нег’ ме зову дужни Мујо-баша:

0356    „Никад нам се одужити неће?“

0357    Све сам, царе, за ђога схарчио,

0358    а сада сам ђога изгубио.

0359    Него, царе, тако ти Курана,

0360    одужи ме, не тражим ти друго?„

0361    На тому се царе насмијао:

0362    “Ево т’, Мујо, седам ћесах блага,

0363    мај ти, синко, те с’ одужи дуга,

0364    а ево ти седам готовијех

0365    за јунаштво што си учинио,

0366    још ти ево на Босни везирство

0367    без промјене за твога живота,

0368    и ево ти и војске и хазне.„

0369    Оде Мујо у Босну поносну,

0370    здраво дође двору бијеломе,

0371    и у двору здраво мајку нађе,

0372    па га мајка грли и целива:

0373    “Добро дош’о, моје чедо драго!

0374    Јеси ли се, сине, уморио?

0375    Јеси ли ми здраво путовао?„

0376    “Здраво сам ти, моја мила мајко!

0377    Ал’ сам, мајко, изгубио ђога.„

0378    Јуначки му мајка бесједила.

0379    “Здраво, сине, твоја глава била,

0380    ти ћеш коња бољег добавити?„

0381    “Ал’ сам, мајко, на Босни везиром.„

0382    А кад њега мајка разумјела,

0383    поче свога сина заклињати:

0384    “Проклета ти моја храна била,

0385    ако нећеш сваком судит право,

0386    сиромаху и сиромашици,

0387    знаш ли, синко, ми како смо били?„

0388    Зове Мујо хоџе и хаџије

0389    те им враћа седам ћесах блага:

0390    “Нај то вама, хоџе и хаџије!

0391    Ви вељасте никад платит нећу,

0392    и звасте ме дужни Сехратлија,

0393    ни коња ми потковат нешћасте,

0394    а сад Мујо - на Босни везире,

0395    а нијесам дужни Серхатлија!„

0396    Они му се, брате, поклонише,

0397    поклонише до земљице црне.

0398    Мујо пође везироват Босни,

0399    и одкад је Босна настанула,

0400    није таки везир постануо,

0401    свак му бога за здравје мољаше,

0402    сиротињи понајбољи бјеше,

0403    и сада га она благосиља,

0404    ка Кулина негдашњега бана.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Bosnjak

бошњак.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 10:05