Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
бранислав_нушић

Бранислав Нушић

Бранислав
Нушић
upload.wikimedia.org_wikipedia_commons_4_43_branislav_nu_c5_a1i_c4_87_1904.jpg
Рођење:
20. октобар 1864.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
19. јануар 1938.
Београд,
Краљевина Југославија

Познат као:
комедиограф

Бранислав Нушић, рођен као Алкибијад Нуша (Београд, 8/20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938), српски књижевник, драмски писац, комедиограф, драматург Народног позоришта у Београду, творац позоришне публике у Србији,1) управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Народног позоришта у Скопљу и Сарајеву, дипломата у конзулатима Краљевине Србије у Битољу, Солуну, Скопљу и вицеконзул у Приштини,2) новинар3) и публициста.4)

Биографија

Рођен је 8. октобра 1864. године у Београду, од мајке Љубице и оца Ђорђа, угледног трговца житом.5) Имао је три брата и сестру Анку (удату Живадиновић).6) Приликом рођења дали су му хеленско име Алкибијад. Отац му је рођен у Солуну, а када је мало одрастао, са мајком, Нушићевом бабом, прешао је у Србију. Пошто отац по рођењу није наследио презиме,7) у знак поштовања, отац је преузео презиме од Герасима Нуше, трговца код кога је радио и који се о њему старао, као о сопственом детету.8)

Нушић је безуспешно покушавао да истражи очево порекло, путујући по Македонији (око Преспанског језера), одакле му је родом била очева мајка. О својој националности је записао:9)

„Ја не знам ни шта сам. Балканац јесам свакако. Има у мени арнаутскога и влашкога и српскога. Мајка ми је српског порекла. Највише сам дакле Србин.”

У породици је био изузетак, једини је показао авантуристички дух и склоност ка књижевности.10) Свој велики таленат за сцену и позориште објашњавао је тиме да су код нас само Цинцари имали велики таленат за позориште и као пример навео: Јована Стерију Поповића, Диметрија Деметра и себе.11)

Прве радове потписивао је крштеним именом, другови су га прозвали Алко12), а његова деца су га из милоште прозвала Ага, у време док је радио у дипломатији у Јужној Србији,13) надимак који су прихватили његови рођаци и пријатељи и сачувао се све до смрти. На студије у Великој школи у Београду, уписао се као Алкибијад Нуша,14) али је за време студија променио име и презиме у Бранислав Нушић.15)

Детињство и младост

Детињство је провео у Смедереву,16) где се породица преселила, због очевих трговачких послова,17) који су по његовом рођењу ишли лоше.18) У Смедереву је завршио основну школу и прва два разреда гимназије,19)20)21) почео да пише своје прве песме и први пут се сусрео се позориштем. Наиме, када је у граду гостовало путујуће позориште Михаила Димића, пошто није имало пуно успеха, по одласку у Јагодину је тако лоше стајало да није могло да снесе трошкове транспорта собом своје декорације, него су је оставили у кући Нушићевог оца. Нушић је ову декорацију искористио да оснује своје позориште. Тада је, са тринаест година, за потребе позоришта, приредио своју прву шаљиву комедију под називом Риђа брада.22)

У Смедереву, истовремено када је почео да се бави књижевношћу, почео је да се бави и новинарством. Купио је штампарију 1883. и издавао „Смедеревски гласник”, који је излазио два пута недељно.23)

Две године гимназије учио је такође у Смедереву, а завршио је Реалку у Београду24) (1882).25) Као ђак четврте године Реалке, премљен је у ђачку дружину Прве београдске гимназије „Нада”, у којој је био веома активан. Своје прве радове објавио је у „Голубу”, омладинском листу, покренутом 1879, а нешто касније и листовима „Нада” и „Забавник за омладину” (1882).26)

Затим је годину дана студирао права на Универзитету у Грацу,27) где је положио енциклопедију права и историју српског народа,28) али се због недостатка средстава29) вратио у Београд и на крају дипломирао на Великој школи (1888). У Београду је имао широк круг пријатеља, а међу најбоље је спадао Војислав Илић у чијој је кући често боравио.30) Кућа његовог оца Јована Илић представљала је седамдесетих и осамдесетих година 19. века једини књижевни клуб у престоници. Кроз њу је прошло неколико генерација књижевника.31) Када је Нушић постао вицеконзул у Приштини, за доброг пријатеља, издејствовао је да Војислав буде именован за секретара.32)

Док се 1885. налазио на одслужењу војног рока избио је српско-бугарски рат, у коме је учествовао,33) као добровољац.34) По завршетку рата вратио се у Београд.35)

Његова прва књига, објављена 1886. године, биле су Приповетке једног каплара, из српско-бугарског рата.36)

Пратио је сва дешавања у граду. Револтиран после погреба мајора Михаила Катанића,37) коме нису присуствовали ни краљ нити чланови владе,38) сматрајући то великом срамотом за читав Београд, да тако сахрањује једног хероја, који је умро од задобијених рана у српско-турском рату, пошто су претходног дана погребу мајке, тада пуковника Драгутина Франасовића присуствовали цела влада39) и сам краљ Милан Обреновић, написао је песму Два раба, која је објављена у „Новом београдском дневнику” 1887:40)

„Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате,
у Србији прилике су таке,
бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.”

Песма је изазвала сензацију у београдској чаршији, а Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства”. Првостепени суд га је најпре осудио41) на два месеца затвора, а Апелациони затим, на две године робије.42) Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну.43) У Пожаревачком затвору је провео нешто мање од годину дана.44) После абдикције краља Милана је помилован.45) За време проведено у затвору написао је Листиће из Пожаревачког затвора, његову другу објављену књигу (1889) и комедију Протекција.46)

Дипломата

Конзулат Краљевине Србије у Приштини отворен је новембра месеца 1889. године. Кућа је била мала, али за Приштину ипак угледна. Налазила се у главној улици (на турском Диван-јол) у непосредној близини војне болнице. Аутор фотографије: Бранислав Нушић (око 1892)47)

Одмах по завршетку школовања (1888), пошто је одлежао годину дана у затвору у Пожаревцу, примљен је у државну службу у Министарству иностраних дела.48) Примењујући овлашћење из привремене погодбе са Портом, ондашњи представници власти у Србији су 1887. отворили конзулате у европском делу тадашњег Османског царства. Године 1889. отворени су конзулати у Битољу и Приштини.49)

Десетогодишњу дипломатску каријеру50) је започео 1889. године, као писар у Битољу51), затим је био у Серезу, Солуну, Скопљу, а завршио је као вицеконзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини.52)53)

Као српски дипломатски чиновник, Нушић је највише времена провео у Приштини. Тај посао није био ни мало лак.54) Знајући за специфичности и проблеме које су пратиле српски народ на Косову у његово време, али и у прошлости, умео је да поступа са људима и у контакту са њима да процени сваког какав је човек, био је веселе природе и за свакога је имао погодну реч, због чега је био омиљен код Срба. Срби у Конзулат нису могли тако лако да уђу, али Нушић људе није само дочекивао на радном месту, већ је ишао међу њих. Људи су га дочекивали пред школом, црквом или су га сретали на улици. Улазио је у кафане да попије и тамо је могао све да види и чује. Са женом је одлазио фијакером у обилазак, на свадбе, чак и када не би био позван, а његово присуство, за домаћина је значила велику част.55)

Из Приштине је влади у Београду послао доста извештаја о злоделима Арнаута.56) У Приштини је најпре радио током 1890. године као деловођа. За време мандата првог конзула Луке Маринковића и послао је први извештај почетком те године, а последњи у марту. За вицеконзула Нушић је постављен 16. априла 1892, дужност је примио 3. јуна те године, али се први пут потписао као вицеконзул тек 20. октобра 1890, док је последњи извештај послао 18. октобра 1896.57)

Маја 1894. послао је писмо тадашњем министру иностраних дела Сими Лозанићу:58)

„Господине министре,
Пећка, пазарска, призренска и приштинска нахија од почетка овог пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани. Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свим поменутим местима хућумати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају. Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у четири ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут. За десет година па на овамо није се показивала толика тежња за емиграцијом. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега десет чисто српских села има. У пећкој нахији такође, за врло кратко време неће бити Срба…”

А у извештају од 25. јула 1895, упућеног такође министру иностраних дела, написао је:59):

„Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све.”

Упозоравајући министарство да је време да се размисли о ангажовању и европске штампе, како би се Порта „извела из разнодушности”.60)

Путописи и фотографије

Био је велики љубитељ путовања и путописац.61) За време своје дипломатске службе, боравећи у тада окупираним крајевима Османског царства, написао је књиге путописног и монографског карактера.62) Фотографије којима је илустровао ова дела је израдио сам. Године 1901. са 58 фотографија, које је снимио на Косову и Метохији, док је у Приштини радио као конзул, учествовао је на аматерској фотографској изложби одржаној у Београду.63) Ови крајеви такође су га инспирисали да напише збирку оријентланих приповедака Рамазанске вечери, коју је објавио 1898.64)

Крај обала Охридског језера

Крај обала Охридског језера, синтеза студије и путничког приповедања,65) била је његово прво објављено путописно дело. Књигу је објавио у Београду 1894. Настала је док је радио као писар српског конзулата у Битољу, на основу забележака са шест путовања по обалама Охридског и Преспанског језера, 1891. и 1892. године. У том периоду показао је велико интересовање за етнографске, фолклорне и географске студије, због чега су се у то време, у другом плану нашле његове остале књижевне делатности. Жеља за упознавањем овог поднебља била је и личног карактера, трагао је за својим пореклом, јер су преци његовог оца Ђорђа Нуше потицали из овог краја.66) У путопису су забележене његове путничке опсервације, импресије и одушевљење природом, карактеризација људи са којима се сусретао, али је такође испричана и прошлост Охрида, његових старина и споменика, натписа и трагова из давних времена, затим обичаји, култура, одевање, језик, песме, географске особености и повезаност језерских вода, као и привредне специфичности овог поднебља, које се односе на риболов и врсте риба, на земљорадњу, сточарство и шумарство. За ове путописне студије консултовао је и мноштво литературе познатих и цењених аутора, а упутства и савете давали су му, у својству рецезената, тада познати научници Стојан Новаковић и Љубомир Ковачевић.67)

С Косова на сиње море

У путопису С Косова на сиње море, који је објављен у Београду 1902, описао је путовање од Приштине до Скадра (1894). О сваком насељу кроз које је прошао оставио је неки важан или оригиналан коментар. Није само описивао насеља, становништво и њихове обичаје, већ је записивао њихову етничку и културну историју.68)

Косово — опис земље и народа

Такође је објавио монографију антропо-географског и етнолошког карактера Косово — опис земље и народа, у Новом Саду у две свеске (1902, 1903).69) Монографија је више објективног типа, без импресија.70) Грађу за овај путопис почео је да сакупља још приликом двомесечног боравка у Приштини, док је радио као писар српског конзула у Скопљу, када је добио за задатак да одмени одсутног Луку Маринковића, а рукопис је довршио на крају дипломатске каријере, као вицеконзул у Приштини.71) У првом делу књиге описао је природне особине земљишта, организацију тамошње управе,72) карактеристике саобраћаја, привреду и тржиште. Поред становника проучавао је њихову културу (кућу, ношњу) и идентификовао припаднике народа, који су у то време живели на Косову: Арнаути, поарнаућени Срби, Срби, Османлије, Черкези, Власи, Јевреји и Цигани, констатујући да правих Арнаута има врло мало, док су поарнаућени Срби били најбројније становништво. У другом делу књиге дао је опис насеља: Приштине, Муратовог тулбета, Гази-местана, Бабиног Моста, Грачанице, Широког Поља, Јањева, Липљана, Голеша, Феризовића, Неродимља, Пауновог Поља, Словиња, Чичавице, Милошеве Бање, Пантине, Самодреже, Вучитрна, Качаника, Митровице, Звечана и Трепче.73)

Природњак

Имао је и природњачког дара. Као српски конзул у Османском царству, слао је палеонтолошки материјал геологу Петру Павловићу, који се у то време бавио пионирским истраживањем фосилне и рецентне фауне, те описао за науку велики број нових таксона и дао им научне називе. У Нушићеву част је назвао врсту пужа (лат. Planorbis nusici).74)

Нушић и Мокрањац

Са Стеваном Мокрањцем се срео укупно у два наврата. Први пут му је био домаћин док је радио као конзул 1896. Мокрањац је тада већ имао урађених својих првих седам Руковети и дошао је да прикупи грађу за Песме са Косова. Организовали су заједнички рад који се састојао у томе да свакога дана доводе певаче из разних крајева. Мокрањац би онда са њима седео по цео дан и записивао песме, сваку њихову варијацију. Људи од којих је прикупљао песме нису много разумели његов рад, али би се одушевили када би он на основу својих забелешки успевао да отпева песму на исти начин. На крају дана, када би завршио са записивањем, причао би Нушићу разне анегдоте о ономе што се дешавало у току дана, као и о жељи да остане најмање годину дана на Косову, да сакупи још материјала, да и сам обиђе мања места:75)

„И тада ми је надуго и нашироко казивао како би то био значајан посао: прибирање народних мелодија и како би тај посао требало нарочито организовати… Имајући у мени предана слушаоца, Стева би пробављао самном у разговору далеко иза поноћи, а ујутро ипак ранио на посао.”

Када је прошло време предвиђено за сакупљање песама, Мокрањац је имао сакупљено доста грађе, али се вратио у Београд са жељем да дође поново.76)

Њихов други сустрет био је 1914. када је Мокрањац са породицом, склањајући се из бомбардованог Београда, дошао у Скопље. Скопље је тада било пуно избеглица и тешко су успели да нађу и једну собу за целу породицу. У Скопљу се разболео и онемоћао. Издахнуо је у сну, док су око њега бдиле Мица, његова жена и Даринка, Нушићева жена.77)

Сумњиво лице

Када је именован за српског конзула, чекајући одобрење турских власти да пређе преко граничног прелаза на Преполцу, једно време је боравио у Куршумлији. Док је чекао, прикупљао је грађу за комедију Сумњиво лице, у коју је „уградио” тамошњи хотел, сада само кафану „Европу” и њене посетиоце. И касније, као конзул, такође је свраћао у исту кафану, у којој се у знак сећања на свог цењеног госта и сада налази велики плакат са његовим ликом.78)

Породица

Оженио се 1893. године у Битољу, са Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића. Венчани кум им је био Демерик (рус. Николай Николаевич Демерин), руски конзул у Битољу. Већ следеће године (1894) родила се ћерка Маргита-Гита (удата Предић-Нушић). Две године касније родио се син Страхиња-Бан. Имали су и ћерку Оливеру. Децу им је крстио Акимов, руски конзул у Призрену. Дечја имена су бирана из српских народних епских песама, Маргита-Гита по Косовки девојци, Страхиња-Бан, по Страхињићу Бану, Оливера, по ћерци кнеза Лазара и кнегиње Милице. Најстарија ћерка, касније је постала јавни радник, Страхиња-Бан је погинуо у Првом светском рату, код Пожаревца (1915), као борац ђачке чете, а најмлађа, Оливера је умрла још као дете и сахрањена је у Серезу.79)

Просвета

Књижевно-уметнички одбор Краљевског српског народног позоришта у Београду, с лева седе Милован Глишић, руски глумац и писац Александар Иванович Сумбатов - Јужин, Бранислав Нушић и Стеван Сремац; стоје Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић. Аутор фотографије је Милан Јовановић (1901)

У Београд се вратио 1900. године, када је именован за секретара Министарства просвете80) и као такав се поново посветио позоришту. Постао је драматург и управник Народног позоришта, а његов заменик је био Јанко Веселиновић.81) Као драматург уређивао је Позоришни лист.82)

Од венчања краља Александра и краљице Драге 1900, па до Мајског преврата 1903.83) краљица Драга је била мецена позоришне уметности, а Бранислав Нушић је са њом био врло близак. У договору са њом је био главни организатор путовања од Београда до смедеревског летњиковца династије Обреновић на Плавинцу. У летњиковац је доводио тадашње највеће српске уметнике, писце: Лазу Костића, Милована Глишића, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Драгомира Брзака и Милоша Цветића; сликаре: Марка Мурата, Пају Јовановића и вајара Петра Убавкића и друге.84) За краљевски пар је више пута приређивао позоришне представе у дворској башти, а о краљевском пару је написао ласкаву алегорију Љиљан и оморика,85) балет у пет чинова. Представа за коју је музику написао Станислав Бинички, је премијерно изведена 21. новембра/4. децембра 1900. године у Народном позоришту.

Међутим, већ 1901. пензионисан је (по први пут), па је онда реактивиран, за комесара поште и телеграфа, али како се изјаснио неспособним за ту службу поново је тражио пензију. Председник министарства Димитрије Цинцар-Марковић га је 1903. ангажовао у свом кабинету, као познаваоца неослобођених јужних крајева, али после Мајског преврата, опет се пензионисао.86)

Коло српских сестара

Када је поводом страдања српског становништва у тада неослобођеним крајевима под турском окупацијом у Београду основано Коло српских сестара 1903. године, присуствовао је оснивачком састанку у стану Надежде Петровић. Нушић се сматра кумом удружења, пошто је од два понуђена назива „Друштво Српских сестара” и „Коло Српкиња”, смислио његово име — „Коло српских сестара”. Са Иваном Иванићем, мужем једне од сестара, направио је статут овог будућег женског, патриотског, хуманог, културног и просветног удружења.87)

Поново управник

У периоду 1904—1905. био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Године 1905. напустио је ту службу.88)

Политика

Неколико месеци по оснивању листа „Политика”, постао је 1904. његов први сарадник, и био искрен пријатељ са оснивачем Владиславом Рибникарем. У „Политици” је уређивао рубрику Из београдског живота.89) На Нушићево инсистирање, пошто му се учинило да је тема исувише уска, отворена је нова рубрика Све је већ то једном било, а Нушић се потписивао под псеудонимом јеврејског мудраца Бен Акибе, аутора поменуте изреке.90) У том листу је објавио стотине прича, приповетки, козерија, бележака и других књижевних и новинарских текстова.91)

У периоду 1906—1907. био је заменик драматурга Народног позоришта у Београду.92) Од 1908. до 1912. сарађивао је и уређивао „Самоуправу”, „Трибуну”, „Звезду”,93) „Београдске новине”, „Дневник” и друге новине.94)

С циљем да се прикупи новац за пензиони фонд за остареле и онемоћале новинаре, јер у то време новинари нису имали право на пензију, на његову иницијативу је од 30. маја до 7. јуна 1908. приређена културно-забавна приредба „Тројички сабор”, односно „Новинарски бал”, на Ади Циганлији. Тих дана свакодневно је излазио „Водени цвет”, лист новинарског удружења, који је он уређивао.95)96)

Анексиона криза 1908.

Уз Јована Дучића одиграо је важну улогу у демонстрацијама за време Анексионе кризе 1908. године. Када је Јован Дучић написао проглас Београђани, отаџбина је у опасности! (23. септембра/6. октобра 1908), позивајући грађане на велики народни митинг,97) сутрадан на митингу,98) Нушић је ишао по граду и држао говоре, у једном дану одржао је чак 27 патриотских говора.99) Започело је пријављивање добровољаца за рат и пријавио се међу првима. Демонстрацијама су се придружили и ђаци, настава је обустављена, а припремљена је и резулуција, коју је заједно са „војводом Савом Херцеговцем” обученим у богату херцеговачку ношњу, са све исуканом сабљом у руци, обојица јашући на два белца и предводећи 20.000 демонстраната, пронео од Теразија до Министарства иностраних послова.100) Ујахао је у Министарство, где се у то време одржавала министарска седница. Када га је на улазу стари Јова, молио да не улази са коњем, одговорио му је:101)

„Пусти Јово, неће ово бити први коњ који је ушао у Министарство спољних послова.”

Са још неколико демостраната прекинуо је министарску седницу, од министара је захтевано да стану уз народ и да се успротиве анексији Босне и Херцеговине, коју је Аустроугарска, два дана раније јавно објавила. У наредном периоду уложени су велики напори да се ове демонстрације прошире и на друга места у Србији.102) У то време настала је и представа Хаџи-Лоја, коју је написао за једну ноћ. Она је најпре извођена у Београду, а затим и у другим местима.103) Два дана после великог митинга, 26. септембра/9. октобра формиран је одбор за Народну одбрану, у коме су се нашли навиђенији људи у Београду.104)

После балканских ратова

У зиму 1912. постављен је за првог окружног начелника ослобођеног Битоља, пошто је из периода када је радио у Битољу радио као чиновник српског конзулата, одлично познавао обичаје и људе тог краја. Према аутобиографији свог савременика, Милутина Миланковића, који се у то време налазио регрутован у штабу Дунавске дивизије првог позива, у Битољ је прешао из претходно ослобођеног Скопља, где је као по обичају, за све тадашње ратне догађаје давао своју шаљиву интерпретацију. Знајући да га нико у Битољу не би озбиљно схватио, ако би се појавио у цивилу, за долазак на дужност начелника, одлучио је да му скопљански кројачи, који су пре тога шили турске униформе, од преосталог материјала, сашију нову униформу, по његовој властитој замисли и укусу, која је српским војницима изгледала смешно, али је он представљајући се пред страним медијима, за свој нови изглед у шали, давао објашњење да се ради о униформи „адмирала на Јадранском мору будуће српске ратне флоте”.105)

Од 1913. поверен му је задатак да организује позориште у Скопљу, чији је управник био у периоду 1913—1915.106) За помоћника је имао свог зета, књижевника Миливоја Предића. Истовремено је у Скопљу уређивао лист „Српски Југ”.

Први светски рат

Година 1915. била му је изузетно тешка, погинуо му је син, у борбама код Пожаревца.107) Боравећи у Скопљу, пошто му је имовина опљачкана, после слома, његова породица је са војском прешла у изгнанство,108) преко Абланије на Крф. Тада му је умро и отац, у 96. години, који је у то време живео у Приштини.109) Четири године (1915—1918) провео је у узбеглиштву, у Марсељу, Ници (као секретар Народне скупштине), Паризу и Женеви.

Дешавања током 1915. описао је по ослобођењу у својим опсежним исповестима Деветстопетнаеста. Управо у то време, с обзиром на околности, напустио је комедију и посветио се романтичарској историјској драми.110)

Послератни период

Бранислав Нушић у свечаном оделу с одликовањима — фотографија објављена поводом прославе јубилеја четрдесетогодишњице књижевног и позоришног рада 1924.111)

За првог начелника Уметничког одељења је постављен 1919.112) Обављајући ту функцију почетком 1922, позвао је на састанак књижевнике, уметнике и београдску господу и предложио им да оснују удружење за ширење уметности, с обзиром да су се људи у то време слабо занимали за уметност и књижевност. Предложио им је чак и име: Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по песникињи, заштитници уметности и књижевности из Дубровника у 16. веку. Убрзо након састанка Удружење је званично основано и почело да ради. Имало је књижевну, ликовну и музичку секцију, као и секцију за пропаганду.113) Са фунције начелника се 1923. поново пензионисао.114)

Затим је постављен за управника Народног позоришта у Сарајеву.115) Ту дужност је обављао у периоду 1925—1928, а после тога је живео у Београду. Био је сарадник у првој редовној хумористичкој емисија на програму Радио Београда под називом „Хумористичке новине”, која се емитовала средом, први пут 10. јуна 1936. Емисија се бавила хумором, али социјалном сатиром, а њој су учествовали најпознатији београдски глумци.116) Једно краће време је радио као библиотекар Народне скупштине, а затим се дефинитивно пензионисао.117)

На његов предлог, крајем 1937. основано је „Повлашћено позориште за децу и омладину Рода” или само „Рода”. С обзиром да је Нушић већ био увелико болестан, ову идеју остварили су његова ћерка Гита, са мужем Миливојем Предићем, Нушићева рођака Софија, драматург са мужем Живојином Вукадиновић. Прва представа била је заказана за 19. јануар наредне године, али је померена и одржана 23. јануар 1938.118) Ово позориште затворено је маја 1945. године, са образложењем „да није педагошки исправно да се деца баве глумом и балетом, да је то чак крајње штетно за њихов узраст, да су у позоришту изложени опасности да стекну болесне амбиције, те да је боље да се посвете само учењу”. Гита је тек 5 година касније успела је да добије сагласност о покретању дечјег позоришта „Бошко Буха”, које је са првим представама кренуло 1951.119)

Академик

Постао је прави члан Српске краљевске академије (Академије уметности) 10. фебруара 1933, а са приступном беседом О Јовану Поповићу – Стерији проглашен је академиком 28. децембра 1933.120)121) Заступао је Академију на свечаном откривању споменика Јовану Стерији Поповићу у Вршцу 7. октобра 1934.122) Вршио је дужност секретара Академије уметности Српске краљевске академије у периоду 16. маја 1935 — 7. марта 1937. Дао је предлог за скицу знака за праве чланове Академије, коју је Академија усвојила 1936.123)

Одличја

Добитник је многобројних одличја:124)

  • Ордени Светог Саве свих редова
  • Карађорђева звезда
  • Орден Белог орла
  • Таковски крст
  • Југословенска круна
  • Бугарски орден за грађанске заслуге
  • Турски орден
  • Пољски орден

Смрт и сахрана

Све до смрти, наставио је неуморно да пише. Његова последња комедија Власт, за коју је успео да напише прва два чина, остала је недовршена.125)

Умро је 19. јануара 1938. године у 73. години у Београду,126) у својој кући на Дедињу127), окружен породицом, сестром Анком, родбином и пријатељима. Последњих годину дана његов организам нагло је ослабио, имао је проблема са срцем, јетром и плућима. Узрок смрти био је оток на плућима.128)

Краљевска влада одлучила је да покојник буде сахрањен о државном трошку. Образован је и државни одбор за његову сахрану.129) Наредног дана је његово тело било изложено у Народном позоришту, где је преко целог дана долазио народ да му ода последњу пошту.130) Два дана касније, 21. јануара сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници облика пирамиде, на којој је већ стајало исписано његово име. Сахрани су присуствовали многи јавни радници, представници државних и приватних установа, краљевски изасланици, људи из позоришта, писци, страни изасланици разних друштава, чији је Нушић био члан, студенти и маса света. На испраћају су говорили Димитрије Магарашевић министар просвете, Вељко Петровић у име Академије, Бранислав Војиновић тадашњи управник Народног позоришта у Београду, Аугуст Шеноа управник Народног казалишта у Загребу, Душан Николајевић у име Удружења глумаца, Милош Минић у име студената, Марко Цар у име Српске књижевне задруге, Григорије Божовић у име „Политике” и други, а опело је служило 25 свештеника, на челу са првим митрополитом загребачким Доситејем Васићем.131)

У знак успомене на свога оца, Гита Нушић-Предић је 1956. поклонила Музеју града Београда део његове заоставштине — радну собу, „турску собу”, рукописе, Нушићева сабрана дела, фотографије, документа, збирку карикатура, личне предмете, дипломе, указе и одликовања.132)

Дела

Свој књижевни рад започео је писањем стихова, али је врло брзо прешао на приповетке, хумореске и драме. Остао је превасходно запамћен као драмски писац, комедиограф, мада је успешно радио и на приповеткама.133)

Приповетке

  • „Приповетке једног каплара“, из српско-бугарског рата (1886), касније је допуњено издање и штампано у Сремским Карловцима (1895)134)
  • „Листићи из пожаревачког затвора“, приповетке-козерије, Београд (1889)135)
  • „Рамазанске вечери“, источњачке приче, Сарајево (1898)136)
  • „Десет прича“ (1901)
  • „Приповетке“ (1931, 1932, 1936)

Остало

  • „Општинско дете“, роман једног одјчета, Београд (1902)137)
  • „Бен Акиба“, збирка фељтона и досетки који су излазили у Политици
  • „Опис народне трагедије“ (1921)
  • „Аутобиографија“ (1924)
  • „Хајдуци“, хумористички роман за децу, Београд (1934)

Путописи о Јужној Србији

Током свог службовања у својству конзула, путујући и упознајући Јужну Србију (данас Србија и Македонија), написао је:

  • „Крај обала Охридског језера“, Београд (1894)138)
  • „С Косова на Сиње море“, Београд (1894)139)
  • „Косово — опис земље и народа“ у две свеске, Нови Сад (1902, 1903)

Позоришни комади

  • „Сумњиво лице“, прва комедија, у два чина, први пут штампана тек 1923.
  • „Протекција“, комедија у пет чинова (1889)
  • „Народни посланик“, комедија у три чина, написана 1889, први пут играна 1923, а штампана у Београду (1924)140)
  • „Прва парница“, комедија у три чина, написана и први пут играна 1897, никада није штампана и изгубљена је141)
  • „Обичан човек“, комедија у четири чина, први пут играна 1899,142)143) штампана у Београду 1902, касније је издата заједно са „Пучином“, у издању Српске књижевне задруге (1905)144)
  • „Кнез Иво од Семберије“, драма у једном чину, написана је 1899,145)146) а штампана у Мостару (1902)147)
  • „Тако је морало бити“, драма у четири чина (1900)
  • „Шопенхауер“, хумореска у једном чину (1900), штампана у Мостару (1902)148)
  • „Пучина“, драма у четири чина (1901)
  • „Под старост“, шаљиви комад у једном чину, Мостар (1903)149)
  • „Наша деца I-III“, шаљиви комад у једном чину, Мостар (1903)150)
  • „Грех за грехом“, драма у једном чину, Мостар (1905)151)
  • „Под облацима“, драма у једном чину, Мостар (1905)152)
  • „Свет“, драма у четири чина, Београд (1906)
  • „Растко Немањић“, комад за децу у три слике, Београд (1906)153)
  • „Јесења киша“, драма у четири чина, награда Народног позоришта 1907, а штампана у Мостару (1910)154)
  • „Данак у крви“, драма у једном чину, трећа награда Народног позоришта написана 1907, штампана у Мостару (1910)155)
  • „Хаџи Лоја“, фрагмент по трагедији српског народа у једном чину, Мостар (1908)156)
  • „Љиљан и оморика“, бајка у пет чинова, уз музику Стевана Биничког, написана је 1899, а штампана у Београду (1910)157)
  • „Иза божјих леђа“, драма у три чина, Београд (1910)158)
  • „Пут око света“, комедија у десет слика, с играњем и певањем, Београд (1910)159)160)161)
  • „Књига друга“, драма, Београд (1910)162)
  • „Опасна игра“, драма, Београд (1910)163)
  • „Жена без срца“, драма у три чина, Београд (1910)164)
  • „Велика недеља“, комедија у три чина, први пут штампана у Српском књижевном гласнику (1923)165)
  • „Ne désespérez pas!“, комедија у једном чину на српском и француском, настала за време рата никад није играна, ни објављивана
  • „Туђинче“, драмолет у једном чину написана 1920, штампано 1923.166)
  • „Светски рат“, комедија-фарса у једном чину (1923)
  • „Деветстопетнаеста“, исповест о повлачењу на Крф, Београд (1921)167)
  • „Наход“, историјска трагедија у пет чинова, први пут приказана 1923, за пишчев јубилеј
  • „Кнегиња од Трибала“, историјска драма у три чина, написана 1924, штампана 1932.168)
  • „Томаида“, историјски позоришни комад у три чина, написан 1924, штампано 1932.169)
  • „Вечност“, бајка у три слике, напсана 1930, штампана 1931.170)
  • „Госпођа министарка“, комедија у четири чина, Београд (1931)
  • „Кирија“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Мува“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Два лопова“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Код адвоката“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Миш“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Кијавица“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Аналфабета“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Детто“, комедија у једном чину, Београд (1931)
  • „Мистер Долар“, комедија у четири чина (1932)
  • „Београд некад и сад“, комедија (1933)
  • „Ожалошћена породица“, комедија у три чина, Београд (1934)
  • „Ујеж“, комедија у три чина, Београд (1935)
  • „Свиња“, комедија у два чина, Београд (1935)
  • „Др“, комедија у четири чина, Београд (1936)
  • „Покојник“, комедија са предигром у три чина (1937)
  • „Власт“, комедија у четири чина, недовршена

Литература

Спољне везе


Branislav Nusic

1) , 124)
Политика, 22. 1. 1938, стр. 7
2) , 53)
Слободан Кљакић, 9. 2. 2009.
3) , 5) , 11) , 18) , 20) , 23) , 26) , 33) , 35) , 36) , 45) , 51) , 88) , 90) , 108)
Политика, 20. 1. 1938, стр. 6
4) , 89) , 91)
Никола Тркља, 23. 1. 2013.
6) , 128) , 129)
Политика, 20. 1. 1938, стр. 2
7)
Члановима своје породице Нушић је причао да му је баба Гоча, рођена у Клисури, код Битоља и да ју је као девојку украо један Арнаутин, о коме није успео да сазна ништа. Нису дуго живели заједно, када се она преселила у Солун, где се и породила.
8) , 9) , 107) , 109)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 317
10) , 17) , 22)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 318
12) , 14) , 16) , 21) , 24)
Ненад Васић, 2009, стр. 289
13) , 125) , 127) , 130)
Политика, 21. 1. 1938, стр. 7
15) , 28) , 52) , 126)
Ненад Васић, 2009, стр. 290
19) , 29) , 64)
Комоедиа, 1924, стр. 3
25) , 34) , 82)
Бранислав Нушић, 1970, стр. 347
27) , 30)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 319
31) , 102)
Комоедиа, 1924, стр. 18
32)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 320
37) , 40) , 79)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 321
38) , 39) , 41) , 43)
Лела Јовановић, 2012.
42) , 44) , 46)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 322
47)
Риста Ј. Одавић, 1904, стр. 219
48) , 50) , 80) , 86) , 93) , 106)
Вељко Петровић, 1928, стр. 189
49)
Ненад Васић, 2009, стр. 291
54)
Ненад Васић, 2009, стр. 294
55) , 61)
Ненад Васић, 2009, стр. 295
56) , 59) , 60)
Рајко Тодић, 1998.
57)
Ненад Васић, 2009.
58)
Драгиша Спремо, 18.1.2011.
62) , 68) , 69) , 72)
Ненад Васић, 2009, стр. 296
63)
Весна Живковић, 23. 4. 2010.
65) , 70)
Горан Максимовић, 2006, 50
66) , 71)
Горан Максимовић, 2006, 42
67)
Горан Максимовић, 2006, 43
73)
Ненад Васић, 2009, стр. 297
74)
Никола Пантић, Војислав Васић, 1997, стр. 187
75) , 76)
Бранислав Нушић, 29. 9. 1923, стр. 1
77)
Бранислав Нушић, 29. 9. 1923, стр. 2
78)
Радован Делибашић, 29. 1. 1999.
81)
Момчило Милошевић, 1958, стр. 324
83) , 85)
Снежана Цветковић, Музеј у Смедереву
84)
Драган Мрдаковић, 1998.
87)
Коло српских сестара, 1903.
92) , 94) , 112) , 114) , 117)
Бранислав Нушић, 1970, стр. 348
95)
Ребека Леви, 22. 8. 2008.
96)
УНС, Историјат
97)
Политика, 23. 9. 1908, стр. 1
98) , 100)
Политика, 25. 9. 1908, стр. 3
99)
Никола Тркља, 21. 4. 2014.
101)
Комоедиа, 1924, стр. 19
103)
Комоедиа, 1924, стр. 22
104)
Политика, 27. 9. 1908, стр. 1
105)
Милутин Миланковић, 1952, стр. 44
110)
Комоедиа, 1924, стр. 6
111) , 132)
Музеј града Београда, Легат Бранислава Нушића
113)
Соња Ћирић, 23. 9. 2011.
115) , 133) , 143) , 146) , 160)
Вељко Петровић, 1928, стр. 190
116)
РТС, 9. 4. 2012.
118)
Јова Радовановић, 16. 11. 2007.
119)
Б. Требјешанин, 11. 2. 2008.
120)
Годишњак 52 -1934, 144–145 + 151–153
121)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 225
122)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXXVI
123)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXXVII
131)
Политика, 22. 1. 1938.
134) , 135) , 136) , 137) , 138) , 139) , 140) , 141) , 144) , 147) , 148) , 157)
Бранислав Нушић, 1970, стр. 349
142)
„Обичан човек“ у неким изворима стоји да је написан 1900.
145)
„Кнез Иво од Семберије“ у неким изворима стоји да је написана 1900.
149) , 150) , 151) , 152) , 153) , 154) , 155) , 156) , 158) , 161) , 162) , 163) , 164) , 165) , 166) , 167) , 168) , 169) , 170)
Бранислав Нушић, 1970, стр. 350
159)
„Пут око света“ у неким изворима стоји да је написана 1900.
бранислав_нушић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/04 19:00