Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
бјелић_игњатије

Бјелић Игњатије

Бјелић Игњатије је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862.

Текст пјесме

0001    Протужио Бјелић Игњатије

0002    Уз кољено славном господару,

0003    Господару Чупићу Стојану:

0004    „Господару Чупићу Стојане!

0005    „Ево има шест година дана,

0006    „Како тебе дворим, господару,

0007    „Боље т’ служим него баба мога,

0008    „А од сад те ја служити не ћу:

0009    „Ви с Турцима мира учините,

0010    „Једни другим вјеру задајете,

0011    „Ви Србиње своје позаптите

0012    „Не дате им ићи у Турћију

0013    „Ни Турака бити ни робити;

0014    „У Турчина тврде вјере нема:

0015    „Све нас Турци на вјери харају,

0016    „Јуче су нам жалост учинили.

0017    „Ев’ Шуманца Мићу погубили,

0018    „Уцвјелили и оца и мајку,

0019    „И украли коња испод мене,

0020    „И на коњу одн’јели оружје,

0021    „Мноме јесу учинили спрдњу:

0022    „За живота коња м’ одведоше,

0023    „И од мене оружје однеше;

0024    „Веће чу ли, Чупићу Стојане!

0025    „Дај ти мене, ако Бога знадеш!

0026    „Да ја идем у земљу Турћију,

0027    „Не би л’ своју покај’о срамоту;

0028    „Ако ли ми ти то дати не ћеш,

0029    „Вјера моја тако ми помогла

0030    „Не ћу служит’ тебе, господару,

0031    „Ни ћу служит’ цара ни ћесара,

0032    „Већ ћу узет’ пушку по средини,

0033    „Па ћу одбјећ’ гори у хајдуке,

0034    „Не би л’ своју покај’о срамоту,

0035    „Ил’ не би ли изгубио главу;

0036    „Под срамотом овом остат’ не ћу.”

0037    Ал’ бесједи Чупићу Стојане:

0038    „Буљубаша, Бјелић Игњатије!

0039    „Ја не чиним мира са Турцима,

0040    „Нит’ ја држим вјере у Турцима:

0041    „Купи друштво по богатој Мачви,

0042    „Па ти иди те покај срамоту,

0043    „Ходи мудро, не погини лудо,

0044    „И по Мачви избирај дружину,

0045    „Не остави Чоњаге Живана;

0046    „А кад друштво покупиш од Мачве,

0047    „Ти позови новога бимбашу,

0048    „Та новога Катић’-Симеуна,

0049    „Нек покупи своје Прекодринце,

0050    „Који знаду стазе преко Дрине,

0051    „Па ако ћеш мене послушати,

0052    „Не остави голог сина Зеке,

0053    „Голог сина Зеке буљугбаше:

0054    „Зеко знаде по Босни каменој,

0055    „Ђе се може добит’, ђе л’ изгубит’,

0056    „На богазу ђе ће дочекати;

0057    „А кад, Игњо, друштво сакупите,

0058    „Тад сви Зеку у образ љубите,

0059    „Нек вам Зеко буде старјешина,

0060    „Штогођ рече Зеко, послушајте.”

0061    Кад то чуо Бјелић Игњатије,

0062    Капу скиде, на земљу је баца,

0063    Па Чупића у руку пољуби,

0064    Ниже руке у четири скута

0065    И пред Стоком у земљицу чарну;

0066    Па му ’вако Бјелић бесједио:

0067    „О вала ти, слатки господару!

0068    „На твом дару, на слаткој бесједи.”

0069    Узе Бјелић шару за средину,

0070    Па он зађе по богатој Мачви,

0071    Те накупи двадесет Мачвана

0072    И пред њима Чоњагу Живана,

0073    Оде с друштвом Дрини на обалу,

0074    Па он пише књигу на кољену,

0075    Те је шаље новоме бимбаши:

0076    „Господару Катић Симеуне;

0077    „Да си брзо к мени води Дрини,

0078    „Доведи ми неколико друга,

0079    „Да идемо у земљу Турћију,

0080    „Да срамоту моју покајемо,

0081    „Данас моју, ја ћу сјутра твоју.”

0082    Кад то чуо Катић Симеуне,

0083    Хитро скочи, припаса оружје,

0084    Па накупи двадест Прекодринац’,

0085    И поведе Прекодринца Раду,

0086    Радивоја, старога курјака,

0087    Који добро пушком бити знаде,

0088    Коме пушка назалуд не пуца;

0089    Води друштво Бјелић Игњатији.

0090    А кад Игњат Симу опазио,

0091    Пред њим скочи на ноге лагане,

0092    Руке руче, у лица се љубе,

0093    Па уједно друштво саставише,

0094    Све се друштво редом изљубило,

0095    Нерођена браћа к’о рођена,

0096    Ту се њима мало учинило,

0097    Већ саију шаљу Парашници,

0098    Голом сину Зеки Буљубаши:

0099    „Да наш брате Зеко Буљубаша!

0100    „Да си брзо Дрини валовитој,

0101    „И поведи голаћа јунака,

0102    „Да идемо у земљу Турћију,

0103    „Да срамоту моју покајемо,

0104    „И Шуманца Мићу осветимо.”

0105    Саија је Зеку застанула

0106    У меани, ђе он пије вино.

0107    Када Зеки таки хабер дође,

0108    То га Зеко једва дочекао,

0109    Па потеже пушку од појаса,

0110    Својој пушци живу ватру даде,

0111    Кад Зекина пуче пушка мала,

0112    Аваз оде по свој Парашници,

0113    Сви голаћи пушку познадоше.

0114    Да је пушка Зеке Буљубаше,

0115    Сви голаћи Зеки дотрчаше

0116    Под оружјем и под свом оправом,

0117    Долеће их четири стотине.

0118    То се Зеки много учинило,

0119    Уста Зеко одбирати друштво,

0120    Ев’ изабра деведесет брата,

0121    А триста их натраг повратио;

0122    Оно триста сузе прољевало,

0123    И овако Зеки говорило:

0124    „Господару Зеко Буљубаша!

0125    „Што смо гори те нас на бој не ћеш?”

0126    Ал’ бесједи Зеко Буљубаша:

0127    „Ни сте гори, већ мени једнаци,

0128    „Ко ће море чуват’ Парашницу?”

0129    Узе Зеко шару за средину,

0130    А за њиме деведесет друга,

0131    Па он оде Дрини на обалу.

0132    Кад га вид’ле двије поглавице,

0133    Пред Зеком су на ноге скочиле,

0134    Руке руче, у лице се љубе;

0135    Па међу се Зеку посадише.

0136    А уједно друштво саставише,

0137    Ту се саста сто и триест друга.

0138    Онда рече Бјелић Игњатије

0139    И бимбаша Катић Симеуне:

0140    „Да наш брате Зеко буљубаша!

0141    „Од сад нама буди старјешина,

0142    „Штогођ речеш, тебе ћемо слушат’,

0143    „А води нас на тјесне богазе,

0144    „Ђе би какве дочекали Турке,

0145    „Да срамоту нашу покајемо.”

0146    Онда рече Зеко Буљубаша:

0147    „Ако мене, браћо, услушате,

0148    „Биће доста меса и гавраном

0149    „И у гору зелену курјаку.”

0150    То рекоше, на ноге скочише,

0151    Докопаше пушке по средини,

0152    Валовиту Дрину пребродише,

0153    Машише се пусте Семберије.

0154    У пустињи обрасла је трава,

0155    Та добри би коњи посустали,

0156    Јер се трава газити не даде,

0157    Зеко пође, па с друштвом почива,

0158    Не ће свога друштва да умори,

0159    Док прегази пусту Семберију

0160    Пак се маши луга Посавскога,

0161    Лугом прође село Црљеново,

0162    А кад прође село Црљеново,

0163    Те је био покрај воде Саве

0164    И на Сави скеле Суботишта,

0165    У по луга сједе почивати.

0166    Ту спртише торбе пртењаче,

0167    Отворише дрвене чутуре,

0168    Све два и два сјеше ужинати,

0169    А заједно до три поглавице.

0170    Онда рече Зеко Буљубаша:

0171    „Да мој брате Бјелић Игњатија!

0172    „Господару ти Катићу Симо!

0173    „Куда ћемо, на коју ли страну?

0174    „Да би ишли Брчко поробити,

0175    „Далеко је бјежат’ низа Саву;

0176    „А да би се натраг повратили,

0177    „Бијељину би ми поробили,

0178    „Бојати се војске од Турака,

0179    „Па можемо лудо изгинути

0180    „На Јаменој скели Суботиште:

0181    „Кад сам гође на њу долазио,

0182    „Та на њој сам шићар задобио,

0183    „Све по једног друга оставио,

0184    „Она ми је срећна и несрећна,

0185    „Нека знате, и сад ће остати,

0186    „Останути који гође брата,

0187    „Да радимо да не оставимо.

0188    „Веће, браћо стотина голаћа!

0189    „Није л’ мајка родила јунака,

0190    „Да се испне на највише дрво,

0191    „Да погледа друму Суботишком,

0192    „А на скелу, прооде ли Турци,

0193    „Дал’ на скелу, јал’ са скеле, браћо,

0194    „Суботиште нигда није празно.”

0195    Сви јунаци ником поникоше,

0196    Не пониче Чоњага Живане,

0197    Веће узе пушку за средину:

0198    „Ја ћу ићи близу друма, Зеко!

0199    „Па се крај њег’ на дрво попети,

0200    „Како могу виђет’ на све стране,

0201    „Све ћу теби казат’ од истине.”

0202    Заскака се Чоњага Живане,

0203    Како љељен од три годинице,

0204    Па он оде друму Суботишком,

0205    Украј друма на дрво се пење,

0206    Па погледа на обије стране,

0207    Али Турци цареве ичаге,

0208    Ал’ промичу на скелу Јамену,

0209    И на силу рају поћерали,

0210    Раја гони коње и коморе,

0211    Јера тада од Босне везире

0212    С Нијемцима, брате, трговаше,

0213    Из Њемачке рану узимаше,

0214    Чим ће везир своју ранит’ војску;

0215    Ту је млого свјета и комора,

0216    Млого Турак’ цареви ичага:

0217    Једни истом Саву прелажаху,

0218    Други топрв на Саву долазе.

0219    Кад то виђе Чоњага Живане,

0220    Он се врати, па казује Зеки.

0221    То је Зеко једва дочекао,

0222    Па устаде на ноге лагане

0223    И овако друштву бесједио:

0224    „Чујеш брате Бјелић Игњатије!

0225    „Како ћемо ударит’ на Турке?”

0226    Ал’ говори Бјелић Игњатије:

0227    „Сјетуј, Зеко, ти си старјешина.”

0228    Онда Зеко поче сјетовати:

0229    „Господару Катић’ Симеуне!

0230    „Е ти јеси госпоством најстар’ји,

0231    „Узми друштва, па ти друма чувај:

0232    „Господски су пути и друмови,

0233    „А хајдучки тијесни богази!

0234    „А ти брате Бјелић Игњатије!

0235    „Твоја кавга, за тобом смо пошли,

0236    „Ти удари са својом дружином,

0237    „Иди, Игњо, лугом зеленијем

0238    „Уза Саву, уза воду ладну,

0239    „Ти ћеш најпр’е ударит’ на Турке;

0240    „Ако Турци почну бјежат’ млади,

0241    „Не ће Турци бјежат’ низа Саву,

0242    „Нит’ ће Турци друмом широкијем:

0243    „Знаду Турци, на друму ј’ бусија,

0244    „Већ ће Турци побјећ’ уза Саву;

0245    „Ја ћу моју дружину узети,

0246    „Па ћу засјест’ Турке од запада,

0247    „Недам њима уза Саву проћи.”

0248    Мучно било Катић’-Симеуну,

0249    Јер у њега цигло двадест друга,

0250    Заплака се Катић Симеуне

0251    Голом сину Зеки Буљубаши:

0252    „Дај ми, Зеко, дружше у зајам.”

0253    Зеко даде тридесет голаћа,

0254    Та даде му, ријечи не рече.

0255    У Игњата двадесет Мачвана,

0256    Ваља њему најпре ударити,

0257    Ал’ је страшно са мало дружине,

0258    Веће Игњат Зеки бесједио:

0259    „Дај ми, Зеко, у зајам дружине.”

0260    Даде Зеко, ријечи не рече,

0261    Даде Игњи тридесет голаћа.

0262    Зеко узе понајмање друштва,

0263    Понајмање тридесет голаћа.

0264    Оде Симо друму са дружином,

0265    Симо оде су педесет друга,

0266    Оде Бјелић право од истока

0267    Уза Саву са педесет друга,

0268    И овако Зеко бесјеђаше:

0269    „Нико пушке прије да не баца,

0270    „Док не пукне пушка Бјелићева,

0271    „Па остали на глас полетите

0272    „Са свих страна, Турке забуните;

0273    „Млого Србља има са Турцима,

0274    „Ту хоћемо душу потопити,

0275    „Све гледајте, Србља не уд’рите,

0276    „Та чувајте, браћо, не шал’те се.”

0277    То рекоше, па се растадоше,

0278    Оде Зеко засјест’ од Запада,

0279    Да не бјеже Турци уза Саву.

0280    А кад Симо на друм изашао,

0281    Враг му не да, бусије чувати,

0282    Веће Симо друмом путоваше,

0283    Па на Турке често извирује

0284    И дружини својој проговара:

0285    „Браћо моја, педесет јунака!

0286    „Да ми браћо Зеке не слушамо,

0287    „Већ да прије уд’римо на Турке,

0288    „Не би л’ више добили шићара.”

0289    Ал’ бесједи тридесет голаћа:

0290    „Господару Катић Симеуне!

0291    „Кад смо ћели унаточ радити,

0292    „Јера си нас од Зеке искао?

0293    „Ми не ћемо уд’рит’ прије Зеке.”

0294    Ал’ не слуша Катић Симеуне,

0295    Већ се ближе Турцим’ прикучује,

0296    У то доба Турци привиђеше,

0297    Привиђеше Симу и бусију;

0298    Па се болан Турци узодаше,

0299    Сташе своје потпрашиват’ пушке

0300    И оружје себи привлачити.

0301    Када виђе Катић Симеуне,

0302    Да су њега привиђели Турци,

0303    Викну Симо Прекодринца Раду:

0304    „Земљи падај, старац Радивоје,

0305    „Земљи падај, пушци огањ даји,

0306    „Веће су нас привиђели Турци,

0307    „Ти на залуд пушке бацит’ не ћеш.”

0308    Земљи паде старац Радивоје,

0309    Земљи паде, шарци ватру даде;

0310    Када шара пуче Рад’војева,

0311    Оде аваз на четири стране,

0312    Познадоше у земљи Њемачкој,

0313    Да је пушка Прекодринца Раде.

0314    Ђе је глед’о, Раде ударио:

0315    Ев’ погоди Мулу евендију,

0316    Удари га међу об’је очи,

0317    Чело прште, очи искочише,

0318    Мртав паде Мула евендија.

0319    А кад чуо Бјелић Игњатија,

0320    Да је Симо прије ударио,

0321    Ево Игњо с друштвом похићео,

0322    Кад је близу Турцим’ долећео,

0323    Викну Бјелић Црљеновца Перу:

0324    „Земљи падај, харамбаша Перо,

0325    „Земљи падај пушци огањ даји,

0326    „Јер ти пушком промашити не ћеш.”

0327    Петар паде; ријечи не рече,

0328    Земљи паде, пушци ватру даде,

0329    Ће је глед’о, Петар ударио:

0330    Ев’ погоди агу Омер-агу

0331    Из Брчкога, што је Брчком глава,

0332    Уд’рио га под грло бијело,

0333    Закла агу к’о и јагње б’јело,

0334    Мртав паде земљи Омер-ага.

0335    Каде пушка пуче Перишина,

0336    Оде аваз на четири стране,

0337    По Њемачкој пушку му познају,

0338    Онда Бјелић викну на дружину:

0339    „Сродно браћо, огањ оборите,

0340    „А на Турке јуриш учините.”

0341    Од истока Игњат ударио,

0342    А од друма Катић Симеуне,

0343    Турци мртво огањ оборише,

0344    Србињима Бог и срећа даде,

0345    Ту од Срба нико не погибе,

0346    Разма Симин у његову друштву.

0347    Турци даше плећа, поб’јегоше

0348    Уза Саву воду валовиту,

0349    Ками мајци да утећи хоће!

0350    Дочека их Зеко Буљубаша,

0351    Каде Зеко на њих подвикнуо,

0352    Црвен пламен за небо свезао,

0353    Све са горе одлијеће лишће.

0354    Ту се Турци забун учинише,

0355    Од стра’ сташе у Саву скакати,

0356    Више Турак’ добит’ не могаше;

0357    И Србињи од стра’ поскакаше,

0358    А у Саву воду валовиту.

0359    Турци вичу: „Богом сестро Саво!

0360    „Прождери нас, не пусти нас Зеки.”

0361    Кад се Срби стадоше гушити,

0362    Зеко бјеше срца жалостива,

0363    Трчи Зеко покрај воде Саве,

0364    Па он с брда дугу пушку пружа:

0365    „Србадија браћо, не топ’те се!”

0366    Сви голаћи Сави полећеше,

0367    И Србиње по Сави ваташе,

0368    Бог им даде, Србље поваташе,

0369    Поватали, на суво извели;

0370    А Турака ни ватат’ не ћеше.

0371    Од Србиња нико не погибе

0372    Разма момче Катић Симеуна,

0373    Од Турака нико не утече,

0374    Разма један ев’ Асан ђевојка,

0375    Он утече путем пријекијем

0376    Без сарука и без коња свога

0377    И без свога свијетла оружја,

0378    Да казује, каконо је било.

0379    Сава много прождрије Турака,

0380    А двојици, што најпр’е убише,

0381    Омер-аги, Мули евендији,

0382    Њима Бјелић одсијече главе.

0383    Покупише шићар од Турака,

0384    Доста пуста задобише блага,

0385    Цијел’ товар везиреве каве,

0386    Четрдесет коња задобише,

0387    Под такумом и под хаљинама,

0388    Под пушкама и под кубурама,

0389    Све Турскијех добријех бињака.

0390    Поглавице коње посједоше,

0391    Мртва оног Срба понесоше,

0392    Не хћеше га браћа оставити;

0393    Узаједно шићар понијеше,

0394    Па одоше шеру Парашници.

0395    Кад дођоше шеру Парашници

0396    На весеље огањ оборише,

0397    Сам је Чупић на радост дошао,

0398    И Зеко му пешкеш учинио,

0399    Учинио једну страну каве,

0400    Другу страну Лазаревић-Луки.

0401    Кад сједоше, шићар под’јелише

0402    На добриех сто тридест’ јунака,

0403    Сваком дође све по литра злата.

0404    Од како је гавран поцрнио,

0405    Није нико брже покајао,

0406    Него Бјелић што покаја Мићу

0407    И својега коња испод себе,

0408    За једнога четрљест добио;

0409    А на Мићин гробак доносио

0410    Тузлелина муле русу главу,

0411    И из Брчког главу Омерову,

0412    Па је Игњат Мићи бесједио:

0413    „Брате Мићо! није по те криво.”

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862. Исто издата и у Београду, 1986.

Bjelic Ignjatije

бјелић_игњатије.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 09:58