Садржај
Војислав Танкосић
| Војислав Танкосић |
|---|
 |
| Рођење: 28. септембар 1880. Руклада, Кнежевина Србија Смрт: 2. новембар 1915. Трстеник, Краљевина Србија |
Војислав Воја Танкосић (Руклада, 28. септембар 18801)2) — Трстеник, 2. новембар 1915)3)4), познат као Војвода Танкосић, мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Пореклом или родом је из Босанске Крајине.5)6)
Школовање
Мало се зна о његовом раном детињству. Отац Павле се бавио казанџијским занатом у Београду и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. Није познато због чега се исписао из шестог разреда 1898, ни да ли је школовање окончао приватно. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије.7) Читао је много, а посебно књиге из националне историје и белетристику.8)
Мајски преврат
Био је то период великога националнога заноса српске омладине. Трудио се да стекне поверење генерала Јована Атанацковића, који је почео да прикупља добровољце за Четничку акцију у Старој Србији. Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну.9) Командовао је водом, који је стрељао браћу краљице Драге.10)
Четнички војвода
У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04. године у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији.11) Танкосић и Петар Пешић путовали су по Македонији преобучени у житарске трговце са циљем да упознају терен и да се упознају и повежу са Србима и њиховим вођама у Македонији.12) Танкосић је током 1904. стално путовао на релацијама Врање-Скопље-Прилеп-Битољ-Пореч и отварао је канале за пренос оружја.13) Својим личним примером утицао је да четницима приступи много српских официра и подофицира.14) Само из његове 32. класе Војне академије четницима су приступили: Војин Поповић, Душан Јездић, Богдан Хајнц, Бранивоје Јовановић, Душан Путниковић, Милутин Ивановић, Драгомир Васиљевић и Петар Тодоровић.15) Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. године у борби на Челопеку крај Куманова у чети војводе Саватија Милошевића.16) Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи.17) Након тога наступило је затишје због српско-бугарске царинске уније склопљене 6. јула 1905, па је Танкосић повучен у Србију, где је био одликован Орденом Карађорђеве звезде.18) Пре њега четници су настојали да буду неупадљиви, а он је био први четник, који се изазовно шетао кроз Београд у четничкој униформи и такав је посећивао најпосећеније кафане на Теразијама.19) Радио је то да популарише четничку акцију у јавности.20) Од друге половине 1905. до октобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, тј. командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат. У Београд се вратио јула 1908.
Црна рука
После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним.21) То је било у супротности са политиком српске владе, која се бојала Аустроугарске.22) У Србији је било организовано око 5.000 добровољаца.23) Аустријска и мађарска штампа су извештавале да у Србији има спремних 1.000 чета од по 20 добро обучених четника, а да носе по две пушке да би другу могли да даду побуњеницима у Босни.24) Међутим када је Србија 1909. признала анексију распустио је логор за обуку добровољаца у Ћуприји.25) Ипак стечена војна знања добровољаца ће бити корисна у предстојећим ратовима. Био је члан „Младе Босне”. Један је од оснивача организације „Уједињење или смрт” (популарно зване „Црна рука”). Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је била борба за уједињење српства.26) За време Анексионе кризе ускочио је у фијакер Милована Миловановића и претио му уколико не прихвати савете завереника и спољну политику прилагоди тим саветима.27)
Балкански ратови
Пред избијање рата марта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце.28) Долазили су му добровољци из свих српских крајева. Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2.000 одабрао само 245 добровољаца.29) Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције.30) Пред избијање рата српска влада је покушала да искористи Арнауте против Турака, па је Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама.31) Са Исом Бољетинцом предводио је Арнауте јуна и јула 1912. током њиховога сукоба са Турцима крај Митровице.32)
У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом. Танкосићев Лапски одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре. Четничка чарка развила се у бој на Мердарима, прву битку у Првом балканском рату. Изгледа да је самоиницијативно започео рат без одобрења надлежне команде.33) Постоји могућност да се Црна рука бојала договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање српских простора.34) Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину.35) Танкосићеви четници су на тај начин отворили врата српској војсци да ослободи Косово, а Танкосић је био одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у мајора.36)
Први светски рат
Заједно са осталим члановима Црне руке вршио је притисак на српску владу Николе Пашића пред Букурешки мир 1913. године Влада је покушала да пензионише Танкосића и Аписа, али краљ се није сложио. Сукоб војних и цивилних власти тињао је током 1913. и ескалирао је током 1914, тако да су одређеним министрима упућивали и отворене претње.37) Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје.38) После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.
По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.
Погибија
За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години39) живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали40) тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу”, помињани престолонаследник, ултиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.41) Гроб му се данас налази на IV парцели, y трећем реду, гробно место број 6.42)
Признања
Литература
- Милорад Белић, Комитетски војвода Војислав Танкосић, Гласник бр. 37 (2003), стр. 35—58
- Мала енциклопедија Просвета, Танкосић Војислав, Просвета, Београд, 1959.
- М. Живановић: Пуковник Апис, Београд, 1955.
- Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд, 1966.
- Народна енциклопедија, 1927. године, Миомир Миленовић.
- Бранко Цига Миленковић, Београд-људи и улице, Беостар, Београд, 1998.
- Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
- Владимир Илић, Српска четничка акција 1903—1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
- Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912—1913, БИГЗ, Београд, 1972.