Гаврило Принцип
Гаврило Принцип у затворској ћелији по којој је његов лик остао упамћен
Рођење: 25. јул 1894. Обљај, Аустроугарска Смрт: 28. април 1918. Терезин, Аустроугарска Познат по: убиству Франца Фердинанда

Гаврило Принцип (Обљај, 13/25. јул 1894 — Терезијенштат, 28. април 1918), српски револуционар, члан тајне организације „Млада Босна”, који је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију 28. јуна 1914.

Породица Принцип најпре је носила презиме Јовићевић. Води порекло из Грахова у Црној Гори, одакле се почетком 18. века преселила у село Полаче код Книна. У Полачи су Јовићевићи променили презиме у Чеко, јер су, према причи старијих чланова породице, радећи у турској служби, као граничари сачекивали пролазнике. Према предању, презиме Принцип потиче од претка Тодора, силовитог, плаховитог и виђеног човека, који је у раскошној народној ношњи и на белом коњу, долазио у Книн. Почетком 19. века, породица се из Полаче¹⁾ доселила у Велики Обљај, код Босанског Грахова.²⁾

Гаврило је рођен од мајке Марије (Нане) и оца Петра (Пепо). Имали су два хектара земље и бавили се земљорадњом, али како земља није давала довољно прихода, отац се бавио и додатним пословима: превозио је робу трговцима и био сеоски поштоноша.³⁾ Гаврило је рођен као четврто⁴⁾ од деветоро деце, од којих је преживело и одрасло само троје: Јово старији брат, затим Гаврило и најмлађи Никола.⁵⁾⁶⁾

Мајчина жеља је била да му име да по свом брату Шпири, али се прота, чија је реч тада била закон, успротивио и уписао име Гаврило, по Светом арханђелу Гаврилу, на чији дан је дете рођено.⁷⁾

Пошто се у школи показао као одличан ђак, када му је било тринаест година, старији брат Јово га је уписао у Трговачку школу у Сарајеву 1907. године. Осим литературе, он се интересовао и за политички рад.⁸⁾ У Босни су после анексије 1908. ницале тајне револуционарне ђачке организације, које су откривене тек 1914.⁹⁾ По оснивању „Српско-хрватске напредне организације” 1911, чији је председник био Иво Андрић, Принцип се одмах укључио у њен рад. Он је још као дечак учествовао у демонстрацијама, а према причи његових другова, истакао се као најборбенији.¹⁰⁾

На састанцима „Младе Босне” био је међу најмлађим, држао се повучено, по страни, избегавао теоретске расправе, али увек тражио и читао књиге. Исто као и Недељко Чабриновић, био је омиљен члан групе. Понекад су га због ниског раста звали Гаврица, што му се није допадало, а већина га је звала Гаврош, по лику дечака из Игоових Јадника.¹¹⁾

Имао је жуто-бледо лице и светлоплаве, сјајне, продорне, живе плаве очи, из којих су се назирали природна интелигенција, сређеност и енергија.¹²⁾ Имао је јако избочену енергичну браду, развијене јагодичне кости и широко чело. Коса му је била црна као катран и необично бујна.¹³⁾ Био је слабуњав, повучен, скроман, тих и ћутљив. До трећег разреда гимназије учио је у Сарајеву,¹⁴⁾ али је због учешћа у демонстрацијама, заједно са осталим друговима избачен из школе.¹⁵⁾ У Тузли је положио испит за четврти разред гимназије,¹⁶⁾ а у мају 1912. се преселио у Београд,¹⁷⁾ како би наставио школовање.¹⁸⁾ Уписао се у Прву београдску гимназију, која се налазила у Дому Светог Саве, у Душановој улици.¹⁹⁾ Одлуку о одласку у Београд је донео сам, без питања, чему су се отац и старији брат најпре противили, али када су видели да неће одустати, редовно су му слали новац, који је он често трошио помажући сиромашнијим друговима и на куповину књига, па је, да би се издражавао, уз школовање морао и да ради. Познато је да је учествовао на калдрмисању Карађорђеве улице, а радећи на некој грађевини је пао и поломио нос, што му је оставило деформације, које се могу уочити на фотографијама са суђења и из тамнице.²⁰⁾

Сиромашан, често без новца и гладан, доста се намучио у Београду. Готово сваког месеца је мењао место коначишта. Становао је у Сарајевској, Босанској (данас његова улица), Бранковој, Царице Милице, Ломиној улици, обично у трошним кућама турског типа. Састајао се најчешће са „емиграцијом”, својим земљацима, по малим кафанама и крчмама. Они су били свет за себе. Дешавало им се да не једу по неколико дана, преспавају на Калемегдану или у гостољубивом београдском азилу, заједно са људима „са дна живота”. Све то је Принцип подносио и приватно спремао испите.²¹⁾

Неколико месеци по доласку у Београд, започео је Први балкански рат.²²⁾ Као и многи други људи из Босне, који су се у време Анексионе кризе, када се очекивао рат Аустроугарске против Србије пријављивали у добровољце борећи се на страни Србије²³⁾ и Гаврило Принцип је тада пожурио да се пријави, али га нису примили, јер је био слаб и кржљав.²⁴⁾ Због тога је са неколицином другова покушао да се пријави и у Прокупљу, где се налазио главни логор добровољачких чета. Тамо су га поново прегледали и установили да је неспособан за рат. Такође је одбијен и када се поново пријавио за Други балкански рат, што га је јако погодило. После тога је решио да се посвети школи и приватно спрема испите.²⁵⁾ Учећи у Београду, одлазио је на по неколико месеци годишње код брата у Хаџиће, код Сарајева. Осми разред гимназије је положио у мају 1914. Када му је до завршетка остало још да положи матуру,²⁶⁾ вратио се у Сарајево. Поред плана о атентату, желео је да види у Сарајеву и школску другарицу Јелену Јездимировић, којој је певао песме, писао писма и слао фотографије.²⁷⁾

Савет министара моћне царевине је још 1913. донео одлуку да „проблем Србије” реши војним путем. Време до рата Аустроугарска је искористила како би се наоружала и како би демонстрацијом силе заплашила непослушно српско становништво. Једна од таквих демонстрација силе била је војна вежба организована јуна 1914. године у околини Сарајева, којој је присуствовао аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд.²⁸⁾ Он је дошао у Сарајево на челу војних снага, које су вршиле маневре у околини града. За тадашње револуционаре, његово појављивање у окупираном граду, и то на Видовдан, било је провокативно. Атентат се одиграо на Видовдан 15/28. јуна 1914.

По првобитном плану, у атентату је учествовало шест људи, од чега на крају, њих четворица нису били у прилици да ураде ништа. Приликом првог проласка царске колоне Недељко Чабриновић је бомбом гађао и промашио аутомобил у коме се налазио Фердинанд, али је лакше ранио пуковника Ериха фон Мериција и грофа Боз-Валдека. Приликом повратка колоне, због грешке возача, Гаврило Принцип је успешно извршио атентат.

На месту атентата, пронађена је и једна неексплодирана бомба, за коју се у првом тренутку сумњало да потиче од неког трећег атентатора, али је каснијом истрагом утврђено да се ради о истом типу бомбе који је употребио Чабриновић,²⁹⁾ и током испитивања Принцип је признао да је бомбу носио за појасом и да му је испала у тренутку када је светина кренула на њега. Такође је утврђено да су оба атентатора пре хапшења покушала да се отрују калијумцијанидом. Овим је полиција врло брзо закључила да су атентатори међусобно повезани.³⁰⁾

Аустроугарске власти су Гаврила Принципа ухапсиле одмах по извршеном атентату. Према сведочанствима истражног судије Леа Фефера (нем. Leo Pfefer), који се налазио испред полицијске зграде, ради испитивања већ ухапшеног Недељка Чабриновића, у правцу кеја могло се видети како полиција приводи Гаврила Принципа, крваве главе, успут га ударајући. По уласку у зграду, одведен је у амбуланту, где му је лекар испрао и превио ране, док је ухапшени у међувремену више пута повраћао и том приликом избацио и калијумцијанид, који је претходно био попио. Отров се већ налазио у разблаженом стању, пошто су садржај бочице, коју су атентори имали, расподели међусобно, држећи свако свој део завијен у папиру изложен ваздуху. Пошто је лекар уверио истражног судију да ране, по спољашњем изгледу нису опасне, започело је испитивање. Одмах након њиховог хапшења, мада истражни судија није ни стигао да изда налог, полиција је похапсила све укућане са којима су атентатори живели, све другове са којима су се у то време дружили, све људе који су се тих дана налазили у њиховој близини или са њима разговарали, као и свакога ко је поменуо да је знао да ће се атентат догодити. Стога је број ухапшених због атентата, који су се нашли у згради полиције, стално увећавао.³¹⁾

Девастиране и опљачкане српске трговачке радње у Сарајеву после атентата

И док се са једне стране водила истрага због убиства престолонаследника, на територији целе Босне и Херцеговине, у наредним данима је дошло до опсадног стања, у коме је извршен општи линч на Србе, а полиција је похапсила или протерала у Србију много људи. Претресане су српске куће и било која друга њихова својина, обијани, пљачкани и разбијани дућани, испретресана уредништва и забрањен излазак свих српских листова, уништавани су чак и гробови и цркве. За време опсадног стања биле су прекинуте комуникације, па су првих дана у Србију информације о овим догађајима стизале само преко Беча.³²⁾ Тих дана, пошто је полицији, која је вршила истрагу, било забрањено да даје јавне изјаве, по новинама су се могле прочитати опречне информације о томе како се истрага развијала и шта су Гаврило Принцип и остали ухапшени могли рећи полицији, о разлозима, пореклу оружја, организацији, као и о осталим учесницима атентата, али су готово од самог почетка, главне оптужбе из Беча ишле на рачун Срба, Краљевине Србије и њене владе,^33)34)35) да би се неколико дана касније у неким листовима затим објавило како атентатори Чабриновић и Принцип у првим данима истраге нису признали ништа што би теретило званичне власти у Србији,³⁶⁾ а то се потврдило и за време суђења, када су оптужене подсетили како је свако од њих у истражном поступку изјавио да је самостално дошао на идеју о атентату, али и да није знао за постојање других учесника, не би ли на тај начин заштитили остале другове. Истражни судија истрагом је приметио да ухапшени нису припремали своју одбрану, највероватније јер нису очекивали да ће после атентата остати у животу.³⁷⁾

О томе да ништа није указивало на умешаност званичних власти у Србији, мада је из Србије долазило оружје са којим су учесници располагали, писао је касније и истражни судија Фефер. Он је додао да су 13. јула приликом подношења извештаја о дотадашњим разултатима истраге у том смислу обавестили и Беч.³⁸⁾

Међутим, тако како је гувернер БиХ, Оскар Поћорек написао аустроугарском министру Леону Билинском у Бечу, још годину дана раније:³⁹⁾

„Морамо као свој главни задатак видети у томе да се за неколико година систематски спремамо за један неминован велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.”

Аустроугарске власти су се већ неко време спремале за Велики рат, а у тим условима разматрало се како:⁴⁰⁾

„да се Србија начини безопасном на тај начин што би се сјединила с монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља.”

Атентат је само искоришћен као повод да се најпре упути ултиматум Србији. Без обзира на извештај истражног судије, још 10/23. јула, српској влади, Лазару Пачуу у одсуству Николе Пашића, поднета је нота,⁴¹⁾ у којој су изнете оптужбе о томе како у Србији још од 1909. постоје превратнички покрети против Аустроугарске и да српска влада до тада није учинила ништа да то сузбије. Захтевано је да Српска влада 13/26. јула јавно објави одређени текст о томе како осуђује сваку пропаганду против Аустроугарске. Осим тога, наведени су захтеви са роком одговора од два дана,⁴²⁾ подељени у 10 тачака ултиматума. Већина тачака односила се на сузбијање и уклањање сваке публикације, одстрањивање из јавне наставе, војске, државне службе свих оних који су радили против Аустроугарске, да се сузбије кријумчарење оружја и експлозива у пограничној служби, а у вези последњег атентата од 15/28 јуна, за који је Аустроугарска сматрала да је припремљен у Београду, похапсе сви за које је дотадашњом истрагом у Сарајеву утврђено да су умешани у атентат, међу њима мајор Воја Танкосић, као и државни чиновник, извесни Милан Цигановић. Тражено је да се дозволи да аустроугарска полиција учествује у истрази, хапшењима и другим мерама у вези с гоњењем осумњичених, уз две тачке додата је и краћа меморија о резултатима дотадашње истраге.⁴³⁾ Никола Пашић, два дана касније је однео одговор аустроугарском посланику, који је истог дана напустио Београд, најавивши прекид дипломатских односа.⁴⁴⁾ Ултиматум је одбијен, заправо је одговорено позитивно по свим питањима, осим на захтеве упућивања аустроугарских истражних органа унутар територије Краљевине Србије. Одбијање ставки које су за Србију биле неприхватљиве, за аустроугарске власти су било повод, да затим, месец дана након атентата Србији објаве рат, који је онда, према даљим дешавањима између великих сила, ескалирао у Први светски рат.

Највећи део истраге завршио се са првим оружаним сукобима. Додатна испитивања накнадно су вршена само у вези пограничне службе, кроз коју су учесници атентата пренели оружје. Истражни судија је завршио свој део посла у месецу августу, када су, према његовим личним евиденцијама отпуштени и последњи ухапшени, за које није пронађен разлог за тужбу. Оптужнице су спремљене 19. септембра, а недељу дана касније их је истражни судија предао оптуженима, после чега је заказана главна расправа за 12. октобар.⁴⁵⁾

Главна расправа, у првом реду с лева: Грабеж, Чабриновић, Принцип, Илић, Мишко Јовановић

Главна расправа на суђењу одржала се у дворани Војно-гарнизонског Окружног суда у Сарајеву, од 12. до 23. октобра 2014. Оптужено је њих двадесетпеторо, већином малолетних Срба. Мада је за суђење постојало велико интересовање у земљи и ван граница Аустроугарске, њему је могао да присуствује врло мали број приватних лица, са посебним улазницама, као и новинара, представника оних листова, чији су ставови били у складу са ставовима аустроугарске владе. Сви новинари су били из Аустроугарске, ван региона, само они из Беча и Будимпеште, али су чак и њихови извештаји цензурисани. Како за време суђења, тако и после њега, посебно се водило рачуна о томе да се изоставе делови из којих се видело да су Гаврило Принцип и његови другови сами дошли на идеју о атентату, затим помињање намере Франца Фердинанда у односу на Јужне Словене,⁴⁶⁾ да укључи и територије Србије и Црне Горе у Аустроугарску царевину, а питање Срба решава као своје унутрашње питање,⁴⁷⁾ као и тежак положај становништва у Босни, о чему су оптужени говорили на суду.⁴⁸⁾

Стенографске белешке са главне расправе водили су Владимир Кестерчанек, тадашњи стручни саветник Техничке стручне школе у Сарајеву и Милан Прпић, свршени ђак гимназије и стенограф Босанског сабора. Белешке су вођене на српскохрватском језику, а по завршетку сваког дана суђења, пре и поподне, морале су да се дешифрују, тако да су стенографи радили наизменично, док је један записивао, други је диктирао текст дактилографткињи, према ономе што је имао записано. Белешке су онда превођене и на немачки језик, а затим слате за Беч. Осим званичних, вођене су и белешке за лист „Хрватски дневник“. Јавност је очекивала да ће се суђење преносити далеко детаљније, али се то није десило, јер су сви дневни листови морали своје извештаје да ускладе према званичном ставу у Сарајеву.⁴⁹⁾

„Почетак главне расправе⁵⁰⁾

пред.: Г а в р и л о П р и н ц и п Г.П.: Овдје.
пред.: Колико година? Пред.:Г.П.: Деветнаест сам година навршио до атентата.
пред.: Којег сте дана рођени? Г.П.: Тринаестог јула 1894.
пред.: О томе ћемо касније говорити. Одакле сте родом? Г.П.: Из Грахова, село Обљај.
пред.: Где сте учили? Г.П.: Гимназију у Београду VIII разред
пред.: Које сте вјере? Г.П.: Српско-православне.
пред.: Ожењен? Г.П.: Нијесам.
пред.: Јесте ли када били кажњавани? Г.П.: Нијесам.”

Расправа је започела тиме што је председавајући прозивао, једног по једног оптуженог и постављао им питања о личним подацима. Гаврило Принцип је прозван први. Другог дана суђења, 13. октобра, наставили су да га испитују. На питање да ли се осећа кривим, одговорио је:⁵¹⁾

„Злочинац нисам, јер сам уклонио онога који је чинио зло. Мислио сам добро.”

За Софију Хотек је изјавио да није имао намеру и да је убио нехотице, пошто је после престолонаследника нишанио у Поћорека. Пошто је пуцао, није знао кога је успео да погоди, ни колико је метака испалио, а полицајци су га зграбили када је покушао да се убије. Главни разлог атентата био је тај што народ трпи:⁵²⁾

„Што је потпуно осиромашио, што га сматрају стоком. Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам сеоски син и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим и није ми жао.”

И да се то посебно односи на Србе. Да је престолонаследника сматрао непријатељем Словена, који би својим мерама спречио њихово уједињење.⁵³⁾

Мада је aустроугарска власт инсистирала тада да су са овим инцидентом биле повезане званичне власти Краљевине Србије, из сведочења оптужених нигде се није могао добити такав податак.⁵⁴⁾

Касније, у оквиру Солунског процеса (1917), који је и до данас остао неразјашњен, наводно се дошло до сазнања како су са атентатом били повезани или умешани људи на високим положајима у Србији, који су припадали организацији „Уједињење или смрт” или „Црна рука”, посебно Драгутин Димитријевић Апис.

Велики пропусти у обезбеђењу, позивање Франца Фердинанда на војне маневре и то на Видовдан, велико народно нерасположење, сазнање о постојању револуционарних покрета на територији Аустроугарске, као и документи у којима се аустрогураска влада обавештава о могућем атентату, такође указују на велику могућност да је макар једном делу Аустроугарског врха погодовало да до атентата заиста и дође.

Гаврила Принципа, Чабриновића, Грабежа и Илића воде на расправу

У време када је извршен атентат, Гаврило Принцип није још увек био пунолетан. Пунолетство се по аустроугарским законима стицало са навршених 20 година, а смртна казна могла је да се изрекне само пунолетном лицу. Принцип је, према датуму из црквене књиге, рођен 13/25. јула 1894. године, али је у матичну књигу рођених грешком уписан датум 26. јун, према чему би испало да је ипак био пунолетан. Око овог податка пред сарајевским Окружним судом вођена је правна битка, између заступника оптужбе и одбране. Аустроугарске власти су попа Милана Билбију, који га је крстио, прво хтеле да поткупе, како би променио црквену крштеницу, па пошто овај није хтео, ухапсиле су га и заточиле у Кули старца Вујадина, у Ливну, где су га мучили.⁵⁵⁾

Пресуда за првих двадесет и пет оптужених, донета је 28. октобра 1914, пет дана након главне расправе. Суд је на крају признао црквени датум, а Принцип је осуђен на двадесет година тешке тамнице, пооштрене једномесечним постом, уз посебан налог да сваког 28. јуна у години, седи у самици, на тврдом лежају и у мрачној соби.⁵⁶⁾

Казну је служио у тадашњем политичком затвору у Терезину, у Чешкој, где су га под јаком стражом довезли почетком децембра 1914,⁵⁷⁾⁵⁸⁾ заједно са Недељком Чабриновићем и Трифком Грабежом.⁵⁹⁾ Мада су оптужени имали коректно суђење, у тамници, далеко од очију јавности, они су боравили у нељудским условима. Према речима малобројних очевидаца који су имали прилике да га посете или виде, Гаврило Принцип је четири године казну издржавао у далеко лошијим условима, од оних пресудом предвиђеним за сваки 28. јун.

Један од сведока био је аустријски психијатар, Мартин Пепенхајм, тадашњи доцент, а касније професор универзитета у Бечу, који се у Терезину нашао као војни обвезник. За њега је Принцип био занимљива личност, па га је чак у три наврата посетио: у фебруару и мају 1916. године. О томе је оставио стенографске белешке на немачком. Принцип је говорио немачки, али је при томе правио и грешке. У белешкама је остало записано како се Принцип већ тада здравствено често осећао лоше, по телу је имао ране које су гнојиле, са њега су отпадали комади меса, тело се распадало и већ је био сигуран да за њега нема живота. Нико није могао да разговара са њим, по цео дан је седео у мрачној соби, вести са ратишта му нико није доносио. Нису му дозвољавали ни да чита књиге, а дневно је спавао по четири сата. Пошто је у то време Србија била прегажена, рекао је да је о рату чуо како Србија више не постоји, што га је јако ражалостило:

„Мој српски народ! … Са мојим народом биће рђаво” пожалио се. Често је падао у тешке депресије. Покушао је да изврши самоубиство пешкиром, али није успео, јер је био исувише слаб. Није мислио да постане херој, већ само да умре због своје идеје.⁶⁰⁾

Тамница у Терезину

Ота Егерт, тада чешки студент медицине, који је мобилисан да ради у затворској болници и на јесен 1916. асистирао у операцији чишћења зглоба лакта Принципове леве руке, такође је оставио своје сведочанство. Према његовим речима Принцип је већ тада боловао од туберкулозе костију леве руке и лимфних жлезда на левој страни врата. Пацијента су на операциони сто довели у оковима са дугим ланцима. Операцију је извео доктор Јан Левит, Јеврејин, који је у истој болници радио за време оба светска рата. Аустријанци су га ценили као стручњака, а Немци у Другом светском рату спалили у крематоријуму у Освјенћиму. Доктор је тада, подсећајући да се пацијент налази у болници, а не у затвору, инсистирао да му се окови пре операције скину, што је најпре морала да одобри војна команда у Бечу. Окови су били нитновани и да би их скинули, долазио је ковач, са чекићем и длетом. После операције Ота Егерт је долазио да му даје инекиције и да га превија, па су искористили прилику да разговарају. Затвореник је у самици лежао потпуно изолован од спољашњег свата, у оковима, под наоружаном стражом, а ретко су га изводили и у краћу шетњу. Нико други није могао да му се приближи, нити разговара са њим, био је одсечен од спољашњег света. И поред тога што нису говорили исти језик, разумели су се. Принцип је тада сазнао о судбини осталих другова из „Младе Босне“, као и о дешавањима у својој земљи, говорио о томе како ће његова земља једнога дана бити велика и слободна. Због ових посета Ота Егерт је обележен као политички непоуздана личност.⁶¹⁾

При крају живота је ослабио и имао је око четрдесет килограма. Тело му је било прекривено ранама и ожиљцима, боловао је од туберкулозе костију. Једна рука била му је ампутирана. Изгладнео, ослабљен је поделгао мукама и умро 17/28. априла 1918. у 18,30 часова, у двадесетчетвртој години, мало пред крај Првог светског рата. Након смрти његов гроб је забетониран како се не би сазнало место на коме је сахрањен, али је аустријски војник Франтишек Лебл, по народности Чех, начинио скицу гробља.⁶²⁾

Посмртни остаци Гаврила, заједно са посмртним остацима његових другова Чабриновића и Грабежа, који су у Терезину умрли пре њега, пренети су и сахрањени у зајеничкој гробиници, на старом гробљу у Сарајеву 7. јула 1921.

Политички затвор у Терезину је у Другом светском рату постао концентрациони логор. Немци су његову затворску самицу преградили и поделили на две.⁶³⁾ После рата, логор је претворен у музеј, у коме испред његове самице стоји уграђена скромна плоча са његовим именом, док на зиду у унутрашњости и сада окачени окови, за које је био свезан, подсећају на мученичку казну и смрт.

Гроб Гаврила Принципа се данас налази у Капели Видовданских хероја на гробљу Св. Михајло у Кошеву (Сарајево). Ауто, Гаврилов полуаутоматски пиштољ, белгијски Fabrique Nationale M 1910, калибра 7.65x17mm (.32 ACP) и окрвављена униформа Франца Фердинанда налазе се у војноисторијском музеју у Бечу. Метак који је убио Фердинанда изложен је у чешком граду Конопиште. Делови споменика подигнутог у част Франца Фердинанда и његове жене Софије, на месту атентата 1916. и уклоњеног 1919. године, чувају се у Музеју „Сарајево 1878—1918”.⁶⁴⁾

Записници истражног судије, вођени после атентата, на немачком и српском језику (на српском искључиво ћирилицом) чувани су у Земаљском музеју у Сарајеву, чији је кустос годинама био Цветко Поповић, један од атентатора. Гаврилова одећа чувана је у музеју, који је током тридесет година носио назив „Млада Босна”. Гаврилова породица чува стенографске белешке разговора, које је са Гаврилом, у његовој самици, водио психијатар Мартин Пепнхајм.⁶⁵⁾

У више наврата и на разне начине постојали су покашаји да се окаља име Гаврила Принципа. Тако нпр. бивши приватни секретар убијеног аустроугарског престолонаследника, Паул Никич Буле помиње, између осталог, и затворске дане сарајевских атентатора. Базирајући се на причи једног официра који је посетио Принципа у његовој ћелији у Терезенштату, вели да је Принцип „у предсмртним мукама грешника, под теретом своје савести, падао у очајање због свога злочина и кајао се у лудачким наступима јецања”.⁶⁶⁾ Амерички и немачки медији су га у својој кампањи против Гаврила Принципа, пред стогодишњицу атентата поредили са Осамом бин Ладеном.⁶⁷⁾

Прва спомен-плоча Гаврилу Принципу, од црног мермера, на месту атентата је постављена 1928. године, а свечано је откривена 2. фебруара 1934. Верује се да се радило о приближном датуму петнаестогодишњице од погубљења Данила Илића, Мишка Јовановића и Вељка Чубриловићана. На плочи је писало: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навјести слободу на Видовдан 28. јуна 1914”

Аутор угравираног текста на првобитној полочи је био Васиљ Грђић, који је том приликом одржао говор, спомен-плочу је свечано открио Хамдија Никшић, а Боривоје Леонтић је први окитио венцем.⁶⁸⁾

По уласку нациста у Сарајево 1941, пред филмским камерама, спомен-плоча је скинута, а затим предата на поклон Хитлеру за рођендан. Она је касније изложена у музеју у Берлину, као доказ „српске злочиначке крваве кривице за Светски рат”. Према вестима које је објавио „Сарајевски нови лист”, у тадашњој НДХ, ово је учињено како би „Сарајево опрало са себе Видовданску љагу”. Нова плоча је постављена месец дана по ослобођењу Сарајева, 7. маја 1945. године, још пре него што је званично завршен Други светски рат. На плочи је златним словима исписан следећи текст:⁶⁹⁾ „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима борцима против германских освајача, посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине” Претпоставља се да је ова плоча замењена 1953, приликом отварања Музеја „Млада Босна”, на месту атентата. И на њој је стајао нови текст: „Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом” Трећу спомен-плочу разбили су маљевима припадници армије БиХ 1992.⁷⁰⁾ Сарајевске градске власти су 2004. поставиле нову плочу с латиничним натписом: „Са овог мјеста 28. јуна 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију” испод кога се налази исти текст на енглеском.⁷¹⁾

Принципови родитељи пред родном кућом

Родна кућа Гаврила Принципа у селу Обљај, крај истоимене реке, први пут је спаљена 1942.⁷²⁾ Обновљена је 1964. године,⁷³⁾ када је добила статус музеја и посећивале су је бројне екскурзије из разних крајева бивше Југославије. У њој се, поред осталог, чувао аутентични план атентата на престолонаследника Франца Фердинанда. Поред куће је стајао камен на којем је Принцип као дечак уклесао свој лик и датум рођења – 25. јули 1894.⁷⁴⁾

Српско село Обљај је страдало и за време Операције „Олуја” 1995. године када је извршено етничко чишћење целе општине Грахово од Срба. Музеј са ескпонатима у њему је спаљен, кров од обловине је потпуно изгорео, од куће су остали само камени темељи.⁷⁵⁾ Страдала је комплетна унутрашњост, огњиште, па и највреднији експонат, план атентата.⁷⁶⁾ После тога, имена улица и школе су промењени. За преостале ђаке у Обљају уведен је новохрватски школски програм, у коме је извршена ревизија лика Гаврила Принципа. Тако је музеј остао у рушевинама и временом зарастао у траву.⁷⁷⁾

Године 2013. најављен је почетак обнове музеја, чију су иницијативу покренули Удружење Граховљана у Новом Саду и град Нови Сад, који је обезбедио потребна средства финансирања. Планирано је да се кући врати аутентичан изглед, а свечано отварање требало би да уследи у лето 2014, на стогодишњицу атентата.⁷⁸⁾

Мада многе улице и јавне установе одавно носе називе у његову част, тек је поводом обележавања стогодишњице од Сараjевског атентата и почетка Великог рата предвиђено да се 2014, на Калемегдану у Београду подигне и споменик Гаврилу Принципу. Исти споменик би требало да буде постављен и у Источном Сарајеву.⁷⁹⁾

Хапшење Фердинанда Бера

Фотографија хапшења Фердинанда Бера (енгл. Ferdinand Behr), пошто се успротивио масовном линчу и грубости аустријских полицајаца према Гаврилу Принципу веома често се у медијима и у Музеју у Сарајеву погрешно представља као хапшење Гаврила Принципа. Фотографија је први пут објављена у бечком листу „Interessantes Blatt”, десет година након атентата. Фердинанд Бер је био немачки службеник, који се, исто као и многи други странци у то време, због потребе адмнистрације, налазио на привременом раду у Босни и Херцеговини.⁸⁰⁾⁸¹⁾ Рачуна се да је до избијања рата 1914, у Босну и Херцеговину ушло око 240.000 немачких досељеника.⁸²⁾

• Порекло Гаврила Принципа, 4. 1. 2014.
• Петар Стојановић, Нежни младић и крик слободе, Србија - национална ревија, број 40, уредник Бранислав Матић, Принцип Прес, Београд, 2013, стр. 64—69, ИССН 1452-6908
• Бојан Стојнић, Млада Босна и Сарајевски атентат – каталог изложбе, Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске, Бањалука, 2014.
• Милорад Екмечић, Истина о сарајевском атентату, уредник Драган Милашиновић, Центар за откривање политичких манипулација, 5. 12. 2013.
• Н. Јанковић, На чувеној фотографији хапшења није Гаврило Принцип, Вечерње новости, Компанија новости, 18. 7. 2012.
• Ф. Kраинчанић, Споменик Гаврилу Принципу на Kалемегдану?, Танјуг, 23. 1. 2014.
• Музеј Сарајево 1878—1918
• В. Црњански Спасојевић, Свештеник дао живот због Принципа, Вечерње Новости, Компанија Новости, 19. 2. 2014.
• Сарајевски зналци и јунаци, Политика, број 3752, уредник Владислав Рибникар, Београд, 25. 6. 1914, стр. 1
• Лажне оптужбе, Политика, број 3749, уредник Владислав Рибникар, Београд, 22. 6. 1914, стр. 2
• Истрага о атентату; Клевете против Србије, Политика, број 3748, уредник Владислав Рибникар, Београд, 21. 6. 1914, стр 1-2
• Гаврило Принцип, место у историји, РТС, 31. 7. 2013.
• Сл. Пешевић, Обнова Принципове куће, Вечерње новости, уредник Ратко Дмитровић, 12. 8. 2013.
• Мартин Папенхајм, Принцип о себи, Југословенска штампа д.д., Загреб, 1926.
• Лео Фефер, Истрага у Сарајевском атентату, Нова Европа, уредник М. Ћурчин, Загреб, 1938.
• Боро Марић, Обнова куће Гаврила Принципа, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 19. 8. 2013.
• Заборављени херој, уредник Гордана Цветић, Епархија бихаћко-петровачка - Парохија лијевањска, 14 новембар 2011.
• Милена Марковић, На својој муци, Вечерње новости, уредник Манојло Вукотић, 17. 8. 2003.
• Аустријски ултиматум, Политика, број 3768, уредник Владислав Рибникар, Београд, 11. 7. 1914, стр. 2
• Бранко Пејовић, Поћорекова најава рата годину пре Сарајевског атентата, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., 6. 1. 2014.
• М. Галовић, Принципова спомен-плоча Хитлеров лични плен, Политика онлајн, уредник Љиљана Смајловић, Београд, 2. 11. 2013.
• Живорад П. Јовановић, Из старог Београда, уредник Иван Срећковић, ЗД +, Београд, 2013, стр. 301—303, ИСБН 978-86-83593-94-1
• Војислав Богићевић, Сарајевски атентат - стенограм главне расправе против Гаврила Принципа и другова, Државни архив НР БиХ, Сарајево, 1954.
• Гаврило Принцип - његов живот у Београду, Политика, број 3744, уредник Владислав Рибникар, Београд, 17. 6. 1914.
• Мухарем Баздуљ, Срећан рођендан, господине Хитлер, Време, број 1191, уредник Филип Шварн, ИП Време д.о.о., Београд, 31. 10. 2013.
• Ратни планови Аустроугарске, РТС, 2. 3. 2014.
• Све веће лажи - Бомба нија експлодирала, Политика, број 3750, уредник Владислав Рибникар, Београд, 23. 6. 2014, стр. 2
• После атентата, Политика, број 3745, уредник Владислав Рибникар, Београд, 18. 6. 1914, стр. 4-5
• Сретен Петровић, Стисак оковане руке, Ота Егерт - Последњи непознати пријатељ Гаврила Принципа, уредник Филип Томашевић, Антикварне књиге, 9. 6. 1974.
• Аустријска нота, Политика, број 3769, уредник Владислав Рибникар, Београд, 12. 7. 1914, стр. 1
• Пред ратом, Политика, број 3770, уредник Владислав Рибникар, Београд, 13. 7. 1914, стр. 1
• У Сарајевским тамницама - Шта раде Принцип и Чабриновић, Политика, број 3752, уредник Владислав Рибникар, Београд, 26. 6. 1914, стр. 1
• Милош Казимировић, Кампања Запада против Гаврила Принципа, Политика, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 2. 9. 2013.
• Б. Ј., Смрт Гаврила Принципа, Политика, број 6423, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Београд, 12. 3. 1926, стр. 1-2

• Сарајевски Атентат - стенограм главне расправе, Војислав Богићевић (1954)

Gavrilo Princip