Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
голуб_бабић

Голуб Бабић

Голуб
Бабић
голуб_бабић.jpeg Војвода Голуб Бабић (1824—1910)
у вријеме Српског устанка
(1875—1878)

Рођење:
7. септембар 1824.
Трубар код Дрвара,
Отоманска империја

Смрт:
30. децембар 1910.
Сарајево, Аустроугарска

Познат као:
сељак, хајдук
и војсковођа

Голуб Бабић (Трубар код Дрвара, 7. септембар 1824 — Сарајево, 30. децембар 1910), српски хајдучки харамбаша и војвода, један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме српског босанско-херцеговачког устанка (1875—1878).

Дољанска буна

Српски војвода Голуб Бабић је рођен у селу Трубару код Дрвара 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије.1) Одраставши, најпре се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи. У револуционарној 1848. години, за време Српског народног покрета 1848/1849, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини.2) Вратио се у Босну 1858. године, када је учествовао у Дољанској буни (1857—1858), у којој му је погинуо старији брат Божо.

Избеглиштво и припрема новог устанка

Затим све до 1863. живио је у Славонији, у Пакрацу, где се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспеха Дољанске буне. Током 1865. године дошао је са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, где је живео неколико месеци под његовом заштитом, а потом се преселио у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство.3) На бискупов позив да прихвати католичанство Голуб му је одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живели слободно као и бегови”. Од 1865. па све до 1875. године живио је са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, где их је сместио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.4) У Србији је припадао удружењима босанских емиграната, који су планирали нове устанке и били су у сталној вези са истакнутим људима из Босне. Предводио је 1860. једну чету, која се пребацивала у источну Босну.5) По наређењу министра Милана Богићевића послан је да подиже устанак у југозападној Босни.6) Из Србије је отишао у Загреб, где је од трговца Илије Гутеше добио 315 пушака.7)

Устанак у Црним Потоцима

Августа 1875. вратио се у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и дигао је народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне. Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Започео је устанак 15. септембар 1875, када је послао једну чету босанских избеглица и Срба из Плавна да освоје турску пограничну караулу у Тишковцу, испод брда Седло.8) Ту су устаници основали свој логор у Црним Потоцима као главним упориштем.9) Турци су одмах неуспешно покушавали да врате освојено упориште. У почетку устаници нису контролисали велико подручје, али ни Турци нису успевали да заузме Црне Потоке.10) Оружје и муницију добијао је од Срба из Лике и Далмације. Створио је главну управу устанка са Петром Узелцем, попом Јовом Билбијом и Тодором Сучевићем.11) Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је управљао, формирао је главну управу устанка: „главно управитељство јужнобосанског устанка”, као централно руководеће тело. Врло брзо је стекао поверење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успехе. Пошто је раније учествовао у устанцима знао је значај војне дисциплине, па је од недисциплиноване гомиле стварао војску, која је морала да се повинује његовом војничком правилнику.12) Устаници нису смели да показују непослушност и да самовољно напуштају јединицу, а кривци би били кажњавани батинама.13) Када су Херцеговци дали овлаштење да их Божидаревић Веселицки заступа пред Европом, тада је и Голуб Бабић са 21 четовођом дао исто такво овлаштење руско-српском дипломати Божидаревићу и поред тога изнели су своје захтеве.14) Ти захтеви сводили су се на тиху ликвидацију турске власти, на сличан начин како је раније осамостаљена Кнежевина Србија.

Турска контраофанзива

Током 1876. године Црни Потоци су постали седиште и језгра окупљања устаничких чета.15) Голуб Бабић је турску војску победио код Унца (Дрвара) и натерао 30. марта 1876. на повлачење према Петровцу.16) Након те победе домогао се веће количине оружја и муниције, раширио је устанак на села око Петровца и Кључа и опседао је Петровац.17) Није на располагању имао довољно оружја за све оне, који су настојали да се придруже устанку.18) Побуна се другим краком раширила према Ливну, али ентузијазам је опао кад хиљаде њих нису могли да добију оружје. Голуб Бабић је од Турака очистио велики део југозападне Босне од Кулен Вакуфа, преко Бјелаја, Петровац и Тичева до Ливањског поља.19) Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча. Уследила је турска контраофанзива, у којој је Али-паша током априла 1876. сломио устанак на готово целој линији.20) Голуб Бабић се повукао у подручје Црног Потока на граници.

Герилски рат, четовање

Међутим чим је прошла турска офанзива Голуб Бабић је наставио ратовање у малим јединицама и у сачекивању турских јединица. Герилски рат и четовање изводио је са ослонцем на средишњи положај у Црном Потоку.21) Устаничке чете је распоредио у облику лепезе од Сеоца испод Бихаћа до Пролога код Ливна.22) Када би намеравао да изврши напад сакупио би на једном месту више чета, а због непрегледних шума Турци нису могли да знају где концентрише више чета за напад на одабрану варош или село.23) Након напада, палења кућа и отимања стоке устаници би се опет изгубили у шумама.24) Први такав јачи концентровани напад извео је на Бјелај, а онда на Кулен Вакуф.25) Током јула заузели су и спалили Саницу, Скуцани Вакуф и камен-Град и узели много плена.26) Турци су онда довукли велику војску и у контраофанзиву сатерали устанике до Црних Потока.27) Са 71. четовођом Голуб Бабић је 2. јула 1876. потписао проглас о сједињењу Босне и Србије.28) Устаници су 6. августа 1876. успели да заузму и спале Грахово.29)

Привремена босанска влада

Након заузимања Грахова команду над устаничким снагама поверио је Милети Деспотовићу, који је дошао из Србије.30) Голуб Бабић је остао у устаничком штабу као заменик. Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Од Београда је тражио, али никако није добијао помоћ. Устаници су 11. октобра 1877. основали своју привремену владу, у којој је био Голуб Бабић.31) Устаници су схватили да не могу да се више ослањају на Србију, па су покушали да траже помоћ од Русије. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу (1878) заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустроугарској. Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу. Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (види фотографију), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/сердар Милован Павасовић (у устанку 1715. године). Следећи српски херој, који је због борбености и херојства, добио привилегију да носи ово старо одело од Српске православне цркве „Светог Петра“ (у Доњем Тишковцу) био је четнички војвода Бранко „Бране” И. Богуновић (1911—1945).

Умро је 17/30. децембра 1910. године у Сарајеву, у 87. години.32)33) Непознати аутор некролога написао је: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао…”

Литература

  • Васа Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996.
  • Буне и устанци у Босни и Херцеговини у 19. веку, Војноисторијски институт ЈНА, Београд, 1952.
  • Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине 19. века до 1878, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 449—526
  • Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, Музеј Републике Српске, Бања Лука, 2006.
  • Војна енциклопедија, књига прва, Београд, 1970, стр. 423
  • Теиновић, Братислав: „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875-1878)“ (Бања Лука: Гласник удружења архивских радника Републике Српске, год. I, бр. 1, 2009)
  • Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (Сарајево: Гласник Земаљског музеја, 1918)
  • Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ књига 20 (Београд: Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, 1925)
  • Бокан, Бранко Ј.: „Општина Сански Мост“, књига/део I, до јула 1941 (Београд: Борба, 1974)

Golub Babic

3) , 4)
Б. Теиновић, 2006, стр. 22
5) , 6) , 7) , 11) , 12) , 13) , 28) , 30) , 33)
МС
8) , 9)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 83
10)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 84
14)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 118
15)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 135
16) , 17) , 18)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 136
19)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 139
20)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 138
21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 140
27)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 141
29)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 142
31)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 338
32)
БВ
голуб_бабић.txt · Последњи пут мењано: 2023/03/08 14:48