Гроф Ђорђе Бранковић

Ђорђе Бранковић (Јенопоље, 1645 — Хеб, 19. децембар 1711), ердељски и српски гроф и тобожњи потомак династије Бранковића. Аустријски цар Леополд I га је непосредно пре опсаде Беча 1683. признао за наследника српских деспота. Цару је 1688. изложио план о устанку хришћанских народа на Балкану уз хабзбуршку помоћ. Након ослобађања балканских народа према Бранковићу била би успостављена Илирска краљевина, на чијем челу би био он као наводни потомак српских деспота. Бранковићеви позиви на устанак нису имали битнога одјека, а након ослобађања Србије ухапшен је у Кладову 29. октобра 1689. и онда је до смрти држан у хабзбуршком заточеништву.

Младост и школовање

Ђорђе Бранковић је рођен 1645. у Јенопољу (Јенова) у Ердељу (Трансилванији) у имућној и угледној породици, која је била у тесним везама са ердељским кнежевима.1) Имао је три брата и две сестре. Док је био дете од куге су му умрли отац Јован, два брата и сестра, а након тога његова мајка је отишла у манастир.2) Ђорђев брат Симеон Бранковић (Сава) постављен је за православног ердељског митрополита у време када је ердељски сабор настојао да православне преобрати у калвинизам.3) Сава је постављен на препоруку калвинског суперинтенданта, након што је власт сменила Данила, који се одликовао одбраном православља од калвиниста.4) Млади Ђорђе Бранковић са братом митрополитом боравио је тада у Алба Јулији тј. Ердељском Београду.5) Ђорђе је растао у веома превртљивим политичким околностима. Образовао се под надзором брата Саве, који је посебно инсистирао на учењу турског језика, значајног за дипломатску каријеру.6) Знао је изванредно мађарски, српски, влашки и турски, а латинским се као млад доста лоше служио.7) Касније је научио добро и латински. Заволео је књигу и проучавање.8) Међутим због превеликог читања повлачио се у себе и није свет сагледавао потпуно реално.9) Показивао је склоности преувеличавању и мистичношћу.

Дипломатска служба

Дипломатски каријеру започео је 1663.10) Турски језик и добре препоруке су биле од највећег значаја за дипломатску каријеру. Ступио је у ердељску дипломатску службу као приправник код посланика Јована Дацоа, који је носио данак Турцима.11) У тој служби упознао је ердељски политички врх у време кнеза Михаила Апафија. На првом задатку пратио је Дацоу до Осијека, а на том путу био му је преводилац. Након тога пратио је капућехају Јанка у Једрене, а након нагле смрти капућехаје Ђорђе је обављао дужност привременог ердељског капућехаје (дипломатског представника).12) Више пута путовао је у Цариград и помагао капућехајама, нарочито око проблема са исплатом ердељског данка Турцима. По повратку из Цариграда извештавао би о дипломатским питањима ердељског кнеза. Током 1667. пратио је сулатновог чауша у Ердељ и служио му као тумач.13) Са братом Савом боравио је 1668. у Москви, где их је примио цар Алексеј I Михајлович.14) Сава II Бранковић је руском цару указивао на могућност устанка балканских хришћана против Турака.15) По повратку из Русије Ђорђе је 1668. поново ступио у службу ердељског кнеза Апафија.16) Крајем 1669. у Цариграду је био тумач ердељског капућехаје.17) Касније је пратио турскога агу приликом покушаја разграничења. Кретао се више пута између Цариграда и Ердеља. Добио је 1671. мисију да проучи расположење Порте према мађарској опозицији у Угарској. Ердељски кнез је почео да посредује на Порти у корист мађарске опозиције у хабзбуршкој Угарској, па је 1672. послао Ђорђа Бранковића да заступа интересе мађарске емиграције на Порти.18) Ђорђе Бранковић је одржавао везе са влашким кнезом Глогорашком Гиком, који је обећавао да ће штитити православље.19) Крајем 1672. путовао је у Влашку настојећи да Гику наведе да интервенише код ердељског кнеза Апафија у корист православних.20) Као тумач пратио је 1673. вође мађарске опозиције у Цариград.21)

Тајне везе са Хабзбуршком монархијом и Влашком

У то време почео је да ради против ердељског кнеза Апафија.22) Са влашким кннезом Гиком склопио је у Букурешту 1673. договор, по коме ће Гика обавезује да ће бранити православље, Бранковића и његове пријатеље, а заузврат Бранковић се њему обавезао на верност.23) Тада је било очито да су се удружили против кнеза Апафија.24) Поново је у Једрену био тумач мађарских емиграната, а онда се средином 1673. састао са хабзбуршким резидентом Киндзбергом у Турској, коме је одао тајне ердељског кнеза и потезе мађарске опозиције на Порти.25) Спремао се да напусти Ердељ и пређе на хабзбуршку територију и надао се обнови рата Турске и Хабзбуршке монархије.26) Тада се представљао као тобожњи потомак српског деспота Ђорђа Бранковића и изнио је планове о заједничкој акцији хришћана против Турака, али Киндзберг је те планове сматрао фантастиком. Након тога као агент мађарских побуњеника пратио је великог везира на походу против Пољске.27) Тај поход окончао се турским поразом код Хоћима, па Турска није била заинтересована за нови рат са Хабзбуршком монархијом.

Ердељски капућехаја

Пошто Ђорђе више није био потребан као тумач на Порти, отишао је у Влашку крајем 1673, али на његову несрећу влашки кнез Гика је био збачен.28) Вратио се 1674. у Ердељ, али Апафи је те године православну цркву својим декретом подвргнуо калвинистичком надзору.29) Када се Ђорђев брат покорио калвинистичком надзору и почео предавати веронаук по наметнутом катихизису, тада је Ђорђу 1675. поверена дужност капућехаје на Порти.30) На Порти је имао пуно посла око пограничних односа и ердељских односа са Француском и Пољском, пошто је Луј XIV намеравао да измири Пољску и Турску и усмери Турску, Ердељ и мађарске побуњенике против свога највећег непријатеља Хабзбуршке монархије.31) Пошто су многи од тих односа били пуни неповерења капућехаја је имао много посла. Вратио се изгледа 1677. у Ердељ.

У Влашкој

Када је Ердељ унаточ турској забрани склопио савез са Француском, Пољском и мађарском опозицијом против Хабзбуршке монархије створила се у Ердељу опозиција против кнеза. Бранковићи су били у вези са опозицијом кнезу Апафију, па су се нашли у тешком положају кад су Турци касније подржали кнеза и кад су конфискована имања вођа опозиције.32) Сава Бранковић је две године касније 1680. био неканонски смењен, па је онда затворен под лажним оптужбама и у тамници је премлаћен.33) Због веза са завереницима Ђорђе је исто тако једно време провео у тамници, али брзо је био ослобођен.34) Напустио је Ердељ и у јесен 1680. отишао у Влашку и надао се да ће да ослободи брата.35) Стекао је углед на двору влашког кнеза Шербана Кантакузина, издавајући се за потомка старих српских деспота.36) На интервенцију влашког кнеза његов брат Сава је 1681. пуштен из затвора, али убрзо је умро.37) У Влашкој је био у вези и са ердељским опозиционаром и католиком Чакијем, који је био претендент за ердељски трон.

Цар Леополд I га признаје за угарског барона и потомка српских деспота

Бранковић је са Чакијем склопио споразум, па су 1682. утицали и на влашког кнеза Кантакузина да ступи у контакт са хабзбуршким царем Леополдом I.38) Током 1683. очекивао се рат Турске и Хабзбуршке монархије. У тим временима Чаки је отишао у Беч да би цару Леополду понудио као савезнике себе, Бранковића и Шербана Кантакузина.39) Ђорђе Бранковић је онда од цара Леополда 1683. добио статус угарског барона и признато му је све што је сам саставио као концепт за Леополдову диплому.40) Бранковићу је признато право да као потомак Вука Бранковића господари територијама, које су тада још увек биле под турском контролом.41) Под тим територијама на које је имао наследно право сматрали су се Херцеговина, Срем и Јенопоље.42) Цар је Бранковића на тај начин признао за наследника старих владара и потомка српских деспота.43) Обманувши цара коме су тада требали савезници добио је царско признање са којим је могао да придобија српски народ.44) Убрзо након тога уследила је опсада Беча, а након опсаде контраофанзива.

Банатски Срби су у јесен 1686. почели да дижу устанак охрабрени напретком царске хабзбуршке војске.45) Током 1687. Хабзбурзи су под своју контролу ставили Срем, Славонију и Ердељ. Хабзбурзи су преговарали са влашким кнезом, који је Бранковића током 1688. слао у политичку мисију у Беч. Преговори су се водили и у Букурешту, а Кантакузин је страховао од Татара и Турака и тражио гаранције да ће бити заштићен у случају побуне против Турака. Бранковић је са друге стране саставио меморијал, у коме је тражио да након ослобађања царске трупе напусте ослобођена подручја.46) Кантакузин је заједно са Арсенијем III Црнојевићем и бившим цариградским патријархом Дионисијем упутио 1688. молбу руском цару за ослобођење.47) Страховали су да би под хабзбуршком влашћу православље било још у тежем положају, него под Турцима. Бранковић је од патријарха успео да испослује потврду да је он наводно потомак српских деспота.

Меморијал о успостављању илирске краљевине

Бранковић је 1688. отпутовао у Беч да преговара у име влашког кнеза. У то време Леополд I је правио планове за освајање Београда. Бранковић је предао опширан меморијал наводних народних првака, који изјављују да су спремни да помажу хабзбуршкога цара у борби са Турцима.48) У том меморијалу се износило како су илирски народи спремни да помогну у рату, али и да су спремни да формирају нови државни организам, који би дефинисао свој статус према Хабзбуршкој монархији.49) Ту се наводило да илирски народи себи требају да изаберу деспота и да слободно исповедају своју православну веру.50) По томе илирски народи траже од цара помоћ да их ослободи, а онда би они њему помагали против његових других непријатеља. Даље у меморијалу се наводи да пуна власт у илирској краљевини треба да припадне деспоту Ђорђу II Бранковићу.51) Био је то међутим нереалан меморијал, за који се унапред могло знати да га цар не мисли испунити. Иако је меморијал био нереалан царски саветници су нашли да могу да искористе Бранковића колико је то могуће сматрајући да је стварно потомак српских деспота.52) Сматрало се да он може да послужи после освајања Београда да би царска војска дубоко продрла у унутрашњост. Мислили су да због добрих веза са патријархом и разгранатих веза на Балкану може да буде од велике користи поготово ако дигне хришћане у турском залеђу.53) Бранковићу су 1688. издали диплому којом га признају за потомка Вука Бранковића и Ђорђа Бранковића и даје му се грофовска титула и грб.54) Утврдили су дипломом и његово право на земље и провинције, на које је претендовао. Међутим није добио никакву потврду о илирској краљевини, а нису му ни дали негативан одговор, па је он то погрешно схватао као начелно слагање.55)

Губи поверење царских саветника

Након добијања дипломе Бранковић је упућен у Ердељ генералу Ветеранију да са њим ради у споразуму и да сачека царев позив након кога би дизао балканске хришћане на устанак.56) Због очекивања мировног споразума са Турцима и рата са Французима није стизао позив, па је Бранковић крајем 1688. прешао у Влашку. Након Бранковића у Бечу се појавио авантуриста Никола Матија Иљковић, који је исто тврдио да потиче од босанских Бранковића и да је наследни владар Илирије, Далмације и Хума.57) Када је Ђорђе дошао у Влашку ситуације се изменила смрћу кнеза Кантакузина, па се ограничио на чисто посматрање догађаја. У Влашкој је изгубио поверење Ветеранија и царских саветника, када су сазнали за његово учешће у преговорима са Русијом.58) Саветници Леополда I стекли су уверење да се не могу ослонити у Бранковића, па су тражили друге начине да наведу хришћане на устанак.59) Више се није веровало ни у Бранковићево деспотско порекло.60) Посумњали су и у његове тврдње из меморијала о наводним представницима у име којих он шаље меморијал.61)

Неуспешан позив на устанак

Бранковић је од априла 1689. почео да врбује ратнике и кренуо је са 800 људи из Букурешта према Оршави.62) Подигао је најпре на оружје Оршаву. Представљао се као наследни деспот Горње и Доње Мизије, кнез Свете римске империје, дуката Св. Саве, Црне Горе и наследни господар Херцеговине, Срема, Јенопоља и гроф угарски.63) Пратио га је Новак Петровић, као његов главни војни старешина. Намера Бранковића је била да пређе Дунав и уђе у Смедерево, али због активности Имриха Токолија (Имре Текелија) крај Кладова није се усудио да пређе у Србију, него је само као деспот упутио проглас о позиву на устанак народима Илирика.64) Ипак послао је своје изасланике према Смедереву и Београду да позивају народне старешине да дођу у Оршаву на зборно место.65) Та мисија завршила се неуспешно, веома слабим одзивом. Бранковићев позив је закаснио, јер је пре њега принц Лудвиг Вилхелм Баденски издао манифест у коме је у име цара Леополда позвао хришћане на устанак.

Хапшење и затвор

Деспот се после тога повукао у Влашку у манастир Тисману, али и даље није губио наду.66) Одржавао је везе са Павлом Несторовићем Деаком. Бранковићев план илирске државе сметао је принцу Баденском. Цар Леополд је онда 5. августа 1689. наредио Баденском да мотри на Бранковића и да га по потреби затвори.67) Лудвиг Вилхелм Баденски је 24. септембра 1689. заузео Ниш. Када је Баденски кренуо према Влашкој преко генерала Хајзлера позвао је Бранковића у свој табор код Кладова.68) Лудвиг Вилхелм Баденски је ухапсио Бранковића 29. октобра 1689. у Кладову, одузео му царску диплому и пребацио га у затвор у Сибињу.69) У затвору је био саслушаван од једнога језуите, кога су посебно занимале његове везе са Русијом. Почетком јуна 1690. пребачен је у Беч.70) Сместили су га у дворском спиталу, где се давао смештај и храна сиромашним Бечлијама.71) Након аустријских успеха од краја 1689. уследила је турска контраофанзива, па је Леополд I 6. априла 1690. позвао Србе да устану и придруже се аустријској војсци, а заузврат је обећавао старе повластице, слободу вере и слободу избора војводе.72) Исаија Ђаковић се у име српске цркве и народа састао са царем у Бечу и од њега је тражио и усмено добио признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције над свима Србима у Хабзбуршкој монархији и Турском царству.73) Исаија се након тога састао са Бранковићем у Бечу тражећи од њега помоћ у писменој формулацији српских захтева.74) На основу тога захтева Леополд I је 21. августа 1690. издао привилегије.75)

Потврда статуса

Због турског напредовања Арсеније III Црнојевић није сачекао повратак Исаије, него је са свештенством и народом почетком септембра напустио Београд и прешао у Угарску. Пошто мађарска властела нису уважавала српске привилегије Исаија Ђаковић је још једном одлазио код цара у Беч. Цар је патентом од 11. децембра 1690. обновио привилегије и ставио Србе под своју заштиту, а поред тога упутио је комисију, која би извидила сва насиља над Србима.76) Исаија Ђаковић је тада требао и да затражи од цара потврду Бранковићеве дипломе, али нема података шта се с тим десило.77) Међутим нешто пре формирања српске милиције цар је 1. марта 1691. издао диплому у којој је унет текст раније дипломе из 1683. по којој је Бранковић био признат за наследника деспота и у којој је унапређен у грофа.78) На скупштини у Будиму српске старешине су се окупиле ради формирања српске милиције, али они су тражили да се Ђорђе Бранковић пусти из затвора и изабрали су га за деспота и вођу српског народа.79) Беч је био спреман да удовољи свим српским захтевима сем пуштања Бранковића, па су Срби као његовог заменика изабрали Јована Монастерлију, који је имао статус подвојводе.80) Због Бранковића Срби су једно време одбијали да учествују у рату са Турцима и слали су молбе да се његово питање што пре размотри.81)

Исаија Ђаковић, Јован Монастерлија и Теодор Рупић су отишли у Беч пред крај 1691. да траже ослобођење свога деспота.82) Састали су се са Бранковићем, па су позивајући се на српске заслуге у бици код Сланкамена тражили да се Бранковић ослободи.83) На захтеве о пуштању влсти су се оглушавале, али зато су онда испуниле мање захтеве, попут пресељења Бранковића у пристојан смештај и новчане потпоре за њега.84) Међутим када је пресељен у гостионицу код Златног Медведа, ту је постављена стална стража.85) На српски захтев стража је била уклоњена, а Бранковић је добио и дозволу да се слободно креће Бечом и право да писмено формулише и предлаже народне жеље.86) Бранковић је добро познавао угарска права, па је био од користи патријарху и представницима Срба, када су требали да се боре за већ додељена, па онда оспорена права.87) Деспот је успео да заинтересује и састане се са руским посланицима, па је након 1699. Русија тражила од Аустрије да се реше проблеми православља и Бранковића.88)

Преселење у Хеб у Чешкој

Бранковићева стража у гостионици утицала је да у гостионици има мање гостију, па се власник гостионице 1700. трудио да исели Бранковића.89) Ратно веће је тврдило да Бранковића никако не треба пуштати на слободу, јер се никако није одрекао идеје да је дспот и српски владар, па би након пуштања његово славољубље порасло, а народ би још више би уз њега.90) Због тога су 1702. предложили да се Бранковић пресели у забачено место Хеб, одакле неће моћи лако да води тако живу и опасну преписку.91) Хеб је место у Судетима у Чешкој. Одлуку о његовом преселењу нису одмах спроводили. Међутим током 1703. избио је Ракоцијев устанак, а Бранковић је почео да симпатише са тим покретом, што је убрзало одлуку да се пресели у Хеб.92) Из Беча је кренуо крајем новембра 1703. и у Хеб је стигао 13. децембра 1703. Умро је у Хебу 19. децембра 1711.93) Његове мошти су касније 1743. пренешене у манастир Крушедол.94)

Литература

1)
Јован Радоњић, 1911, стр. 51
2)
Јован Радоњић, 1911, стр. 54
3)
Јован Радоњић, 1911, стр. 56
4)
Јован Радоњић, 1911, стр. 59
5)
Јован Радоњић, 1911, стр. 60
6) , 10)
Јован Радоњић, 1911, стр. 75
7)
Јован Радоњић, 1911, стр. 76
8)
Јован Радоњић, 1911, стр. 77
9)
Јован Радоњић, 1911, стр. 77, 78
11)
Јован Радоњић, 1911, стр. 80
12)
Јован Радоњић, 1911, стр. 86-89
13)
Јован Радоњић, 1911, стр. 112
14)
Јован Радоњић, 1911, стр. 129, 135
15)
Јован Радоњић, 1911, стр. 138
16)
Јован Радоњић, 1911, стр. 145
17)
Јован Радоњић, 1911, стр. 147
18)
Јован Радоњић, 1911, стр. 168
19)
Јован Радоњић, 1911, стр. 169
20)
Јован Радоњић, 1911, стр. 171-172
21)
Јован Радоњић, 1911, стр. 173
22)
Јован Радоњић, 1911, стр. 173-174
23) , 24)
Јован Радоњић, 1911, стр. 174
25)
Јован Радоњић, 1911, стр. 181
26)
Јован Радоњић, 1911, стр. 183-185
27)
Јован Радоњић, 1911, стр. 194
28) , 29)
Јован Радоњић, 1911, стр. 201
30)
Јован Радоњић, 1911, стр. 204-205
31)
Јован Радоњић, 1911, стр. 206
32)
Јован Радоњић, 1911, стр. 216
33)
Јован Радоњић, 1911, стр. 223
34)
Јован Радоњић, 1911, стр. 228
35)
Јован Радоњић, 1911, стр. 234
36)
Јован Радоњић, 1911, стр. 247
37)
Јован Радоњић, 1911, стр. 252
38)
Јован Радоњић, 1911, стр. 264
39) , 40)
Јован Радоњић, 1911, стр. 267
41)
Јован Радоњић, 1911, стр. 268
42) , 43)
Јован Радоњић, 1911, стр. 271
44)
Јован Радоњић, 1911, стр. 274-275
45)
Јован Радоњић, 1911, стр. 297
46)
Јован Радоњић, 1911, стр. 309
47)
Јован Радоњић, 1911, стр. 312
48)
Јован Радоњић, 1911, стр. 335
49)
Јован Радоњић, 1911, стр. 336
50)
Јован Радоњић, 1911, стр. 337
51)
Јован Радоњић, 1911, стр. 339
52)
Јован Радоњић, 1911, стр. 347
53)
Јован Радоњић, 1911, стр. 348
54)
Јован Радоњић, 1911, стр. 353
55)
Јован Радоњић, 1911, стр. 354
56)
Јован Радоњић, 1911, стр. 359
57)
Јован Радоњић, 1911, стр. 363
58)
Јован Радоњић, 1911, стр. 369, 371
59)
Јован Радоњић, 1911, стр. 372
60)
Јован Радоњић, 1911, стр. 374, 375
61) , 62)
Јован Радоњић, 1911, стр. 375
63)
Јован Радоњић, 1911, стр. 377
64)
Јован Радоњић, 1911, стр. 378
65)
Јован Радоњић, 1911, стр. 380
66)
Јован Радоњић, 1911, стр. 382
67)
Јован Радоњић, 1911, стр. 3891-392
68)
Јован Радоњић, 1911, стр. 395
69)
Јован Радоњић, 1911, стр. 396
70)
Јован Радоњић, 1911, стр. 404
71)
Јован Радоњић, 1911, стр. 406
72)
Јован Радоњић, 1911, стр. 414
73)
Јован Радоњић, 1911, стр. 421
74)
Јован Радоњић, 1911, стр. 425-426
75)
Јован Радоњић, 1911, стр. 428
76)
Јован Радоњић, 1911, стр. 448
77)
Јован Радоњић, 1911, стр. 448, 449
78)
Јован Радоњић, 1911, стр. 449
79)
Јован Радоњић, 1911, стр. 450
80)
Јован Радоњић, 1911, стр. 453-454
81)
Јован Радоњић, 1911, стр. 456
82)
Јован Радоњић, 1911, стр. 467
83)
Јован Радоњић, 1911, стр. 467-468
84) , 85)
Јован Радоњић, 1911, стр. 472
86)
Јован Радоњић, 1911, стр. 474
87)
Јован Радоњић, 1911, стр. 498
88)
Јован Радоњић, 1911, стр. 522
89)
Јован Радоњић, 1911, стр. 532-534
90)
Јован Радоњић, 1911, стр. 543-544
91)
Јован Радоњић, 1911, стр. 545
92)
Јован Радоњић, 1911, стр. 558-562
93)
Јован Радоњић, 1911, стр. 603
94)
Јован Радоњић, 1911, стр. 615
Штампање