Два Херака је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Пјесма говори о два брата који су стицајем околности завршили један у турској а други у аустријској војсци. Пред битку долази до двобоја између њих у којему никако један не може да надјача другога и побједи. Онда схвате да су у ствари браћа и прекидају борбу. Када су то видјели аустријски и турски цар, одлуче да прекину рат и пошаљу браћу кући у Мостар. Пјесма затим наводи да су од Милоша постали Милорадовићи (од Мостара) а од Милинка Владисављевићи (од Фоче (Србиње)).

0001    Кад је Мостар куга поморила,

0002    Уморила и старо и младо,

0003    Раздвојила и мило и драго,

0004    У Мостару нико не остаде,

0005    Него само удовица Мара

0006    И у Маре два нејака сина,

0007    Лијепо им име изабрала:

0008    Једном Милош, а другом Милинко.

0009    Ранила их тугом и невољом,

0010    Све прслицом и куђељом туђом,

0011    Пак удрише хрђаве године:

0012    Ока вина по жут цекин била,

0013    Ока брашна по два гроша здрава.

0014    Већ их мајка чим хранити нејма,

0015    А жао јој дјецу изгубити,

0016    Кад се јадна на невољи нађе,

0017    Па Милоша цару даровала,

0018    А Милинка од Беча ћесару.

0019    То вријеме за дуго не било,

0020    Мало вриме, двадесет годинах,

0021    Ал’ зарати царе и ћесаре,

0022    Те су двије силне војске дигли:

0023    Пред својом је сам Отмановићу,

0024    А пред другом од Беча ћесаре.

0025    Дви’ се силне војске састадоше,

0026    Табор чине једна према другој

0027    Те чекају да с’ ударе војске,

0028    Ал’ из војске излази ћесарске

0029    Добар јунак, и на мејдан зове.

0030    Млоги њему Турци излажаху

0031    И свакога јунак посијече.

0032    То је цару љуто жао било

0033    Што учини каур мејданџија -

0034    Од војске му посијече главе,

0035    Па пуштао по војсци телала:

0036    „Није л’ мајка родила јунака

0037    Да изгуби силна каурина

0038    Што м’ исиче најбоље јунаке,

0039    У њих сам се највише уздао;

0040    Честита ћу њега учинити!“

0041    Ко чујаше, не чуо се чини,

0042    Ко виђаше, преда се гледаше

0043    Како трава расте на огојке,

0044    К’о бијеле у ђевице дојке,

0045    Ал’ не гледа дијете Милошу,

0046    Него цару ’вако говораше:

0047    „Ја ћу поћи, мој милосни цару,

0048    Те ћу посјећ’, царе, мејданџију

0049    Што је теби Турке изгубио

0050    По избору ђе је јунак бољи,

0051    Несумањкај што си обећао!“

0052    Тако њему царе бесједио:

0053    „Ајде, Миле, моје дите драго,

0054    Изгуби га па не мисли храном,

0055    Ти не мисли храном ни господством!“

0056    Оде Милош на мејдан кауру,

0057    Састаше се, брате, на мејдану,

0058    Састаше се два добра јунака:

0059    Руке шире у лица се љубе,

0060    Један другом живот опростио,

0061    Пак одскочи један од другога,

0062    На бојна се копља ударише,

0063    Оба бојна копја саломише, -

0064    Један другом одољет не море,

0065    Па бацише у травицу копља,

0066    За бритке се сабје прифатише

0067    Те се гоне сабљам’ по мејдану.

0068    Обје бритке сабје саломише -

0069    Један другом ране не зададе,

0070    Бацише их у зелену траву

0071    Па сподбише перне буздоване,

0072    Буздованим’ изломише дршке -

0073    Бацише их у зелену траву,

0074    Сад осташе оба без оружја:

0075    Од добријех коња одсједоше

0076    На прси се они ударише;

0077    Колико се лахко састадоше

0078    Ломе им се токе на прсима,

0079    Полијеће иза капе перје,

0080    Отпадају копче са чакширах

0081    Од велика зора јуначкога.

0082    Носише се од јутра до подне,

0083    Један другом одољет не море,

0084    Оба, брате, крви запјенила

0085    Од грднога труда и умора,

0086    Пак одскочи један од другога,

0087    Те сједоше починут јунаци,

0088    Ма говори дијете Милошу:

0089    „Млад делија, ако знаш за бога,

0090    Кажи ми се ко си и окле си,

0091    Кога ли си рода јуначкога,

0092    Нека знадем од ког ћ’ умријети?“

0093    Ал’ делија њему бесједила:

0094    „Кад ме питаш казаћу ти право:

0095    Ја сам Србин од Херцеговине,

0096    Из Мостара бијелога града,

0097    А на дому нејмадем никога

0098    До старице остарале мајке

0099    И Милоша брата јединога

0100    И њег’ мајка цару даровала,

0101    Мене, брате, од Беча ћесару,

0102    Кад су биле хрђаве године

0103    Те нас није хранит могла мајка!.

0104    Кад то чуо дијете Милошу

0105    Скочи с’ брате од земље на горе:

0106    “А ти ли си, мој брате Милинко!

0107    Ево теби твог брата Милоша!„

0108    Руке шире, у лица се љубе,

0109    А питају за јуначко здравље,

0110    Ал’ Милинко бесједи Милошу:

0111    “Је л’ нам брате, у животу мајка?„

0112    “Богме јоште, мој милосни брате,

0113    Скоро сам ја мајку походио

0114    Кад сам цару на војску пошао.„

0115    Стадоше се браћа разговарат:

0116    “Сад што ћемо, брате, од живота

0117    Кад је нама бог и срећа дала

0118    На мејдану те не изгинусмо?

0119    Које бисмо добро учинили,

0120    Наком себе спомен оставили?„

0121    Ал’ Милинко Милу бесједио:

0122    “Лахко, брате, врло добро моје!

0123    Иди проси у Отмановића,

0124    Ти у цара испросити мореш,

0125    А ја идем у мога ћесара,

0126    Међу собом вјеру да уфате,

0127    Тврда мира за њина живота,

0128    Да не гину на правди јунаци

0129    И рођена на мејдану браћа;

0130    Да не плачу мајке и љубовце,

0131    Ни сестрице без браће остају.

0132    То је, брате, нама задужбина,

0133    А и спомен доклен је свијета

0134    И доклен је цара и ћесара„.

0135    А то гледа царе и ћесаре

0136    И њихове двије силне војске

0137    Те се чуде и ’вако говоре:

0138    “Мили боже чуда и зламења,

0139    Које није нигда било прије!

0140    Састаше се двије мејданџије:

0141    Што имаше код себе оружја,

0142    Љто имаше све су изломили,

0143    Па јунаци с’ на прси удрише,

0144    Носише се од јутра до подне,

0145    Један другом одољет не море,

0146    Па сједоше тер одпочинуше;

0147    Кад јунаци починуше трудни,

0148    Пак од земље обадва скочише

0149    Руке шире у лица се љубе,

0150    Па сад сједе, ладно пију вино!

0151    То је, богме, велико чудество,

0152    Ил’ чудество или је хераштво.„

0153    Ал’ се отле браћа растадоше:

0154    Оде Милош у Отмановића,

0155    А Милинко у свога ћесара,

0156    Међу њима вјеру уфатише

0157    Да ниј’ нигда рата међу њима,

0158    Док су, брате, оба цара жива

0159    И обадва брата мејданџије.

0160    Мило било цару и ћесару

0161    Ђе се они оба погодише,

0162    Без икаква боја жестокога

0163    И рођена ђе с’ нађоше браћа

0164    Те два цара они помирише.

0165    Кад се саста царе и ћесаре

0166    Осташе се они разговарат:

0167    “Сад шта ћемо с ова оба брата?„

0168    А и браћу преда се дозивљу,

0169    Милостиви ћесар бесједио:

0170    “Шта просите, наша дјецо драга?

0171    Ако ћете са мном оба поћи -

0172    Даћу вама блаого и господство„.

0173    Ал’ им вели Отмановић царе.

0174    “Шта просите, наша дјецо драга?

0175    Ако ћете са мном оба поћи -

0176    Ево вама блага и господства,

0177    А и земље колико ви драго.„

0178    Оба им се славно преклонише

0179    И једнако оба бесједише:

0180    “Фала вама, оба цара наша,

0181    Фала вама, но фала и богу

0182    Кад се браћа родна састадосмо

0183    На мејдану по дугу земану.

0184    Ми у васке ништа не желимо,

0185    Већ идемо својој старој мајци

0186    Походит је и овеселити,

0187    Да нас мајка стара не проклиње.„

0188    Кад то чуо милосни ћесаре

0189    Овако је цару бесједио:

0190    “Сад одоше оба с тобом, царе,

0191    Ти дај земљу, ја им дајем благо -

0192    Нек се знаде кога су служили.„

0193    Цар Милошу Мостар потписао,

0194    А Милинку Фочу даровао,

0195    Па ћесар им даровао благо,

0196    Свакојако и без броја свега,

0197    Кано ћесар и јуначка мајка.

0198    Здраво браћа у Мостар дођоше,

0199    Они нашли у животу мајку,

0200    Тер их, брате, грли и целива

0201    И миломе богу зафаљива

0202    Кад је она дјецу саставила

0203    И ту своју жељу испунила;

0204    Па, обадва сина оженила:

0205    Милоша је Мостарком женила,

0206    Од јуначког рода и племена,

0207    А Милинка Фочанком дјевојком,

0208    Но и њега од рода доброга.

0209    Диван пород синци изродили,

0210    И данас га има по свијету:

0211    Од Милоша Милорадовићи,

0212    Од Милинка Владислављевићи,

0213    Тер се они славе по свијету

0214    И поносе родом и јунаштвом:

0215    Е такви се хиљадили Срби!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Dva Heraka