Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
драгослав_михаиловић

Драгослав Михаиловић

Драгослав Михаиловић (Ћуприја, 17. новембар 1930), српски књижевник, приповедач, романсијер, драмски писац, филмски и телевизијски сценариста.1)

Живот и рад

Рођен је највероватније 17. новембра 1930. године у Ћуприји, од мајке Љубице, рођене Тодоровић, по занимању кројачице и оца Бранка, по занимању бакалина и кафеџије.2) Рано је остао без оба родитеља, мајка му је умрла почетком 1932, а отац 1948.3)

Гимназију је завршио у Ћуприји, два последња разреда уз социјалну помоћ ћупријске општине. Матурирао је 1949. После тога је уписао Филозофски факултет у Београду, на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик.4) Почетком 1950. први пут је оболео од туберкулозе плућа. На лето исте године је ухапшен из политичких разлога5) и до лета 1952. био је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду, на Ади Циганлији и у логору за преваспитавање на Голом отоку. После тога је служио војску (1952—1954), као пекар. Дипломирао је почетком 1957.6)

Како би се издржавао радио је узгредне послове, још као гимназијалац, затим као студент, али и после завршених студија.7) Радио је као кантарџија на вршилици, нижи чиновник у војној мензи, у предузећу за откуп кожа, фабрици шећера, преписивао катастарске обасце, као аквизитор проценташ, препродавац јаја, пакер кожа, пословођа путујућег циркуса, стални путујући аквизитер, новинар за примењену уметност, публициста у часопису за архитектуру и урбанизан, новинар почетник у листу за техничко образовање, лектор, коректор, технички уредник у часопису за исхрану, репортер и уредник у листу за југословенске раднике у иностранству. На некима од тих послова, као бивши голооточки осуђеник је отпуштан и жигосан.8) Неколико месеци, током 1974. као лектор је предавао српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (Француска).9)

До 1990. праћен је. Рехабилитован је 2006. године.10)

За дописног члана Одељења језика и књижевности САНУ је изабран 1981, а за редовног 1988.11) Са приступном беседом „Муштерија смрти“, проглашен је академиком.

Члан је Удружење књижевника Србије и Друштво српско-јеврејског пријатељства у Београду, Одбора за проучавање политичких прогона код нас после рата и за Голи оток и Одбор за Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ.

У својим полемичким текстовима и интервјуима је осуђивао југословенску концепцију Србије и социјализам и указивао на штетност потискивања ћирилице из јавног и културног живота.12)

Живи и ради у Београду.

Књижевни рад

Прву хумореску под насловом „Писмо“ је објавио 1957. у „Јежевом календару“. Неколико година је сарађивао у Летопису Матице српске, која је објавила и његове прве две књиге: збирку приповедака „Фреде, лаку ноћ“ (1967), која је награђена Октобарском наградом Града Београда и новелу „Кад су цветале тикве“ (1968). Наредне године је према мотивима новеле написао драму „Кад су цветале тикве“, због које је половину текста написао поново. Играна је у Југословенском драмском позоришту,13) у режији Боре Драшковића, али је представа након двадесет дана скинута са репертоара,14) због експлицитног помињања голоотичких заточеника, а забрањен је и роман.15) Ова драма је тек четрнаест година касније поново стављена на репертоар у Народном позоришту у Београду (1984).16)

Након новеле „Кад су цветале тикве“, уследили су „Петријин венац“ (1975),17) који је добио те године установљену18) Андрићеву награду. По мотивима ове новеле, касније су снимљени истоимени филм и телевизијска серија,19) од четири наставка.20) Затим је објавио роман „Чизмаши“ (1983), који је добио Нинову награду критике, касније Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године (1985), а снимљена је и ТВ серија (2015).21)

Године 1990. почео је да објављује документарно-публицистичку књигу „Голи оток“, чији је пети део изашао 2012.22) Дело говори о потешкоћама свакодневног живота логораша у затвору за политичке неистомишљенике тадашње власти и састављена је од исповести заробљеника, са посебним акцентом на психолошку тортуру.

Писао је углавном о ликовима са друштвене и социјалне маргине, које су историја и идеологија претворили у своју природно негативну и трагичну последицу.23) У његовом приповедању често је померен центар доживљаја. Уместо концентрисања на важне догађаје, усредсређује се на оно што је важно у јунаковом свету, тако да се јунакове вредности често не поклапапају са вредносним других људи, али ни читалаца. Јунаци са искошеним погледом на свет, приповедају своје судбине, својим језиком и нагласком, што их чини посебним.24) Тако на пример, јунаци романа „Кад су цветале тикве“ говоре душановачким сленгом, који је упознао у док се по други пут лечио од туберкулозе плућа (1958), а у „Петријином венцу“, Петрија говори ресавско-косовским дијалектом, који се користи у његовом родном крају.25)

Његови јунаци су по својој природи или силом прилика самотњаци, који не воле да се мешају са људима и та издвојеност из спољашњег света и догађања оставља место за доживљај. Приповедање му је из објективне перспективе, које обухвата историју породице, компликоване породичне односе или драматичан део историје земље.26)

Добитник је више награда и књижевних признања.27) Опште признање његовог дела потврђено је великим бројем издања његових књига, а објављено је и неколико дисертација о његовим романима и приповеткама.28) Због лошег искуства са званичним издавачима, последњих година се определио да сам буде издавач и дистрибутер сопствених књига.29)

Дела

Приповетке

Објавио је следеће књиге приповедака:30)

  • „Фреде, лаку ноћ“ (1967)
  • „Ухвати звезду падалицу“ (1983)
  • „Лов на стенице“
  • „Јалова јесен“ (2000)
  • „Преживљавање“, са седам прича (2010)31)

Романи

  • „Кад су цветале тикве“ (1968)
  • „Петријин венац“ (1975)
  • „Чизмаши“ (1983)
  • „Гори Морава“ (1994)
  • „Злотвори“ (1997)
  • „Треће пролеће“ (2002)

Драме

  • „Кад су цветале тикве“
  • „Протуве пију чај“
  • „Увођење у посао“ (1983)
  • „Аквизитер“
  • „Скупљач“, према причи „Мрзим голооточане”
  • „Лилика“

Остало

  • Изабрана дела, у шест књига (1984)
  • Изабрана дела, у седам књига (1984)
  • „Вијетнамци“ сценарио за играни филм „Aller retour“ (1990)
  • „Одломци о злотворима“, проза (1996)
  • „Кратка историја сатирања“ (1999)
  • „Црвено и плаво“, огледи и чланци (2001)
  • „Време за повратак“, беседе (2006)
  • „Мајсторско писмо“. беседе и чланци (2007)

Награде

  • Октобарска награда града Београда за „Фреде, лаку ноћ“ (1967)
  • Андрићева награда за „Петријин венац“ (1976)
  • Златна арена на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, за сценарио „Вијетнамци“ (1978)
  • Трећа награда на Фестивалу сценарија у Врњачкој бањи, за „Вијетнамце“ (1978)
  • Нинова награда „Чизмаши“ (1984)
  • Награда Народне библиотеке Србије као најчитанија књига „Чизмаши“ (1984)
  • Награда Вукове задужбине, за роман „Гори Морава“ (1994)
  • Награда Бора Станковић (1994)
  • Кочићева награда, за животно дело (2011)
  • Рачанска повеља, за целокупно књижевно дело (2013)
  • Златни сунцокрет, за збирку прича „Преживљавање“, признање које додељује Фабрика уља и биљних масти „Витал“ за књигу године (2011)32)
  • Беловодска розета, за допринос развоју српске културе и уметности (Крушевац, 2014)33)

Литература


Dragoslav Mihailovic

1) , 23) , 28) , 29) , 30)
Марко Недић, 2010.
2)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 369
3) , 4)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 370
5) , 10)
Зоран Радисављевић, 16. 7. 2011.
6) , 7) , 8)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 371
9) , 13) , 15)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 372
11) , 12) , 16) , 17) , 21)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 373
14)
Вукица Стругар, 16. 10. 2013.
18) , 20)
Зорица Танасквић, 14. 5. 2014.
19) , 24) , 26)
Драган Мрдаковић, 28. 4. 2012.
22)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 374
25)
Александар Гаталица, 2015.
27)
Драгослав Михаиловић, 2015, стр. 375
31) , 32)
Општина Врбас, 31. 1. 2011.
33)
РТК, 24. 6. 2014.
драгослав_михаиловић.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/03 15:23