Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
други_свјетски_рат_1941

Други свјетски рат 1941.

Због обимности теме чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

Њемачка интервенција у Африци, март-април 1941.

Доласком 1941. се положај Сила Осовине погоршао. Битка за Британију је завршила са њемачким неуспјехом, Италијани су претрпјели серију пораза у Африци и на албанско-грчком граничном појасу. Британци су имали превласт у Средоземљу. Нијемци су одлучили да побољшају ову ситуацију прије намјераваног одлучног похода на исток. Зато је Хитлер издао 11. јануара 1941. директиву за интервенцију њемачких снага у Либији (операција Соненблуме (Sonnenblume)).

Њемачки 10. вазд. корпус са 172 авиона је пребазиран почетком јануара из Норвешке на Сицилију. У фебруару и марту је пребачен у Либију, гдје је тада имао само 70 авиона. У фебруару је пребачен у Либију и комбинирани тенковско-механизирани одред: Њемачки афрички корпус (Deutsches Afrika-Korps). У договору са Италијанима све итал. брзе јединице су потчињене њемачком команданту у сјеверној Африци, Ервину Ромелу. Нијемци су тиме одмах почели са стварањем покретних снага намијењених за брза и одлучна стратешка дејства. Пријашњи итал. командант Р. Грацијани је поднио оставку, а замјенио га је И. Гарибалди. Први задатак њемачко-италијанских снага је био да одбране Либију. Њемачко ваздухопловство је требало да нападима на Малту и британске базе у сјеверној Африци припреми њемачко-италијанску копнену офанзиву. Везивањем Британаца у Африци је требало и спријечити њихову помоћ Грчкој. Офанзивом у сјеверној Африци, заузимањем Балкана, и по потреби окупацијом Вишијске Француске, требало је потпуно промијенити стање у Средоземљу.

Средином фебруара 1941. су знатно појачани ваздушни напади на Малту. Рачунајући да у скорије вријеме неће бити италијанских напада у Либији, британска врховна команда је на Черчилово инзистирање издвојила 2 дивизије из британских снага у сјеверној Африци и послала их у помоћ Грчкој. То су снаге Осовине у Африци искористиле. Крајем марта код Ал-Агајле су прикупљене 4 италијанске пд и 1 оклд, 1 њемачка лака оклд и њемачка тенковска извиђачка група. Британска Нилска армија, ослабљена слањем појачања у Грчку, сада је имала само 1 аустралијску пд, дио 1 оклд, 1 индијску мот. бригаду и 3 артиљеријска пука. Британско вазд. је већим дијелом повучено у подручје Делте Нила. Ромел је испрва планирао да офанзива почне у мају. Међутим, када је крајем марта мањи одред њемачке 5. лаке оклд на препад заузео Ал-Агајлу, Ромел је схватио да испред себе има слабе британске снаге.Без конзултација са Италијанима је промјенио одлуку и наредио напад за 31. март 1941. Напад је изненадио развучене Британце, који су одмах почели са ужурбаним повлачењем. Ађедабија је пала 2. априла, Бенгази 4. априла. Ромел је настојао да одсјече и опколи Британце, па његове снаге напредују у неколико колона, уз обалу и кроз пустињу. 8. априла је заузет Мхили, 9. априла Ајн ал-Газала, 13. априла Бардија и Солум на граници, и ту је дошло до застоја. Тобрук је опкољен 10. априла 1941, британске снаге у њему (1 д, 1 бр, 6 артиљеријских и противтенковских пукова, 1 противавионска бригада) се нису предале. Сада су силе Осовине биле у офанзиви у средњем и источном Средоземљу. Британци су потиснути из Либије, Југославија и Грчка су окупиране, Малта је трпјела тешке ваздушне нападе, а у Ираку је извршен државни удар и про-осовински елементи су дошли на власт.

Британске офанзиве у источној Африци, јануар-јул 1941.

Након освајања британске Сомалије у августу 1940, Италијани су остали пасивни, иако су Британци тада имали само слабе снаге у Кенији и Судану. Британски генерал Вејвел је у децембру 1940, након успјешних операција у сјеверној Африци, донио одлуку да преотме гранична утврђења на суданско-етиопијској граници која су Италијани раније освојили. Потом је требало заузети читаву италијанску источну Африку. У Судан су пребачене 2 индијске дивизије, а из Јужне Африке у Кенију су стигла појачања. Пред офанзиву британске снаге су биле у 2 главне групе: суданска група (3 пд, 1 бр, 1 брзи одред) под командом В. Плета и кенијска група (3 пд) под командом Е. Канингема. Етиопљани у Судану су формирали одред од 4 батаљона под командом цара Хаиле Селасија Првог. Уз то Етиопљани су се дизали на оружје у самој Етиопији, што је усклађено са британским планом операција. Под командом А. Савоје су Италијани имали 12 дивизија, 11 колонијалних бригада и већи број мањих јединица (3/4 домороци). Те снаге су распоређене кордонски дуж граница са британским посједима, а мањи дио јужно од француске Сомалије. Имали су 260 авиона (160 спремних за борбе). Крајем јануара 1941. то ће спасти на само 82 авиона.

Британци у Судану су почели напад 18. јануара, а из Кеније 25. јануара 1941. Снаге са југа са брзо напредовале на повољном терену. 26. фебруара су заузеле Могадишу и затим скренуле на сјевер. 17. марта су ушле у Џиџигу и кроз планинске кланце дошле до Диредаве 29. марта. 6. априла 1941. те снаге су ушле у Адис Абебу. Нападане од Британаца и Етиопљана, и из ваздуха од јужноафричког ваздухопловства, италијанске снаге су биле у расулу које се појачавало дезертерством домородаца. Паралелно са нападима кенијске групе, етиопијске снаге из Судана су упале у Етиопију и у периоду фебруар-април преко области Гоџам надирале ка извору Плавог Нила. Након борби са Италијанима и квислинзима, отворили су пролаз ка Адис Абеби са сјеверозапада. Британске снаге из Судана, ослабљене слањем 1 индијске д на сјеверноафричко ратиште, су уз подршку ваздухопловства напредовале преко тешког терена и уз понегдје јак италијански отпор. Избиле су потом на Црвено море и 8. априла заузеле луку Масава. Освајањем те луке уништена је практично сва италијанска флота у Црвеном мору. Дио снага је онда кренуо на југ уз подршку етипијске гериле, у сусрет кенијској групацији која је надирала са југа. Једна већа италијанска групација се предала крајем априла, а друга 19. маја 1941. заједно са А. Савојом, командантом италијанске источне Африке. Асаб, задња итал. лука у Еритреји, заузета је 11. јуна 1941.

У источној Африци су још остале 2 јаке итал. групације: једно од 40 000 војника сјеверно од језера Тана и друга са 80 000 војника у слабо проходним западним и југозападним областима Етиопије. За уништење друге групе су Британци имали само 2 д, и помоћ етиопијске гериле. Те операције су трајале од маја до почетка јула, а у њих су се укључили и неки белгијски одреди из Конга. Задње јединице Италијана у југозападној Етиопији су капитулирале 6. јула. Истог дана и дио снага код језера Тана је положио оружје. Сезонске тропске кише су онда омеле операције за потпуно уништење Тана скупине, која се утврдила у планинама сјеверно од језера, у рејону Гондара. Међутим, Етиопија је сада била углавном ослобођена вишегодишњег ропства.

Дешавања на Блиском истоку, април-јун 1941.

Арапске земље Блиског истока биле су, од краја Првог свјетског рата, под контролом Француске и В. Британије. Британци су држали Палестину и Ирак, који је био изузетно значајан због извора нафте. Међутим због заузетости на разним ратиштима, британске снаге су биле слабе и развучене. Након избијања рата 1939, ирачка влада Рашид Али ал-Гајланија је прекинула дипломатске односе са Њемачком. Након уласка и Италије у рат, односи са њом нису прекинути, што су Осовински агенти искористили за ширење протубританског расположења. У Сирији и Либану Французи су држали јаке снаге, а након капитулације Француске бројни Осовински агенти су били на тим територијама, као чланови мисија за контролу разоружања. Гајлани је у јануару напустио владу, али 1. априла врши антибритански државни удар у Ираку. То је покренуло масе жељне слободе, али и њемачке агенте. Британци нису признали нову владу. У складу ирачко-британског уговора из 1930. су тражили од владе слање нових британских снага, што је нова влада одбила. Без обзира на то, 18. априла су у Басри искрцали 1 индијску бригаду. Гајлани је одлучио да их нападне. Очекујући ирачки напад, Британци су у вазд. бази Хабанији прикупили све што су могли: нешто преко 2200 наоружаних Британаца и Ирачана и 9000 цивила. Гајлани је 2. маја од Хитлера затражио помоћ. Ирачке трупе су опсјеле Хабанију, али је нису успјеле заузети, упркос подршци њемачке авијације која је пребазирала неке дијелове у Сирију и Ирак. Ни напад на индијску бригаду у Басри није успио. Британци су кад су се средили прешли у противнапад. Из Палестине је упућен британско-арапски одред са задатком деблокаде Хабаније и заузимања Багдада. Брит. вазд. снаге су напале њемачке аеродроме у Сирији и Додеканезу, и ирачке снаге које су вршиле опсаду Хабаније. Те ирачке снаге су повучене 7. маја након великих губитака. Нијемци су управо тада припремали десант на Крит, па су мање снаге могле посветити против Британаца у Ираку и Палестини. Британско-арапски одред из Палестине је 18. маја стигао до Хабаније, и са подршком авијације наставио ка Багдаду. Хитлерова наредба о помоћи Ираку 23. маја је дошла прекасно. Британци су 30. маја стигли пред Багдад из којега је Гајлани побјегао. Британске ваздушно-десантне јединице су потом заузеле Мосул и принудиле њемачке и италијанске вазд. јединице да се повуку у сиријске базе. Ирак су сада чврсто посјели Британци, а успостављена је пробританска влада.

До краја маја у Сирији је базирало око 100 њмачких и 20 италијанских авиона. Они више нису могли да утичу на ситуацију у Ираку, пошто је побуна угушена. Али њихов присуство је пријетило британским комуникацијама на Блиском истоку. Били су угрожени извори нафте и нафтоводи, промет Суеским каналом, и британски положаји у Палестини и на Кипру. Уз то, њемачко присуство у Сирији је било нарочито опасно након окупације Грчке и Осовинске офанзиве у Либији. Британски ратни кабинет је 27. маја донио одлуку да се заузме Сирија прије него што се Нијемци опораве од губитака на Криту, и да се хитно почне планирање офанзиве против осовинских снага у Либији. У Палестини под командом генерала Х. Вилсона су прикупљене снаге за упад у Сирију. То су биле 7. аустралијска дивизија (без 1 бригаде), 1 д Де Голових Француза, 5. индијска бригада, и неке мање јединице и артиљерија. Флотну подршку је требало да пружа састав од 2 крстарице и 10 разарача. Под командом Вишијског генерала Л. Данса у Сирији и Либану је било 30 батаљона пјешадије са 19 тенкова, укупно 30 000 људи. Французи су имали 90 авиона, 2 разарача и 3 подморнице.

Британске и Де Голове снаге су из сјеверне Палестине кренуле у наступање у неколико праваца ноћу 8. на 9. јуна 1941. Након тежих борби заузет је Дамаск 21. јуна, а напредовање је настављено на сјевер према Хомсу. У исто вријеме из Ирака са напале двије британске колоне које су ишле према централној и сјеверној Сирији. Нападнуте са неколико страна и ниског морала, Вишијске француске снаге су капитулирале 14. јула 1941. Укупни губици Британаца и Слободних Француза су били 4600 војника, а Вишијских Француза 6500. Заробљени припадници Вишијске војске су имали избор између репатријације или приласка у Де Голове јединице. Де Голу је пришло 5668 Вишијских војника.

Британска офанзива у сјеверној Африци у јуну 1941.

Посједањем Ирака и Сирије Британци су силама Осовине запречили улаз у ово подручје Блиског Истока, обезбједили позадину Турске и отклонили могућност напада на Суез са те стране. Али присуство Ромелове њемачко-италијанске армије у Либији била је нова опасност. Британци су стога преузели мјере за преузимање иницијативе. Из Гибралтара према Александрији је кренуо конвој бродова који је носио 307 тенкова за офанзиву Бојна сјекира (Battleaxe).

Британцима су били познати Ромелови проблеми са снабдјевањем и попуном људством. Генерал Вејвел је стога одлучио да изведе пробни напад са ограниченим циљем, не чекајући долазак конвоја са тенковима. Снагама јачине око 2 д је напао ујутро 15. маја њемачко-италијанске положаје и заузео фор Капуцо и Солум. Ромел је истог дана извео противнапад са 70 тенкова, и нанијевши велике губитке британској пјешадији, поново заузео фор Капуцо. Сутра су Британци напустили и Солум. Видећи офанзивне намјере Британаца, Ромел је одлучио да поправи свој положај па је 26. маја заузео превој Халфају и ту се зауставио.

Иако је брза Ромелова реакција указивала на јаче њемачко-италијанске снаге од претпостављаних, Вејвел је ипак одлучио да пређе у офанзиву. Попуњене оклопним возилима и другим средствима, 2 дивизије и 2 бригаде Британаца су кренуле у напад ујутро 15. јуна 1941. Не ослабљујући опсаду Тобрука у позадини, Нијемци су им супротставили непуне 2 оклд и италијанске посаде у граничним упориштима. Након првих успјеха, Британци су заустављени. Ромел је затим извео широки обухватни маневар на свом десном крилу. У току 16. и 17. јуна је избио у бок Британаца и угрозио њихову позадину. Уочивши циљ тог маневра, Вејвел је правовремено наредио 17. јуна повлачење на линију између Солума и Сиди Баранија. Ромел није наставио гоњење. Због неуспјелог напада генерал Вејвел је смјењен, а на његово мјесто долази генерал К. Окинлек. Дошло је до вишемјесечне стабилизације фронта у сјеверној Африци.

Акције на Средоземљу, јун 1940 - јун 1941.

До слома Француске у Средоземљу није било значајних поморских акција. Италијанска подморница је код Крита потопила стару британску крстарицу Калипсо. Италијански миноловац је код Тобрука потопио 2 британске крстарице и 4 разарача. Француски бродови су бомбардирали Ђенову и Вадо Лигуре. Комбинирани брит.-франц. састав је бомбардирао Бардију.

Након капитулације Французи су морали да распреме ратне бродове, осим неких миноловаца и ескортних бродова. Њемачка и Италија су се обавезале да неће користити франц. флоту, а Французи да неће предати флоту Британцима. Ипак Британци су да би се осигурали, почетком јула након одбијеног ултиматума о предаји напали француску флоту у луци Мерс ал Кебир, а франц. бродове у Александрији неутралисали без борби.

Да би обезбједили превласт у западном Средоземљу, Британци су крајем јуна у Гибралтару формирали ескадру Х (1 носач авиона, 2 бојна брода, 1 бојни крсташ, 2 крстарице). Са снагама које су базирале у Александрији (1 носач авиона, 3 бојна брода, 5 крстарица) успостављена је равнотежа снага у Средоземљу. Међутим, ограничене димензије ратишта су пружале јако повољне услове за нападе авијације. Због тога су Сицилија, Сардинија, Малта, Грчка, Крит и Либија имале значајну улогу као ваздухопловне базе. Свака измјена ситуације у тим подручјима одражавале се стога и на дејства на мору.

Хитне конвоје за Малту и Александрију Британци су слали кроз Гибралтар. Ескадра Х је пратила конвоје до рејона Бизерте, кроз Сицилијански канал би имали јаку непосредну заштиту, а надаље би их преузимале снаге из Александрије. За одржавање Малте и снабдјевање јединица у сјеверној Африци ова комуникација је имала витални значај за Британце. За Италијане је коридор Италија-Либија био од виталног значаја. Ове обје комуникације су се укрштале у ширем подручју Малте, што јој је давало посебан значај. Прва битка италијанске и британске флоте се одиграла код рта Стило на Калабрији, почетком јула 1940. Након краће битке 1 итал. бојни брод је оштећен, што је навело Италијане на повлачење. Десет дана касније код рта Спате британски одред од 1 крстарице и 5 разарача је напао 2 италијанске крстарице и једну потопио а другу оштетио.

Када је Италија напала Грчку крајем октобра 1940, Британци су послали експедициони корпус као помоћ Грцима. Користили су и грчке базе и аеродроме. Средоземна флота је добила појачања али није имала прилике за већи окршај са Италијанима. Због тога Британци врше смјели напад авијацијом на Таранто средином новембра. У нападу су потопили 1, а тешко оштетили 2 бојна брода, изгубивши само 2 авиона.

Исте ноћи напада на Таранто, 3 британске крстарице и неколико разарача су потопиле неколико италијанских бродова из конвоја на рути Валона-Бриндизи.

Напад на Таранто промијенио је однос снага у корист Британаца, што ови користе да пошаљу нови конвој за Малту и Александрију, и да појачају Домовинску флоту са 2 бојна брода и 2 крстарице из Средоземља. У том маневру је крајем новембра дошло код рта Теулада до неодлучне битке у којој је оштећена 1 британска крстарица, и 1 италијанска крстарица и 1 разарач.

Крајем марта 1941. јачи итал. флотни састав је ушао у источно Средоземље. У бици код Матапана која је услиједила, Италијани губе 3 тешке крстарице и 2 разарача, а оштећени су им 1 бојни брод и један разарач. Британци губе само 1 торпедни авиона. Овај пораз је уздрмао морал итал. морнарице, а највиша команда је постала још опрезнија и са поштовањем је гледала на британску флоту.

Крајем априла су Британци из Грчке разарачима евакуирали свој експедициони корпус. Већи дио од 50 000 војника је пребачен у Египат, а мањи дио на Крит. Крит је имао велики значај за обје стране. Нијемци су настојали да га освоје уз помоћ авијације, а Британци да га одбране уз помоћ флоте. Двадесетог маја 1940. Нијемци су извршили падобрански десант на Крит. Након огорчених борби на острву и у водама око њега, Британци су били принуђени на повлачење са Крита. Британска флота је изпочетка успјела да спречи њемачке поморске десанте, а потом да извуче око 18 000 војника. Ипак су губици били тешки: 3 крстарице и 6 разарача. Оштећена су и 2 бојна брода, 1 носач авиона, 6 крстарица и 7 разарача.

Тешки губици у борбама за Крит су знатно ослабили британску флоту у Средоземљу. Италијанска флота је сада била бројно надмоћна, а најважнији помагач јој је била њемачка авијација. Са аеродрома у Киренаици и Криту, њемачка авијација је преотела превласт у источном дијелу Средоземља од Британаца.

Рат на Балкану октобар 1940 - мај 1941.

Већ у августу 1940. Хитлер је почео да разматра планове за напад на СССР. Италијанска команда је била мишљења да треба напасти на Балкану, специфично Југославију. Нијемци се тада нису сложили, сматрајући да отварање новог фронта на том мјесту угрожава њихов десни бок за напад на СССР. Нијемци су страховали и да би у случају рата на Балкану Британци интервенисали у Грчкој, одакле могу да авијацијом угрозе румунске изворе нафте, од животне важности за Њемачку. Стога су Нијемци настојали да балканску ситуацију ријеше без већих потреса који би угрозили њихове даље планове према СССР.

Мусолини је 15. октобра 1940. одлучио да нападне Грчку. У то вријеме италијанске трупе у Албанији су биле под командом генерала С. Висконти Праске су имале 2 армијска корпуса од 8 дивизија (6 пд, 1 оклд, 1 алпска), Коњички здружени одред (3 пука) и 1 морнаричко-десантни пук. На Додеканезу су имали око 25 000 војника. За напад на Грчку било је на располагању укупно око 347 авиона. Грци су раније извршили припреме за одбрану од итал. напада, поставивши на границу са Албанијом 2 д, 2 бригаде и неке мање јединице. Грци су имали 156 авиона, углавном застарјелих. Грчка ратна морнарица је била знатно слабија од италијанске. Имала је 1 стари бојни брод, 1 стару крстарицу, 9 разарача, 8 торпиљарки и 6 подморница. Одмах након ултиматума Грцима, Италијани су 28. октобра 1940. напали Грчку. Истог дана грчке снаге су стављене под команду А. Папагоса. По ранијој грчкој процјени очекивао се истовремени напад Италије и Бугарске. Како Бугари нису извршили напад, Грци су у септембру појачали снаге према Албанији са офанзивним намјерама.

Док је грчка војска још спроводила мобилизацију, Италијани (2 пд, 1 оклд, 1 алпска д и 1 здружени одред) су предузели напад у Епиру, на десном крилу фронта. До 2. новембра су напредовали око 40 км у Грчку. То је био и најдаљи продор Италијана у току читавог рата. Британци су непосредно након напада запосјели Крит и почели тамо да граде 3 аеродрома и 1 помоћну поморску базу. Иако још нису завршили мобилизацију, Грци су 3. новембра на централном дијелу фронта гдје су Италијани највише напредовали извршили противнапад са 1 пд 5 пјеш. бр. и 1. коњ. бр. (2 корпус) из састава Западномакедонске армије. Већ до 13. новембра су одбацили Италијане натраг преко границе. 14. новембра са 6 д и 4 бр су прешли у напад на читавом фронту и до краја децембра продрли у Албанију и до 70 км.

Италијани у Албанији под командом генерала Убалда Содуа су од ранијих и нових јединица тада образовали Албанску групу армија (9. и 11. армија), укупно 7 пд, 1 оклд, 1 алпска д, 6 пукова, мање јединице и 4 пд у резерви. До краја децембра је стигло још појачања из Италије, па су Италијани тада имали 17 дивизија и велики број мањих јединица. На албанском фронту Грци тада имају само 12 пд и 4 бр. У фебруару 1941. су образовали Епирску армију. Због неуспјеха у Грчкој, начелник Генералштаба италијанске војске Пјетро Бадољо је у децембру поднио оставку. Њега је замјенио генерал У. Кавалеро који је 30. децембра 1940. примио и команду трупа у Албанији. Иако изморени у претходним борбама, Грци су истог дана на централном дијелу албанског фронта извршили напад са 3 пд и 1 пбр, и до 10. јануара 1941. изравнали линију фронта.

У таквој ситуацији Италијани су у децембру тражили помоћ од Њемачке. Ови су још у новембру испланирали да нападну Грчку преко Бугарске, бојећи се британског присуства у Грчкој. Имајући у виду свој основни циљ - напад на СССР, Нијемци су наставили да спроводе војне и политичке мјере на Балкану да би учврстили свој положај. 23. новембра су навели Румунију да потпише Тројни пакт, а децембра је у Румунију пребачена 1 њемачка оклопна дивизија, а у Бугарску извиђачке јединице. У јануару 1941. Нијемци су практично окупирали Румунију.

Како је дошло до стабилизације грчко-италијанског фронта, отпала је њемачка интервенција тамо. Нијемци су сада дефинитивно планирали упад у Грчку преко Бугарске.

Док су трајале војне припреме за њемачки напад, Њемачка је развила јаку дипломатску активност, којом је земље на Балкану принуђавала да приступе Тројном пакту. Бугарска је пришла 1. марта 1941, а сутрадан су, по споразум,у њемачке трупе ушле у Бугарску. Пет дана касније, 7. марта, прве британске снаге су се искрцале у Грчку. Југославенско Крунско веће је у тој ситуацији 6. марта донијело одлуку да влада потпише Тројни пакт. Притисци британске и америчке владе против потписивања нису уродили плодом. Влада је на сједници од 20. марта 1941. прихватила одлуку Крунског већа и 25. марта службено приступила Тројном пакту.

У Грчкој је 9. марта почела италијанска офанзива, са 12 дивизија подржаних авијацијом. Иако бројно слабији, Грци су зауставили ту офанзиву крајем марта, са малом помоћи Британаца, нарочито у ваздуху.

У Југославији је дошло до нагле промјене ситуације. Дошло је до демонстрација широм земље због потписивања Тројног пакта. У војном пучу 27. марта 1941. срушена је влада Цветковић-Мачек. Бијесан због оваквог обрта, Хитлер је истог дана одлучио да нападне и Југославију са Грчком. Хтио је сада да уништи југославенске оружане снаге и разбије југославенску државу, па макар то условило помјерање напада на СССР за пет недјеља. Да би што прије освојио Југославију, одлучио је да укључи Бугарску и Мађарску у извођење напада, обећавајући им дио југославенске територије. Италији је признао њене територијалне претензије. Под командом фелдмаршала В. Листа у Бугарској и Румунији је груписана њемачка 12. армија са 19 дивизија. Главнина ових снага је одређена за напад према Југославији, а вазд. подршку је требало да пружа ојачани 8. вазд. корпус (414 авиона) стациониран у Бугарској. У Аустрији и Мађарској под командом генерала М. Вајкса прикупљена је 2 армија са 11 дивизија. Њену вазд. подршку чинила је 4. вазд. армија под командом А. Лера, са придодатим дијеловима 5. вазд. армије, укупно 744 авиона. Италијани у Албанији су 8 дивизија 9. армије окренули ка албанско-југославенској граници. На италијанско-југославенској граници на западу, Италијани су прикупили 2 армију са више од 8 дивизија. Задар су посјеле снаге јачине до 1 дивизије. Италија је за напад одредила 365 авиона. Мађарска влада је пред напад пристала да и њене снаге од око 5 дивизија учествују у нападу. Румунска војска требала је да штити границу према СССР, а бугарска према Турској. Основна идеја напада је била да се са свих праваца изврши једновремени напад и тако што прије уништи југославенска војска. Истовремено је планиран и напад Нијемаца из Бугарске (и преко окупиране Југославије) и Италијана из Албаније на Грчку. За напад на Грчку су Нијемци иницијално одвојили 5 дивизија, а Италијани 22 дивизије. Напад је требао почети 6. априла 1941.

Пред сам напад Југославенска војска је имала око 600 000 војника, али је мобилизација била још у току. Ратна морнарица је била слаба: имала је 1 стару крстарицу, 4 разарача, 14 торпиљарки, 4 подморнице, 11 минополагача и миноловаца и друге мање бродове. Ратно ваздухопловство је имало 271 савремени ловац и бомбардер, 38 застарјелих ловаца и бомбардера, и око 150 застарјелих двокрилних извиђачких авиона. Морнаричко ваздухопловство је имало око 150 хидроавиона.

Однос снага у југоисточној Европи је био: силе Осовине 83 дивизије (Њемачка, Италија, Мађарска), савезници 54 дивизије (Југославија, Грчка, В. Британија). Однос у авијацији је био бар 3:1 у корист сила Осовине.

Нијемци су започели напад на Југославију и Грчку истовремено, 6. априла 1941. Тешко је бомбардован Београд из ваздуха, а нападнути су и југославенски војни аеродроми. На њима је уништен велик број авиона. Нијемци су на више мјеста прешли границу, са главним ударима изведеним са оклопним и моторизираним јединицама, уз јаку авијацијску подршку. Југославенска ловачка авијација се супротстављали нападима њемачког ваздухопловства на Београд и друге циљеве. Бомбардерска авијација је напала аеродроме, жељезничка чворишта и градове у Аустрији, Мађарској, Румунији и Албанији, а уз то и непријатељске колоне. Ситуација у Југославији се међутим брзо погоршавала због непотпуно изведене мобилизације, дезорганизације командовања, дезертерства многих националних група и дјеловања пете колоне. До 9. априла Нијемци су заузели Скопље, Ниш, Урошевац и Призрен, а на сјеверу Марибор, Копривницу и Вировитицу. Фронтови су се скоро посвуда распадали, услијед наглих њемачких продора и дезертерства. Десетог априла Македонија је била окупирана и Нијемци су са леђа напали југославенске трупе на фронту према Албанији, које су биле у офанзиви према Италијанима. Истог дана су Нијемци ушли у Загреб.

Италијани на западној граници који су се дотада држали дефанзивно, сада су прешли у наступање кроз Словенију и Хрватску, гдје је било само спорадичног отпора. Југославенска авијација је практично престала са дјеловањем, због непријатељске окупације базних аеродрома и знатних ранијих губитака. Једино је британска авијација из Грчке повремено нападала циљеве у Македонији. Њемачка и италијанска авијација су вршиле садејство са својим трупама и нападале циљеве у позадини. Нијемци су без борбе ушли у Београд 12. априла, а истог дана Италијани у Љубљану. Врховна команда југославенске војске је била без веза са војском на терену, и без јасне идеје шта да се ради у тешкој ситуацији. Влада је извршила хитну евакуацију и заједно са краљем прешла у Грчку.

Кад је њемачко-италијански напад већ био поодмакао, трупе 3. армије Мађарске су 11. априла напале Југославију са сјевера. До 16. априла Мађари су окупирали Бачку, Барању и Прекомурје, а потом и Међимурје. Бугарска је 15. априла прекинула дипломатске односе са Југославијом, и њене трупе су прешле границу. Хитлер је потом одобрио да бугарска 1, 6, и 7. дивизија уђу у југоисточну Србију и источну Македонију, у подручје које су Нијемци већ заузели од 6. до 11. априла 1941.

Уговор о безусловној капитулацији је потписан у Београду 17. априла. Нијемци су одвели у заробљеништво око 350 000 југославенских војника и официра, и заробили највећи дио наоружања и опреме југославенске војске на подручју које су освојили. Скоро сва ратна морнарица је пала у руке Италијана. Изузетак су биле 2 моторне торпиљарке и 1 подморница, које су прешле Британцима, и разарач Загреб који је потопљен од посаде (Милан Спасић и Сергеј Машера). Већина преосталих авиона је уништена на земљи од стране посада.

Дио снага њемачке 2. армије је 6. априла прешао бугарско-грчку границу и напао Метаксасову линију. Преко Струмице, Брегалнице и Криве Реке 2 оклопне, 1 моторизирана и 1 пјешадијска дивизија су продрле у Македонију, одакле је већи дио тих снага скренуо на југ и напао грчке снаге. На сјеверној граници (Југославија и Бугарска) су Грци имали само 7 непотпуних дивизија (од којих 1 у резерви). Британци су у јужнијем дијелу Грчке имали само 2 д и 1 бригаду. Нијемци су пробили Метаксасову линију продором са обје стране Дојранског језера, заобишли грчку Источномакедонску армију у Тракији и 9. априла заузели Солун. Истог дана је капитулирала и одсјечена Источномакедонска армија. Брз успјех Нијемаца у јужној Југославији и код Солуна је угрозио британске и грчке снаге даље на југу. Стога су Грци почели повлачење из Албаније са намјером да успоставе одбрану на линији јужна албанска граница - солунски залив. Нијемци су то предухитрили са продором у двије колоне кроз Пинд и Тесалију у правцу Атине. Њемачка авијација наносила је осјетне губитке британској, на аеродромима и у ваздуху, док су Британци покушавали да штите повлачење трупа.

У часу капитулације југославенске војске Нијемци су већ допрли до централног дијела Грчке, а Италијани су запосједали дијелове Албаније које су Грци напуштали. Да би пресјекли повлачење Грчкој Епирској и Западномакедонској армији, Нијемци су ангажирали моторизиране дијелове и у западној Грчкој. Ово је олакшано капитулацијом Епирске армије 21. априла. Грчки краљ и влада су напустили земљу 23. априла 1941. 26. априла су Нијемци избили на Патраски залив и употребом падобранаца заузели Коринтски залив. Сутрадан 27. априла Нијемци су ушли у Атину, искрцали се на сјеверну пбалу Пелопонеза и два дана касније дошли до јужне обале. Нијемци ипак нису успјели да спријече евакуацију Британаца из Грчке. Нешто раније остаци британске авијације су пребачени на Крит. Већи дио снага британског експедиционог корпуса, нешто Грка и група Југославена је евакуирано у Египат, а мањи дио на Крит.

У рату против Грчке италијански губици су били 90 000, а њемачки 5 000 војника. Грчка је претрпјела велике људске губитке, а већина војске је заробљена. Италијани су изгубили око 200 авиона, Нијемци 164, Британци 198.

Када су њемачке снаге заузеле Пелопонез, италијанско-њемачка армија је била на граници Египта, па је Крит постао још значајнији. Зато су Нијемци ријешили да га заузму. Како су Британци држали превласт на мору, Нијемци су се одлучили на падобрански десант, уз подршку своје слабије флоте.

Први десант је спуштен 20. маја, а потом и наредни. У огорченим борбама за аеродроме, обје стране су претрпјеле тешке губитке. Њемачки поморски транспорти су се нашли под ударом британске флоте и претрпјели су губитке. Али и британска флота је била под ударом њемачке авијације, и изгубила је неколико бродова. Под непрекидним нападима авијације, Британци су се одлучили за евакуацију Крита. Уз даље губитке у људству и бродовима, Британци су од 28/29. маја до 1. јуна успјели да евакуирају Крит.

Операције на Атлантику, 1939 - јун 1941.

Тежиште дејстава на Атлантику све до маја 1940. било је у обалним водама Британије и земаља западне Европе. Нарочиту активност је ту испољила њемачка авијација и подморнице. Да би заштитиле неутралност својих вода САД су 5. септембра 1941. формирале флотне патроле за очување неутралности. 2. октобра је на конференцији министара америчких држава донесена одлука о забрани вођења ратних операција унутар зоне сигурности, 300 миља од америчких обала.

Већ септембра 1939. је почео тзв. крстарички рат. Њемачки бродови Адмирал Граф Шпе и Дојчланд су крстарили јужним Атлантиком и Индијским океаном. Адмирал Граф Шпе је потопио 9 бродова док није потопљен од властите посаде код Ла Плате 17. децембра 1939. Дојчланд се вратио у Њемачку у новембру, након потапања 2 брода, а запљене једног. Нијемци су уз ратне користили и трговачке бродове за крстарички рат, након што би их претворили у помоћне крстарице са скривеним наоружањем. Већ од маја до јуна 1940. пет таквих бродова је испловило. Сви су прошли кроз Дански пролаз и неометано стигли у своја подручја операција. Да би појачали контролу Атлантика, Британци су крајем маја окупирали Исланд и Ферерска острва, а Американци Гренланд.

Крајем јуна 1940. настала је нова етапа операција на Атлантику, након њемачких освајања западноевропских држава. В. Британији је пријетила опасност од инвазије. Губици бродовља током евакуације из Денкерка, потреба за противдесантном одбраном Британије, помјерање линије блокаде и нова комуникација око рта Добре наде, су још више ослабили ионако слабу одбрану поморских конвоја. У тешкој ситуацији за Британце, Американци су им понудили 50 старих разарача за конвојску службу у замјену за америчке базе у неким британским колонијама.

У августу 1940. је Њемачка објавила тоталну блокаду В. Британије, као једну од мјера пред планирану инвазију. То је значило да ће сваки брод, без обзира на националност, на прилазима Британији бити потопљен. У овој фази њемачке подморнице нападају бродове ноћу са површине. У октобру 1940. почињу да нападају у групама (у чопорима) углавном у подручју централног Атлантика, да би били ван акционог радијуса британске авијације. Уз подморнице су Нијемци у овом периоду интензивно користили и ратне бродове, авијацију, помоћне крстарице и мине. Уз 5 помоћних крстарица које су испловиле у прољеће 1940, до краја године су испловиле још двије. Током зиме и прољећа 1940/1941. Адмирал Шер (Admiral Scheer) је потопио 16 бродова са близу 100 000 БРТ (бруто регистарских тона), Хипер (Hipper) 9 бродова са око 40 000 БРТ, а Шарнхорст (Scharnhorst) и Гнајзенау (Gneisenau) који су пловили заједно, 22 брода са око 115 000 БРТ.

Након неуспјеха у бици за Британију и одложеног искрцавања, Нијемци појачавају рат на Атлантику да би принудили Британце на мир. Почетком фебруара 1941. Хитлер даје морнарици водећу улогу у операцијама против В. Британије, а ваздухопловству да напада пристаништа и поморске базе. Почетком марта Британци издају директиву за борбу против подморница и авиона великог радијуса дејства, који су вршили осматрање за подморнице. Формиран је посебни комитет за битку на Атлантику, а од САД је добивена помоћ у бродовима, ратном материјалу и храни по Закону о зајму и најму.

Да би вршили јачи притисак на британске комуникације, Нијемци у мају 1941. у Атлантик шаљу и бојни брод Бизмарк и тешку крстарицу Принц Еуген. Британци су на вријеме сазнали за њемачке намјере и пратили су бродове. Током битке код Данског пролаза потопљен је Бизмарк и британски бојни крсташ Худ (Hood). Принц Еуген је упловио у Брест због квара на машинама. Након овога су Нијемци привремено одустали од кориштења већих ратних бродова за крстарички рат. Британци су потом уз помоћ САД претражили Атлантик и у року од пар мјесеци успјели да униште 9 њемачких бродова за снабдјевање.

Земље под њемачком окупацијом

До средине 1941. скоро сва континентална Европа западно од СССР је била под директном или индиректном контролом Њемачке. Пољска, Данска, Норвешка, Белгија, Холандија, Француска, Југославија и Грчка су покорене војном силом. Аустрија, Чехословачка и Албанија су заузете још прије избијања рата. Италија, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска и тзв. НДХ су биле чланице Тројног савеза. Финска је имала војни пакт са Њемачком. Једине преостале неутралне државе, али под њемачким притиском, су биле Швајцарска, Шпанија, Португал и Шведска.

Неки дијелови окупираних држава су протуправно анектирани Њемачкој и Италији, а у неким другим дијеловима су успостављене квислиншке управе.

Систематско уништавање становништва је већ до половине 1941. достигло велике размјере, нарочито у Пољској и Југославији. Из Алзаса и Лорена су Нијемци протјерали 105 000 Француза у Француску. Августа 1940. створен је план за германизацију Чешке. Из дијела Словеније становништво је исељавано у Србију и Хрватску. И из других дијелова Југославије је протјеривано становништво, а највише Срби, који су у већини крајева били изложени и физичком уништавању.

Европска окупирана подручја су извргнута и пљачки материјаних и културних добара. Стотине хиљада ратних заробљеника су принуђени на рад у њемачкој индустрији и пољопривреди. Принудна депортација додатних радника је започела у већој мјери у априлу 1940 прво из Пољске, а касније и из других окупираних земаља. Успостављени су и многи концентрациони логори, у које су Нијемци и неки други квислинзи почели да доводе стотине хиљада цивила и ратних заробљеника. Режим у тим логорима је био врло окрутан, и смишљен или на брзо убијање логораша, или на нешто спорије убијање принудним радом и потпуно недовољном исхраном.

Припреме њемачког напада на СССР

Дана 31. јула 1940. је Хитлер обавијестио најужи круг Врховне команде о својим намјерама да нападне СССР, и наредио планирање за напад. По његовој процјени требало би 3-4 мјесеца за уништење СССР. КАо ратне циљеве је одредио: 1. Уништење Црвене армије у западном дијелу земље, да би се спречило њихово повлачење даље на исток 2. Освојити Лењинград, Москву, Украјину и кавкаско нафтоносно подручје 3. Допрети до линије са које совјетска авијација више не може да угрози њемачку индустрију, а њемачка може индустрију на Уралу. Тим захтјевима је одговарала линија Астрахан - ријека Волга - Архангелск.

Хитлерова намјера је била да нападне СССР у јесен 1940. Али напад је тражио одређене припреме и боље временске прилике. Због тога је напад одгођен за прољеће 1941. 9. августа 1940. је издато наређење за уређење концентрацијске просторије. У источним областима њемачке почело је формирање додатних 40 пјешадијских дивизија. Предлог нацрта ратног плана је израђен крајем августа (план Барбароса). Због неизвјесности око напада на В. Битанију, дефинитивна одлука о нападу још није донесена, али су припреме настављене. Крајем љета је Хитлер наредио и уређење сјеверне Норвешке, гдје је требало да се изграде утврђења, пребаце трупе, и авијација.

Током тих припрема дошло је до заоштрења односа Мађарске и Румуније због Мађарског захтјева да јој се врати натраг дио Трансилваније, припојен Румунији 1918. То стање није одговарало Нијемцима због њихових припрема за рат против СССР. Хитлер је зато уз помоћ Мусолинија принудио Румунију да тзв. другом Бечком арбитражом уступи Мађарској 2/3 Трансилваније. Потом је на њемачки захтјев мађарска влада допустила транзит њемачких трупа за Румунију. Уз сагласност румунске владе њемачке трупе су ушле у Румунију 12. октобра, са задаћом да припреме садејство њемачких и румунских снага „за случај рата са СССР“.

У октобру је почела и реализација плана њемачке врховне команде копнене војске (ОКХ) о новом распореду снага са којим је требало пребацити на исток команде групе армија Б и неке потчињене команде са јединицама. Ускоро је у источној Прусији и окупираној Пољској било око 35 дивизија. Зима је искориштена за повећање копнених снага и стварање нових крупних јединица. У јесен 1940. њемачке оружане снаге су имале 7 230 000 војника - копнена војска 5 297 000, ратно ваздухопловство 1 485 000 и СС 150 000.

Да би прикрили прави циљ ових припрема, Нијемци су обмањивали Совјете, настојећи да их убиједе у своју мирољубивост према СССР. Стога су потписани нови трговински уговори, а вођени су и политички преговори. О неким војним мјерама које се нису могле прикрити (као транспорти трупа у Румунију) и сами Нијемци су обавјештавали Совјете. Стварне намјере према СССР су Нијемци крили и од својих савезника. Ради ширења обмане, Нијемци су настојали да се не може донијети поуздан закључак о слабљењу њихових снага на Западу. Због тога је Хитлер наредио да се рат против В. Британије настави несмањеном жестином на мору, у ваздуху, и у Африци.

Након поновног избора Ф. Рузвелта за предсједника САД, Нијемци су разматрали даљу политику САД. Закључили су да ће САД помагати В. Британију у сваком погледу, али да ће тек почетком 1942. располагати са значајном масом савремено опремљених трупа. Хитлер је стога закључио да поход против СССР мора бити завршен до тада. На конференцији Хитлера са главним штабовима 5. децембра 1940. закључено је да рат на истоку мора бити муњевит и краткотрајан. Одатле је разрађен ратни план. Размотрен је стратешки распоред трупа и превиђено укључење Финске и Румуније у напад. Концентрација је требала почети осам седмица пред напад, а предвиђало се да је за уништење Црвене армије довољно 130-140 дивизија.

Директива број 21 (план Барбароса) за напад на СССР је потписана Хитлеровом руком 18. децембра 1940. Највише команде 3 вида њемачке оружане силе су 9. јануара 1941. добиле саопштење да је њихов примарни задатак уништење, а не само потискивање Црвене армије на исток. Почетак напада је одређен за 15. мај 1941. Врховна команда КОВ је 1. фебруара 1941. издала упут за концентрацију трупа на истоку, који је накнадно допуњаван. Орушане снаге на истоку су подијељене у 3 групе армија: група армија Сјевер, група армија Центар, и група армија Југ. Мјере за обезбјеђење обале Норвешке и западне Европе против британског искрцавања су предузете.

Њемачка врховна команда КОВ је тада процјењивала да ће се совјетске снаге састојати од око 100 пјешадијских, 25 коњичких, 30 механизираних дивизија и око 7000 авиона, махом застарјелих. Сматрало се да се совјетске оклопе јединице налазе у саставу пјешадијских дивизија (као француске 1940). Совјетско командовање је оцјењено слабим, али војници су оцјењени као храбри. Посебно се рачунало са слабошћу руковођења Црвене армије након Стаљинових чистки. У вези поморских дејстава, планирано је затварање Балтичког мора почетком фебруара, а касније напасти совјетску флоту и поморске базе авијацијом.

Припреме за напад на СССР су поремећене дешавањима на Балкану и обарањем владе у Југославији. Хитлер је рјешио да уништи Југославију, што је довело до одлагања напада на СССР за пет недјеља, и накнадно за још једну. 22. маја 1941. је склопљен договор о сарадњи између Финске и Њемачке о сарадњи у евентуалном њемачко-руском рату. 12. јуна 1941. је уговорена улога румунских армија са Ј. Антонескуом. Крајем маја Мађари су допустили концентрацију дијела њемачке групе армија Југ на својој територији. Средином јуна и словачка влада је споразумно пристала на прелаз Нијемаца преко територије Словачке. У јуну су са Швеђанима вођени преговори о прелазу њемачких трупа за Финску преко Шведске, и Швеђани су на то пристали. 18. јуна је потписан и њемачко-турски пакт о ненападању и пријатељству.

Напад на СССР Хитлер је приказивао као идеолошку борбу у којој не вриједе никакви међународни уговори и закони. 30. марта је командантима три вида оружаних снага ставио до знања да рат против СССР захтјева безобзирну окрутност. Истакао је да треба поубијати политичке комесаре и комунисте. Врховна команда је стога 12. маја издала наредбу о ликвидацији заробљених политичких комесара Црвене армије, а поступак према осталима је намјерно усмјерен на физичко уништење физичким напорима, глађу, и ускраћивањем медицинске помоћи. На окупираном подручју СССР је требало поставити рајхскомесаре који би имали апсолутну власт, и који ће бити одговорни за примјену нацистичких метода. За борбу против елемената отпора и обезбјеђење комуникација је предвиђено 9 дивизија. Ради њиховог ефикасног дјеловања, 4 седмице пред напад су формирани специјални одреди са задатком да поубијају све комунисте и Јевреје на окупираним подручјима, и да угуше сваки могући отпор у позадини њемачке војске. У циљу експлоатације природних богатстава на окупираној територији је формиран привредни штаб Олденбург, који је створио план с тим циљем.

Совјетске оружане снаге су вршиле измјене у формацији и наоружању, под утицајем ратних искустава у Европи. У току је било снабдјевање војске савременијом опремом, али још у недовољном броју. Ратне резерве у храни и стратешким сировинама су повећане, па су 1. јануара 1941. биле довољне за 4-6 мјесеци рата. Радило се на формирању оклопних и моторизираних дивизија, и оклопних корпуса. Повећан је број ваздушнодесантних јединица.

Прије рата доктрина Црвене армије је предвиђала уништење непријатеља на његовом земљишту, па је истицан напад, а запостављена одбрана. Европски рат дотада је условио промјену доктрине, па је нови совјетски ратни план пред напад планирао успоравање и заустављање непријатеља у граничним областима, да би се створило вријеме за потребну мобилизацију, концентрацију и стратешки развој совјетских снага. Потом је требало прећи у противофанзиву.

Информације о покретима њемачке војске ка СССР су долазиле из више извора. Комунистичке партије су дојављивале о знацима њемачког напада. Британци су двапут у априлу 1941. обавијестили Стаљина о покретима Нијемаца и концентрацији на истоку. Учестали су и прелети њемачких авиона преко совјетске границе. Влада СССР је добијала такве информације и од властитих обавјештајаца. Тек 10. априла 1941. је наређена приправност на западној граници, а од 1. маја су нови обвезници упућивани у граничне јединице. Стаљин је 6. маја преузео предједнишво Совјета народних комесара. Врховна команда СССР је тек 21. јуна наредила јачање борбене готовости јединица у западној приграничној зони.

Њемачки напад на СССР, јун-децембар 1941.

У копненој војсци је Њемачка 1. јуна 1941. имала 208 дивизија, и то 152 пјешадијске, 21 оклопну, 14 моторизираних, 6 брдских, 4 лаке, 1 коњичку, 1 СС полицијску, и 9 дивизија за осигурање. Имали су и 3 ваздушне армије. Укупно је под оружјем било око 5 милиона људи. Те снаге су уочи напада биле углавном груписане на истоку, са мањим дијеловима другдје по Европи и сјеверној Африци.

Група армија Југ (фелдмаршал Г. Рундштет) имала је њемачку 11. армију у Румунији (њемачке јединице, и придодате румунске 4 пд и 9 бр), у јужној Пољској 17. и 6. армију и 1. окл. групу, и 1 словачку бригаду на Карпатима, укупно око 45 дивизија. Подршку је пружала 4. вазд. армија (1300 њем. авиона), румунска морнарица и 500 румунских авиона. Ријеком Припјатом је одвојена од групе на сјеверу. Задатак јој је био да напредује у Украјину, и да уништи совјетске снаге у рејону Лавова и Кијева. Снаге у Румунији су требале да везују Совјете и спрече њихов продор у Румунију.

Група армија Центар (фелдмаршал Ф. Бок) је имала 4. и 9. армију и 2. и 3. оклопну групу, укупно 52 дивизије. Са подршком 2. вазд армије (1670 авиона) имала је задаћу да надире правцем Минск-Смоленск-Москва. Група армија Сјевер (фелдмаршал В. Леб) је имала 16. и 18. армију и 4 оклопну групу, укупно око 28 дивизија. Њу је подржавала 1. вазд. армија са 1070 авиона. Задатак јој је био да из источне Прусије и сјеверне Пољске надире правцем Каунас-Опочка, уништи совјетске снаге у Прибалтику, продре са обје стране Чудског језера до Лењинграда и уништи или заузме базе совјетске флоте у Балтику.

По њемачко-финском споразуму, на финско-совјетској граници су напад требале да изврше 2 финске армије (укупно 14 пд, 2 пјеш. бригаде, 1 коњичка бригада) и њемачко-финска комбинирана армија (4 њемачке, 2 финске дивизије). Њемачке снаге је подржавало око 400 њемачких авиона (5. вазд. армија), а финске око 500 финских авиона. Финци су требали да крену у напад најкасније када група армија Сјевер пређе ријеку Двину.

Ратно ваздухопловство је одмах требало да се избори за превласт у ваздуху, снажним ударом по аеродромима. Затим је требало да пружи подршку копненој војсци у нападу.

Значајније учешће снага ратне морнарице Нијемци нису предвидјели. Рачунало се да ће се заузимањем копнених база совјетске поморске снаге присилити на капитулацију. У Арктику нису предвидјели никакве снаге, у Црном мору се рачунало на румунску РМ, а једино су на Балтику уз РМ Финске ангажирали дио снага.

Пред сам напад, совјетске снаге у пограничним областима су се састојале од 170 дивизија и 2 пјеш. бригаде, с тиме су чиниле више од половине укупних совјетских снага у том моменту (54%). По бројности од 2 900 000 људи су то биле довољне снаге, али по борбеној вриједности незадовољавајуће.

На челу совјетске РМ је било министарство, а на сваком поморском војишту посебна флота: Сјеверна, Балтичка и Црноморска. Задатак им је био садејство копненој војсци у одбрани територије. У даљем току рата Сјеверна флота је добила и задатак заштите арктичких конвоја којима је стизала помоћ западних савезника. У вријеме напада Њемачке, совјетска флота је имала велики број бродова и авиона, али је само дио лаких снага био модеран. Пошто је адирал Н. Кузњецов правилно оцјенио стање, совјетска флота је спремно дочекала осовински напад.

Совјетско ратно ваздухопловство је било недовољно спремно за рат. У граничним окрузима се налазило само 22% савремених авиона, а остали су били у центрима за обуку и формирање јединица. 64% читавог ваздухопловства је чинила ловачка авијација. што је указивало на дефанзивни карактер РВ. СССР је имао око 7000 авиона, од тога 1540 савремених (980 ловаца). Само 4200 авиона је било исправно у тренутку напада.

Црвена армија је пред сам напад имала овакав састав на западу: Лењинградски војни округ (7, 14, 23. армија), Прибалтички (8, 11. армија), Западни (3, 4, 10. армија), Кијевски (5, 6, 12, 26. армија), Одески (9, 18. армија). Са почетком рата ти војни окрузи су преименовани: Сјеверни фронт (командант генерал М. Попов), Сјеверозападни фронт (Ф. Кузњецов), Западни фронт (Д. Г. Павлов), Југозападни фронт (М. Кирпонос), Јужни фронт (И. Тјулењев). Совјетске армије су и тада и касније биле знатно мање од њемачких.

Њемачка артиљерија је у 3 часа и 15 минута 22. јуна 1941. отворила ватру на совјетске положаје, на фронту од Црног мора до Балтика. Авијација је скоро истовремено напала 66 совјетских аеродрома, комуникације и градове. У 6 часова ујутро њемачке снаге су стављене у покрет, у тренутку кад је њемачки посланик у Москви предао ноту о објави рата. Италија је објавила рат СССР истог дана. Напади њемачке авијације су били јако успјешни: до подне је уништено око 1200 совјетских авиона, а послије подне око 600, на аеродромима и у ваздуху. Упркос отпору Совјета, све 4 њемачке оклопне групе су пробиле одбрану већ првог дана рата. 4. оклопна група је то учинила југоисточно од Тилзита (Совјетск), 3. оклопна група источно од Сувалкија, 2. оклопна група код тврђаве Брест, и 1. оклопна група јужно од Влођимеша (Владимир Волински). На правцима продора њемачких оклопних група није било даљих резерви, па су исте продрле у дубину 15-20 км. 22. јуна је у Москви проглашена мобилизација годишта 1905-1918. и ратно стање у неким републикама СССР.

Идућег дана совјетске снаге Сјеверозападног и Западног фронта су извршиле противударе у рејонима Каунаса и Гродног са по два оклопна корпуса, а противудар је извршен и код Шјауљаја. Сви су били без нарочитог успјеха. На Југозападном фронту су совјетске снаге извршиле удар у правцу Луцк-Ровно и Бродија и тиме присилиле њемачку 1. оклопну групу да на извјесно вријеме застане. Та група није била потпуно прикупљена у почетку напада јер су њени дијелови још стизали са Балкана. Њемачке оклопне јединице из група Сјевер и Центар су потом продужиле напредовање. До 25. јуна увече 4. оклопна група је продрла око 125 км, 3. оклопна група око 230 км и 2. оклопна група око 200 км у дубину СССР. Њемачко ваздухопловство је првих дана одвајало 60-70% авиона у нападима на аеродроме, што је обезбједило њемачку превласт у ваздуху. Совјетске дивизије су одступале под борбом, наносећи Нијемцима губитке.

Због продора је совјетска врховна команда 25. јуна наредила да маршал С. Буђони са 4 армије (19,20,21,22) из резерве врховне команде организира одбрану на Западној Двини (Двинск-Чернигов) и да се спреми на противофанзиву. Десно одатле Сјеверозападни фронт (8, 11, 27. армија) требало је да ступи у одбрану од Риге до Краславе, на Западној Двини. Испред Буђонијеве групе армија Западни фронт (3, 4, 10, 13. армија и 1 оклопни корпус) је требао да брани рејон Минск-Слуцк. Југозападни фронт је требао наставити са нападима код Луцка и Бродија. Али је непријатељ наступао јако брзо. Обезбједивши превласт у ваздуху, сад се и њемачка авијација посветила подршци јединица копнене војске. Тако је њемачка 4. оклопна група избила 26. јуна на Западну Двину и из покрета заузела Даугавпилс, а 18. армија Ригу 1. јула. Даље продирући је 4. олопна група заузела Остров 6. јула, а Псков 9. јула. Балтичка флота са ослонцем на минско-артиљеријски положај Монзундски архипелаг - Ханко, у садејству са копненом војском је скоро до краја године спречавала продор њемачке флоте у Фински залив.

Оклопне снаге групе армија Центар (2. и 3. оклопна група) су 28. и 29. јуна окружиле и уништиле главнину совјетске 3. и 10. армије код Бјалистока. Истурени дијелови те групе су се 28. јуна спојили код Минска, тиме окружујући и совјетску 13. армију и још неколико дивизија. Истовремено на боковима Западног фронта су разбијене 4. и 11. армија што је још погоршало стање Западног фронта. Совјети су се борили у окружењу до 8. јула кад су највећим дјелом уништени или заробљени. Дио јединица се пробио из обруча или прешао на партизанско ратовање.

Ради бољег чувања московског правца, совјетска врховна команда је све 4 Буђонијеве армије потчинила команди Западног фронта (маршал С. Тимошенко), а 24. и 28. армији из резерве наредила да организују одбрану источно од Смоленска. Јако се већ осјећао недостатак совјетске авијације. Западни фронт је тако 30. јуна располагао са само 60 авиона. Њемачку 3. оклопну групу (дио групе армија Центар) је зауставила совјетска 20. армија у рејону Орша-Витебск, западно од Смоленска. У противнападу су учествовали 5. и 7. механизовани корпус, па је дио њемачке 3. оклопне групе одбачен на запад 30-40 км, а други њен дио није успио пробити фронт совјетске 21. армије. Велики совјетски губици у авијацији су надокнађивани из индустрије, и новоформираним јединицама, па је број авиона Западног фронта до 10. јула порастао на 389.

Њемачка група армија Југ је продужила напад 1. јула, на снаге Југозападног и Јужног фронта. Напад је текао у 2 правца: Луцк-Житомир-Кијев, и из сјеверне Бесарабије на Могиљев-Подољски са намјером окружења совјетске 6, 12, и 26. армије на избочини Лавов-Черновици. Прва оклопна група је заузела 8. јула Бердичев и 9. јула Житомир, настављајући даље ка Кијеву. Њемачко-румунске снаге у Румунији се нису одмах укључиле у свеопшти напад, пошто је њем. 11. армија очекивала попуну са пјеш. дивизијама из Југославије и Грчке. Због кашњења попуне, њемачка 11. армија је заједно са Румунима форсирала Прут 3. јула. Након тешких борби, те снаге су заустављене од совј. 18. армије на Дњестру у сјеверној Бесарабији. Трупе Југозападног фронта су потом извршиле противнапад 9. јула са 3 механизована корпуса на њем. избочину Бердичев-Житомир. Истовремено су 5. армија, 3. механиз. корпуса (9, 19, 22) и 31. стрељачки корпус напали из рејона Коростења лијеви бок избочине. Њемачка 1. оклопна група је за краће вријеме заустављена, што је дало вријеме Совјетима за бољу организацију одбране на прилазима Кијеву и за извлачење совј. снага унатраг. У то вријеме на крајњем југу фронт је и даље стајао на Пруту и Дунаву.

Дана 10. јула Нијемци су према Лењинграду продрли 450 км, према Москци 550 км, и према Кијеву 300 км. Али нису успјели да униште главне снаге Црвене армије. Линија фронта 10. јула је ишла линијом: Чудско језеро-Псков-Дриса-Витебск-Жлобин-Горињ-Житомир-Бердичев-Каменец-Подољски-Дњестар-Прут. Совјетски губици су у борбама дотада били велики, али и њемачки знатни. Уз Румунију, у рат су ушле и Финска 26. јуна и Мађарска 27. јуна.

Група армија Центар је сад требала по плану да уништи снаге Западног фронта у рејону Витебск, Орша, Смоленск. Група армија Сјевер је требала наставити ка Лењинграду и заузети га у садејству са Финцима, чиме би била уништена и совјетска Балтичка флота. Група армија Југ је требала заузети Кијев и дијелом снага са југа да обухвати снаге совј. Јужног фронта. Тиме би совјетска Црноморска флота и Дунавска флотила морале да се пребазирају даље на исток. Све 3. њемачке групе армија су прешле у другу фазу напада 9. и 10. јула 1941.

Намјере Нијемаца су биле очевидне. Врховна команда Црвене армије је стога предузела даље мјере: 10. јула је основана команда Западног правца (С. Тимошенко) ради заштите правца ка Москви, и њој је потчињен Западни фронт, а касније и привремени новоформирани Централни фронт. У саставу Западног правца су биле 4, 13, 16, 19, 20, 21, и 22. армија. Иза њих је 14. јула образован фронт Резервних армија (24, 28, 29, 30, 31, и 32. армија) са задаћом да посједну и бране истурене прилазе Москви линијом Стара Руса-Осташков-Јељња-Брјанск. Ради заштите Лењинграда и финске границе формирана је команда Сјеверозападног правца (К. Ворошилов) и њој су потчињене трупе Сјеверног и Сјеверозападног фронта, заједно са Балтичком и Сјеверном флотом. На југу су у одбрани биле трупе Југозападног фронта (5, 6, 12, 26. армија), Кијевски утврђени рејон и трупе Јужног фронта (9. и 18. армија и Приморска група), којима је подршку пружала Црноморска флота.

Са наставком операција 10. јула, оклопне јединице групе армија Центар су пробиле совјетски фронт, и у садејству са 2. и 9. армијом (укупно 55 дивизија) наставиле продор на исток. Група армија Центар је затим опколила совјетску 13. армију код Могиљева. Иако је у противнападу совјетска 21. армија прешла Дњепар, повратила Рогачев и Жлобин и зауставила њемачку 2. армију, група армија Центар је 16. јула заузела Јарцево источно од Смоленска, а потом и предграђе Смоленска. Совјетска 16, 20, и дио 19. армије су се сад нашле у окружењу. Долази сада до развоја велике битке на том подручју, која ће потрајати до 10. септембра и тако зауставити напредак групе армија Центар. Током борби је појачано учешће совјетске авијације увођењем нових јединица, нарочито против њемачких тенкова. Њемачко РВ је 21/22. јула извршило прве покушаје бомбардовања Москве.

Група армија Сјевер је у све тежим борбама потисла совјетски Сјеверозападни фронт (8, 11, 27. армија) и 7 дивизија оперативне групе иза њега, и до краја јула избила 18. армијом између Чудског језера и Ришког залива на Фински залив. 16. и 4. оклопна армија су јужно од Чудског језера надирале на исток и сјевер. Обновљена совјетска 11. армија је извела јак напад с обје стране Иљменског језера и одбацила је њемачке снаге 40 км западно. Међутим су Нијемци поново прешли у напредовање и 7. августа су избили на ријеку Лугу јз. од Лењинграда, и до линије језеро Иљмен-ријека Ловат-Великије Луки. За то вријеме су Финци напедовали са обје стране језера Ладога, али споро.

Група армија Југ је главнину снага (6, 17. армија, 1. оклопна група) усмјерила на Кијев, а помоћним снагама (њем. 11, румунска 3. и 4. армија и мађарски 8. корпус) је настојала да обухвати совјетски Јужни фронт са југа. 1. оклопна група је брзо избила на 15-20 км од Кијева, али је ту заустављена противнападом 5. армије. Нијемци су стога брзо пребацили тежиште напада на југ, што је довело до пада у окружење совјетске 6. и 12. армије код Умања. До 8. августа су Совјети одступили ка Дњепру, низводно од Кијева, задржавајући мостобран код Кривог Рога и у приморју код Одесе и Николајева. На крајњем сјеверу су њемачко-финске снаге прешле трећину пута до Мурманска, али много мање на другим секторима.

Нијемци су врло окрутно поступали према становништву и заробљеницима. Органи позадине, Главна служба безбједности Рајха, и дивизије за обезбјеђење су проводиле терор, прогоне и убиства. Рајхсминистар Алфред Розенберг, идеолог нацизма, је дошао на чело окупираних територија на истоку 17. јула. Совјет народних комесара СССР и ЦК СКП(б) су 29. јуна издали директиву а Политбиро 18. јула одлуку о стварању јединствене организације партизанских јединица у њемачкој позадини. Већ јула је у Украјини постојало око 150 партизанских група са 2000 људи. У области Кијева су потом формирана 2 партиз. пука са по 1100 људи сваки. Мање групе партизана су биле активне и у Молдавији, Латвији и Естонији.

Током развоја битке код Смоленска, у њемачкој Врховној команди је дошло до неспоразума у вези даљег тока операција. Врховна команда копнене војске је захтјевала да тежиште напада буде према Москви, а Хитлер је хтио да тежиште сада пребаци на крилне армије на Југу (заузети Украјину) и Сјеверу (заузети Лењинград и спојити се са Финцима). Стога је Хитлер 15. и 20. августа наредио да се из групе армија Центар пребаци на сјевер 19. оклопни корпус, а на југ 2. армија и 2. оклопна група. Наређено је онда групи армија Центар да пређе у одбрану, а крилним групама армија да наставе офанзиву. Даљим наређењем од 21. августа је прецизирано да прије зиме група армија Сјевер треба заузети Лењинград и спојити се са Финцима, а група армија Југ треба заузети Крим и Доњецки басен.

Видећи све већу опасност за Лењинград, совјетска врховна команда је 23. августа одлучила да подијели Сјеверни фронт на Лењинградски (4 армије) и Карелијски (2 армије). 30. августа је укинута команда Сјеверозападног правца и на ријеку Волхов према Лењунграду је пребачена 52. и 54. армија. Балтичка флота је упорно бранила Талин у садејству са КоВ од краја августа, а доцније је пребачена у Кронштат због одбране Лењинграда. Совјетска авијација је била и сада бројно слабија од њемачке, али је била изванредно активна. Тако су само јединице у саставу Југозападног фронта у задњих 20 дана јула извршиле 6000 авиополетања, а у августу 12500.

Док је трајала битка код Кијева, Хитлер је са директивом од 6. септембра наредио предузимање офанзиве у смјеру Москве, да би се заузела прије зиме. Та задаћа је дата групи армија Центар која је ојачана са 4. оклопном групом за ту сврху. Крилне групе армија Сјевер и Југ су требале да офанзивним дјеловањем вежу Совјете и тако онемогуће ефикасну одбрану московског правца. За офанзиву су сивизије хитно попуњене људством и борбеним средствима. Група армија Центар је тада садржавала 2, 4, и 9. армију, и 2, 3, и 4. оклопну групу, свеукупно 78 дивизија (56 пјешадијских, 15 оклопних и 8 моторизираних). Ваздушну подршку је давала 2. вазд. армија са око 950 авиона, од тога половина бомбардера. У септембру је њемачко ваздухопловство наставило са нападима на Москву. Међутим је већ у октобру ПА одбрана Москве толико ојачала да су напади знатно ослабили.

Уз најтеже борбе, њемачка група армија Сјевер је до 7. септембра обухватила Лењинград са југа и пресјекла му копнену везу са остатком СССР. Финци су споро наступали са сјевера. Једине везе Лењинграда са позадином су остале преко Ладошког језера и ваздухом. Ситуација је била критична. На малом простору се нашло око 2,5 милиона становника Лењинграда, око 440000 избјеглица, 3 армије, дијелови Балтичке флоте, Ладошка флотила и неке друге јединице. Нијемци су 9. септембра, након јаке артиљеријске и авио-припреме, прешли у напад на град. Претрпивши велике губитке због упорне совјетске одбране, прешли су 26. септембра у одбрану. Совјетска Балтичка флота, стјешњена на уском простору, наставила је да пружа артиљеријску подршку снагама КоВ. Ладошка флотила је одржавала и снабдјевање града преко језера Ладога. Морнари са искрцаних бродова су укључени у одбрану града (80000, а до краја године већ 150000). Нијемци су у тој ситуацији одлучили да блокадом и бомбардовањем принуде браниоце на предају. Почетком септембра су пробали да заузму и Мурманск, али их је одбила совјетска 14. армија уз подршку Сјеверне флоте.

Током кијевске битке су Нијемци на ширем подручју Кијева и Полтаве опколили 5, 21, 26, и 37. армију совјетског Југозападног фронта. Совјетска врховна команда није на вријеме схватила циљ њемачких маневара, а ни касније када је катастрофа већ била на помолу, није пристала на приједлог команде Југозападног фронта да се јединице извуку из окружења. Посљедице су биле јако тешке: само заробљених совјетских војника је било преко 200 000, по совјетским подацима.

Током задња 2 мјесеца борби, совјетска врховна команда је ојачала одбрану на московском правцу, и на крилним фронтовима. Тако су сад на московском правцу била 3 совјетска фронта: Западни (И. Коњев, 6 армија), Резервни (С. Буђони, 6 армија) и Брјански (А. Јерјоменко, 3 армије).

Прва офанзива њемачке групе армија Центар на Москву почела је 30. септембра. Под сталним притиском и изложени брзим продорима непријатеља, Совјети су били принуђени на непланско одступање. Дана 10. октобра непосредна одбрана Москве је повјерена Западном фронту (Г. Жуков, 6 армија). Њему је садејствовао Калињински фронт (И. Коњев, 4 армије) и Југозападни фронт (С. Тимошенко, 3 армије). У резерви совјетске врховне команде су биле 3 армије, а источно од Москве су пристизале још 2 армије. Врховна команда је убацила у борбу нове снаге и маневрисала је са крупним саставима. На фронту су масовније почели да се појављују тенкови Т-34, концентрисане су масе артиљерије и самоходних оруђа, а по први пут је остварена и оперативна ваздушна превласт. Нијемци су уз велике борбе ипак успјели да напредују 200-250 км на исток и почетком новембра су заустављени на линији Калињин-Волоколамск-Наро Фоминск-Тула-Ливни. Дио совјетске владе је напустио Москву и прешао у Кујбишев 20. октобра. 22. октобра је именован Јосиф Стаљин за врховног команданта. У окупираним крајевима је појачана активност партизанских јединица. У октобру Нијемци су извршили 31 вазд. напад на Москву (13 дању, 18 ноћу) са укупно 1998 авиополетања, али се само 72 авиона успјело пробити изнад Москве. У октобру 1941. Нијемци су у 2. вазд. армији имали око 1000 авиона, а СССР за одбрану Москве и подршку КоВ у околини 1064 авиона, од тога преко 700 ловачких.

Нијемци су се налазили у све тежој ситуацији због великих губитака у војницима и борбеним средствима. Дужина комуникација које су биле стално угрожене са нападима партизана, и од киша расквашено подручје самих фронталних операција утицали су све више на борбену способност трупа. Да би сузбили герилски рат у позадини, Нијемци су наставили са суровим репресалијама и још их појачали. Њемачка врховна команда 23. јула тражи да се сваки отпор на окупираној територији сузбије терором. 16. септембра Врховна команда издаје наређење по којем за сваког убијеног њемачког војника на окупираној територији треба стрељати 50-100 становника. По наређењу Гестапоа од 17. јула и управе за ратне заробљенике у Врховној команди од 8. септембра, совјетским ратним заробљеницима је одузет статус по међународним уговорима, те све заробљенике који би могли бити опасни за нацизам треба ликвидирати. У духу идеје о подјели СССР на неколико држава, А. Розенберг је формирао Комесаријат Рајха за балтичке државе (Ostland) и Комесаријат за Украјину.

Упркос истрошености њемачких снага у претходним борбама, њихова Врховна команда се одлучила за нови покушај заузимања Москве. До средине новембра је група армија Центар ојачана на 51 дивизију, од којих 13 оклопних и 5 моторизираних, са око 1500 тенкова и 3300 топова. Подршку им је давало око 600 авиона. Друга офанзива на Москву је почела 16. новембра и до 2. децембра су њемачке 3. и 4. оклопна група избиле сјеверно од Москве, али су заустављене на 25 км од града. Њемачка 2. оклопна армија је прешла у напад 18. новембра у смјеру Туле и 20. новембра је заузела Стаљиногорск (Новомосковски). Почетком децембра је након тешких борби и знатних губитака прешла у одбрану. Њемачка 4. армија је 30. новембра пошла у напад на правцу Москве и избила је на 40 км од града. Али након противнапада совјетских резерви, ноћу 3-4. децембра се морала повући на полазне положаје.

Док су трајале борбе на московском правцу и крилне њемачке групе армија су предузеле напад. Група армија Сјевер је напала 16. октобра у правцу Тихвина и Волхова, са намјером спајања са Финцима. Тихвин је пао 8. новембра, али је њемачки напад ту и заустављен. Совјети су 11. новембра прешли у противнапад, а 9. децембра ослободили Тихвин. Даљим продором су до краја децембра избили на ријеку Волхов, гдје је фронт потом и стао.

Група армија Југ је 29. септембра наставила напад с циљем заузећа Харкова, Донбаса, Ростова на Дону и Крима. Румунска 4. армија је блокирала Одесу. У првој половини октобра је совјетска Приморска самостална армија бродовима напустила Одесу и пребацила се на Крим управо у вријеме наступања њемачких оклопних снага у доњем току Дњестра и Доњеца. Група армија Југ је заузела Таганрог 17. октобра, Стаљино (Доњецк) 20, Харков 24. октобра и Ростов на Дону 21. новембра. 18. октобра су Нијемци почели припреме за заузимање Крима, који је до 16. новембра и пао у њихове руке, осим Севастопоља. Борбе за полуострво Керч су биле нарочито жестоке, а у совјетској евакуацији је учествовала Азовска флотила. Црноморска флота је одиграла пресудну улогу у снабдјевању опкољеног Севастопоља у новембру и децембру, давајући и ватрену подршку одбрани. У противофанзиви су Совјети 29. новембра ослободили Ростов на Дону и до 2. децембра одбацили њем. 1. окл. армију до ријеке Мијус. Уз подршку морнарице и авијације, Совјети су 26. децембра извршили успјешан десант на полуострво Керч.

При крају 1941. њемачка војска је показивала очите знаке умора и истрошености. Њихови укупни губици на Источном фронту су били до 1. децембра 1941: 162314 погинулих, 571767 рањених и 33334 несталих. Укупно је дакле избачено из строја 767415 војника или 24,5% од првобитног бројног стања њем. војске на Источном фронту. Почетком децембра, крајем друге њемачке офанзиве, линија фронта је ишла линијом (од југа ка сјеверу): ријека Мијус-ријека Изјум-ријека Оскол-Тула-Калињин-језеро Селигер-Језера Иљмен и Ладога-ријека Свир-Оњешко језеро-Баренцово море. Балтичка флота је 19. октобра напустила Монзундски архипелаг, а 2. децембра Ханко у Финској и повукла се у рејон Кронштата. Црноморска флота се базирала у Севастопољу, Новоросијску и Туапсу. Успјела је да сачува слободу дјеловања.

Совјетска противофанзива, децембар 1941 - април 1942.

Још у току друге њемачке офанзиве на Москву, совјетска врховна команда (Ставка) је правила припреме за противофанзиву. Очекујући замор и истрошење Нијемаца, Ставка је предвидјела офанзиву широким фронтом, од Селиџарова до Јелеца, са Калињинским фронтом (И. Коњев, 2 армије), Западним фронтом (Г. Жуков, 10 армија и 1. гардијски коњички корпус, подијељени у 3 групе), и Југозападним фронтом (С. Тимошенко, 2 армије). У стратешкој резерви су биле 4 армије. Совјети су за подршку трупа имали око 1200 авиона, а Нијемци око 700. Совјетска противофанзива на правцу Калињина је почела 5. децембра, а сутра су у напад пошле и трупе Западног и Југозападног фронта. До средине децембра су се развиле јако тешке борбе. Њемачка војска је добила наређење да не одступи ни корак са својих положаја. Прикована за положаје, на температури и до минус 40 степени, неспремна материјално и физички за ратовање у таквим условима, трпјела је велике губитке. До средине децембра Совјети су ослободили практично сва мјеста са којих се могао извести непосредни напад на Москву. На многим мјестима је пробијен фронт, а у рупе су убациване мање и веће јединице које су дјеловале у њемачкој позадини и заједно са партизанима. До краја децембра Црвена армија је уништила обје избочине са којих се могла угрозити Москва, а истовремено је продрла далеко на запад, до Калуге, Сухиничија, Волоколамска и Лотошина. На разним мјестима фронта су Нијемци одбачени од 100 до 250 километара на запад.

Овај совјетски успјех је изазвао кризу код Нијемаца, и дошло је до крупних промјена. 19. децембра је Хитлер смјенио фелдмаршала В. Браухича, команданта копнене војске, који се залагао за повлачење чак до пољске границе. Хитлер је сам преузео његову дужност. У децембру и јануару су смјењена сва 3 команданта група армија, а још 35 генерала је смјењено или кажњено. Повлачење дијела групе армија Југ од Ростова на Дону у новембру, повлачење са Керча у децембру, и групе армија Сјевер са Тихвинске избочине новембра, децембра и јануара, су означили први значајан пораз њемачке теорије и праксе муњевитог рата. Успјех совјетске противофанзиве је довео Нијемце у тешко стање. Велики губици, непрекидан совјетски притисак, дугачке линије комуникација, угрожена позадина и велика зима су утјецали на њихову материјалну и моралну снагу. Њемачко РВ је почетком јануара спало на само 1700 авиона на читавом Источном фронту.

Црвена армија је временом јачала. Однос снага и средстава се постепено мијењао у њену корист. Тако је совјетска врховна команда 7. јануара 1942. издала наредбу за офанзиву против њемачке групе армија Центар (сада фелдмаршал Г. Клуге). Другим снагама је исто наређено да подузму офанзиву: на Сјеверу да деблокирају Лењинград а на Југу да ослободе Донбас. За офанзиву западно од Москве (Можајск-Калињин) су предвиђене трупе Калињинског фронта (И. Коњев, 22, 29, 30, 31, 39. армија, и 11. коњички корпус) а на сектору Калињин-Мценск трупе Западног фронта (Г. Жуков, 1. ударна, 5, 10, 16, 20, 33, 43, 49, 50. армија, и 1. гардијски коњички корпус). Да се непријатељ не би прибрао, офанзива је имала почети што прије, најкасније 11. јануара 1942.

При температури -25 Целзијуса и дубоком снијегу, трупе Калињинског фронта су прешле у напад 8. јануара, и развиле су се огорчене борбе. До почетка фебруара су дубоко продрле у правцу Холма, Великије Луки и Велижа. Са авијацијском подршком, трупе Западног фронта су прешле у напад 10. јануара 1942 и пробиле су фронт на десном крилу након 2 дана борби. Совјетима су пружали подршку партизани у њемачкој позадини. Да би се одржали, Нијемци су довлачили појачања из Европе, и одсудно су бранили поједина упоришта (рејон Олењина, Ржева, Сичевке, Јухнова).

Почетком фебруара су совјетски напади формирали два крака Калињинског и Западног фронта, који су могли да се затворе у рејону Вјазма-Јухнов, око главних снага групе армија Центар. Око тог рејона су се развиле јако тешке борбе уз велике обостране губитке. Нијемци су привукли додатна појачања и давали су јак отпор у утврђеним рејонима, истовремено вршећи противнападе. То је обје стране до краја исцрпљивало.

Ставка је са свјежим снагама поново покушала да опколи и уништи главнину групе армија Центар, па је због тога 1. фебруара 1942. формирала команду Западног правца (Г. Жуков), која је требала објединити дејства Западног и Калињинског фронта. Али су и Нијемци привукли резерве, знатно јаче од совјетских. Успјели су да спријече опкољавање главних снага групе армија Центар и да са противударима западно од Јухнова опколе совјетску 29. армију, 11. коњички корпус и дијелове 4. ваздушнодесантног корпуса. Иако су снаге Црвене армије биле исцрпљене дуготрајним операцијама и великим напрезањем, Ставка је 20. марта дала нову наредбу за наставак офанзиве. Напади су почели крајем марта и трајали су до средине априла, настале су тешке борбе. Због недовољне бројне надмоћи у снагама и средствима, нису постигнути значанији резултати. У међувремену се дио совјетских јединица пробио до линије фронта, а дио је продужио ратовање у позадини Нијемаца заједно са партизанима.

У току операција западно од Москве, у области Лењинграда су совјетске снаге покушавале да деблокирају град. У граду је ситуација била све тежа, пошто је снабдјевање било скоро потпуно одсјечено. Једини пут (пут живота) је водио преко Ладошког језера. У ширем рејону Демјанска Црвена армија је окружила дијелове њем. 16. армије, али их није успјела уништити. Уз Баренцово море су Совјети у априлу 1942. нападали њемачке положаје уз подршку морнарице. На југу Украјине, након успјеле совјетске офанзиве у новембру, дошло је до даљих помјерања у јануару гдје су Совјети успјели да формирају избочину јужно од Харкова на правцу ка Полтави и Дњепропетровску. Почетком фебруара је ту дошло до стабилизације фронта.

Током четверомјесечне совјетске офанзиве, Црвена армија је на неким правцима одбацила Нијемце 150-400 км на запад, и ослободила 60 градова и око 11000 насеља. Разбијено је око 50 њем. дивизија и њемачка команда је принуђена да из Европе пребаци на исток 39 дивизија и 6 бригада, чиме је знатно смаањила своје резерве за офанзиву у 1942. Ставка је истовремено из своје резерве употријебила 9 новоформираних армија.

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.

Drugi svjetski rat 1941.

други_свјетски_рат_1941.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/27 21:59