Корисничке алатке

Алатке сајта


женидба_бега_љубовића_истини_случај_у_1793

Женидба бега Љубовића (истини случај у 1793.)

Женидба бега Љубовића (истини случај у 1793.) је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

Текст пјесме

0001    Запросио беже Љубовићу

0002    Чак далеко у Загорје равно,

0003    Кажу људи, прикладну ђевојку

0004    У онога Ченгић-Алим-бега.

0005    Беже проси, бего му је дава,

0006    На ђевојку биљег ударио,

0007    Даровао од злата јабуку,

0008    Уз јабуку бурме и прстење,

0009    Уз прстење стотину цекина,

0010    И јошт доста потрошио блага,

0011    Док дарова свасти и пунице,

0012    Па на прстен свадбу урочише:

0013    „Ова свадба до двадесет дана,

0014    “Док се вратим стојну Невесињу,

0015    „Док покупим биране сватове,

0016    “Док азурам свилу и кадиву,

0017    „Док набавим злаћене ђердане.“

0018    Отолен се беже подигнуо,

0019    Оде право Невесињу своме.

0020    Када дође на бијелој кули,

0021    Стара њега запитује мајка:

0022    „Јеси л’, сине, здраво путовао?

0023    “Јеси л’, сине, цуру испросио?

0024    „Себе љубу, мене милу снаху,

0025    “Да ти стару измијени мајку.„

0026    Бего мајци по истини каже:

0027    “Јесам, мајко, цуру испросио,

0028    „На ђевојку турио дарове,

0029    “И с Ченгићем свадбу урочио

0030    „До двадесет дана бијелијех.“

0031    Мајка сину благослове дава:

0032    „Сретњо, сине, сретња ти ђевојка,

0033    “Да Бог даде, у сто добри часа,

0034    „Да Бог даде, хаирли ти било!“

0035    Тако било, дуго не трајало,

0036    Постојало три-четири дана,

0037    Мучна га је књига допанула

0038    Од Мостара челеби пазара,

0039    Од Турчина Осман-барјактара.

0040    Овако му књигу нашарао:

0041    „Чујеш, беже, чуј ме, Љубовићу!

0042    “Ја сам ђузел цуру испросио

0043    „У Загорју у бега Ченгића,

0044    “Купим свате, идем по ђевојку

0045    „У неђељу која прва дође.

0046    “Па сам чуо ђе ми кажу људи

0047    „Да имадеш бијесна дорина,

0048    “Да га таког ни у паше нема.

0049    „Зовем тебе, беже, у сватове,

0050    “И доведи претила дората

0051    „Да ми водиш коња под ђевојком.

0052    “А по чем ти не мога доћи,

0053    „Опреми ми слугу Усеина,

0054    “И по њему дора оседлана,

0055    „Накити га с главе до копита,

0056    “Нек се знаде чија је ђевојка.

0057    „Ако ли ми у свате не дођеш,

0058    “Јал’ не спремиш по Усу дорина,

0059    „Зовем тебе на мегдан јуначки

0060    “У равноме пољу столачкоме.

0061    „Послушај ме, не погини лудо,

0062    “Е си болан јединак у мајке.

0063    „Ако ли ми на мегдан не дођеш,

0064    “Послаћу ти прељу и повјесмо,

0065    „Да ми предеш гаће и кошуљу,

0066    “Нек се знаде да си страшивица.„

0067    Кад је беже књигу проучио,

0068    И кад виђе што му Осман пише,

0069    Спопаде га трострука грозница,

0070    Проли сузе низ господско лице,

0071    Лију му се токам’ на прсима,

0072    А стијечу за свиленим пасом.

0073    Гледала га остарјела мајка,

0074    Гледала га, пак му говорила:

0075    “Шта је, сине, моје миловање,

0076    „Одкуд књига, муња је удрила!

0077    “И онога ко је накитио!

0078    „Усахле му до рамена руке!

0079    “Те је учиш а сузе прољеваш?„

0080    Бег Љубовић мајци проговара;

0081    “Не питај ме, моја стара мајко!

0082    „Ова књига срце ми покоси,

0083    “Љута ми се гуја натурила,

0084    „Силно Туре Осман-барјактаре

0085    “Из Мостара, фиснула га гуја!

0086    „Препроси ми на силу ђевојку,

0087    “Па ме Осман зове у сватове,

0088    „И да мога поведем дорина,

0089    “Да му водим коња под ђевојком,

0090    „Јал’ да пошљем слугу Усеина,

0091    “Ил’ да њему на мегдан изиђем.

0092    „А ја волим главу изгубити,

0093    “Но под овом живјети срамотом.

0094    „Јошт ми Осман у књизи говори,

0095    “Ако њему на мегдан не пођем,

0096    „Послаће ми прељу и повјесмо,

0097    “Да му предем гаће и кошуљу.„

0098    Ово рече, на ноге скочио

0099    Да припаше свијетло оружје,

0100    Бего паше, хоће да узјаше,

0101    Ал’ му не да остарала мајка,

0102    Заклиње га, да се земља тресе,

0103    Да се прође кавге и мегдана.

0104    А кад виђе да јој не помаже,

0105    На прсима распучи кавада,

0106    А растури свилену кошуљу,

0107    Те је обје дојке извадила,

0108    Љубовићу бегу бесједила:

0109    “Ако, синко, не послушаш мајку,

0110    „Млијеко те моје разгубало!

0111    “Мајка нема но тебе једнога,

0112    „Дијете си, кукала ти мајка!

0113    “А Осман је стари мегданџија,

0114    „Бољег нема у седам девлета

0115    “У Турчина и у каурина.

0116    „Здраво твоја на рамену глава,

0117    “Па читлуци и сви спахилуци,

0118    „Бољом ћу те цуром оженити,

0119    “Бољом цуром од соја бољега.

0120    „Спреми Уса, а спреми дорина

0121    “За ђевојку Осман-барјактару.

0122    „Да Бог даде не загрлио је,

0123    “Но му било у сто злије часа,

0124    „Остала му свадба за причање!“

0125    Препаде се беже Љубовићу,

0126    Препаде се материне клетве,

0127    Па распаса свијетло оружје,

0128    А дозива слугу Усеина,

0129    И накити својега дорина.

0130    Вала Богу, вала јединоме!

0131    Дивног коња, љеше окићена,

0132    По чију ли отиде ђевојку?

0133    Кад Усеин посједе дорина,

0134    Проли сузе беже Љубовићу,

0135    Те Османа љуто кунијаше:

0136    «Еј, Османе, остала ти пуста!„

0137    Оде Усо гором и планином,

0138    Здраво сиђе у поље мостарско.

0139    Осман га је с куле угледао,

0140    Гледа коња, а гледа јунака,

0141    Докле спаде под мермер авлију.

0142    Лијепо га Осман дочекао,

0143    Сви сватови стали те гледали

0144    Љубовића помамна дората.

0145    Ту сватови ноћцу боравили,

0146    А у јутру рано подранили,

0147    Зајечаше са града топови,

0148    Затутњаше по пољу хатлије,

0149    Заорише пјесне и борије,

0150    Пушка пуца, вију се барјаци,

0151    Коњаници уз тамбуру поју,

0152    А пјешаци грлом иза гласа,

0153    Све мостарско поље прекрилили,

0154    Није шала три хиљаде свата.

0155    Тако ишли, у Загорје сишли.

0156    Дивно их је беже дочекао,

0157    По кулама свате разредио,

0158    А сватовске коње у подруме;

0159    Дава сватим’ госпоцке вечере,

0160    А коњима зоби и сијена.

0161    Кад је јутром зора прокасала,

0162    Завикаше сватовски чауши:

0163    “На ноге се, кито и сватови,

0164    „Азур свати, азур је ђевојка,

0165    “Ко је пјешак, притежи опанке,

0166    „Ко је коњик, притежи колане,

0167    “Далеко је Мостар од Загорја,

0168    „Зимно доба, данци окрачали,

0169    “У планини снијег до кољена,

0170    „Помориће коње и јунаке.“

0171    Тад бегова браћа допадоше,

0172    Изнијеше госпоцке дарове,

0173    Дароваше што је за којега.

0174    Два му сина ћерцу изведоше,

0175    Дадоше је првом барјактару,

0176    Ђевери јој коња приведоше,

0177    Те окрочи дора Љубовића,

0178    Дадоше га слуги Усеину.

0179    Када крену сила и сватови,

0180    И кад до’ше у Тиман планину,

0181    Мили Боже, на свачем ти вала!

0182    Спуштило се небо у облаке,

0183    Из облака муње и громови,

0184    Удри шјевер страшни низ планину,

0185    А из неба кишу сушњежицу;

0186    Смрче им се добу око подне,

0187    Да друг друга виђети не може,

0188    Сметоше се коњи и јунаци,

0189    Не познају стазе ни богазе,

0190    Вјетар бије, а мећава туче,

0191    Рашћера их мука по планини.

0192    Ђе ј’ несреће, ту бива и среће,

0193    Кад Бог хоће, нико не размеће,

0194    Сви се свати с пута саврнули,

0195    Силни коњи испод господара

0196    Попуштили дизген на јабуке,

0197    Смрзнути се од мећаве бране,

0198    А зажели очи обадвије.

0199    Али дорат бега Љубовића,

0200    Добар дорат пута запамтио,

0201    Па окрену право Невесињу,

0202    За реп му се Усо приватио,

0203    Носи цуру, вуче Усеина,

0204    И планину здраво прегазили.

0205    Кад су дошли на воду Ситницу,

0206    Проговори слуга Усеине:

0207    „Чуј, ђевојко, аконо си жива!

0208    “Пребродићеш на коњу Ситницу,

0209    „Про Ситнице држи се дората,

0210    “Одњет’ ће те моме господару,

0211    „Ни од шта се немој препанути,

0212    “Но те молим и Богом те кумим!

0213    „Поздрави ми мога господара,

0214    “И кажи му да сам у животу,

0215    „Да га чекам крај воде Ситнице,

0216    “Нек ме данас смрти курталише,

0217    „Ако би ме затекао жива.“

0218    Проговори са коња ђевојка:

0219    „Усеине, по три пута брате,

0220    “Не шиљи ме данас у Ситницу,

0221    „Жива ти је пребродити нећу,

0222    “Смрзло ми се срце у њедарца,

0223    „А умрле руке до рамена,

0224    “Замрзнуо језик у вилице,

0225    „Сад ћу ође испустити душу,

0226    “Боље ође него у Ситницу,

0227    „Да ме једу рибе и акрепи.“

0228    Усо јој се куне и преклиње:

0229    „Не бој ми се, госпођо ђевојко,

0230    “Под тобом ће дорат испливати.

0231    „А од воде до мог бега куле

0232    “Нема више но черек од сата,

0233    „Него граби док си у животу.“

0234    Ово рече, ошину дората

0235    Отиште се дорат у Ситницу,

0236    Здраво дође с цуром на сапима.

0237    Боже мили, чуда великога!

0238    Када дорат угледа чардаке

0239    И бијеле куле Љубовића:

0240    Залеће се преко поља равна

0241    Као муња жива из облака,

0242    Па зарже што му грло дава,

0243    Рекао би зове господара.

0244    Када дође авлији на врата,

0245    Авлинска су врата затворена,

0246    Рже дорат, а ногама туче.

0247    То зачуо беже Љубовићу,

0248    Па говори својој старој мајци:

0249    „Рекао би, моја мила мајко,

0250    “Да мој дорат на авлији рже.„

0251    Па поскочи низ бијелу кулу,

0252    И отвара на авлији врата,

0253    И погледа коња под ђевојком.

0254    Чим га виђе бирдем га познаде.

0255    Ал’ се беже љуто препануо,

0256    Не зна ко је на своме дорину,

0257    Ни што збори нити душом миче,

0258    Па јој диже од злата копрену.

0259    И кад виђе што је и како је,

0260    Он завика грлом и авазом:

0261    “Благо мене јутрос и довијек!

0262    „Ево мене моје заручнице.“

0263    Хоће беже да је с коња скида,

0264    Ал’ при седлу смрзла се ђевојка.

0265    Кад се беже на невољу нађе,

0266    Он прекида од седла колане,

0267    Те привати седло и ђевојку,

0268    Изнесе их на танчицу кулу,

0269    Наслони је на меке душеке,

0270    А изгрну ватру на оџаку.

0271    А мајка му каву приправила,

0272    Сваке мезе с мора довезене,

0273    Док ђевојци живот прифатили,

0274    Мајка снаху међу очи љуби,

0275    А бег пита своју заручницу:

0276    „Ђе идосте, ђе ли изгибосте?

0277    “Ђе толико изгибе сватова?

0278    „Ђе је мене Усеине слуга?

0279    “Ал’ почину, ал’ је у животу?„

0280    Ђевојка му по истини каже,

0281    Па са стидом бегу проговара:

0282    “Господару, бего Љубовићу!

0283    „Стидно ми је у тебе гледати,

0284    “А камо ли тебе бесједити,

0285    „Ал’ је мука виша над мукама:

0286    “Жив је тебе слуга Усеине,

0287    „Остануо на воду Ситницу,

0288    “И тебе је ’вако поздравио:

0289    „Ако би га жива затекао,

0290    “Да га возиш про воде Ситнице,

0291    „А да би га мртва налазио,

0292    “Да га копаш у земљицу црну.„

0293    Кад Љубовић зачу лакрдију,

0294    Одмах скочи ка’ да се помами,

0295    Па оседла претила дорина,

0296    Отисну се води ни Ситници.

0297    А кад дошо води на обали,

0298    И кад виђе слугу Усеина,

0299    Зове њега грлом и авазом:

0300    “Јеси ли ми у животу, слуго!?„

0301    Усеин се озвати не може,

0302    Но му маше с мртвијем рукама.

0303    Кад га виђе беже Љубовићу,

0304    Нагна хитро коња у Ситницу,

0305    Брзо воду ладну препловио,

0306    Те до Уса коња нагонио,

0307    И кад виђе да је у животу,

0308    Пољуби га међу очи црне,

0309    Па га врже за се на дорина,

0310    Увеза га свиленијем пасом,

0311    Те уплива води у пучину.

0312    Така му је срећа прискочила,

0313    Здраво прошли, здраво дома дошли,

0314    Унесоше Уса у одају,

0315    Те и њему живот повратише.

0316    То стајало три-четири дана,

0317    Те привјенча бего заручницу.

0318    Бога вали, а весеље гради,

0319    Књигу пише тасту и пуници:

0320    “Чујте мене, главни пријатељи,

0321    „Кад пођете кћери у првичје,

0322    “Не хајдете у Мостару граду,

0323    „Него хајте к мени Невесињу.

0324    “Не хће цура обречену мужу,

0325    „Него мене ком сам био суђен.

Литература

  • Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

Ženidba bega Ljubovića (istini slučaj u 1793.)
Zenidba bega Ljubovica (istini slucaj u 1793.)

женидба_бега_љубовића_истини_случај_у_1793.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 14:06