Женидба Јова Сарајлије је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

У пјесми Јово Сарајлија треба да се ожени са Маром, али то спречава хајдук по имену Лимун. На крају се Јово ипак усуди да оде по невјесту, а она се преобуче у мушко и завара Лимуна да сватова неће бити до Ђурђевдана. Захваљујући томе Јово, Мара и сватови сретно стижу у „бијеле дворе Јованове“ у Сарајеву.

0001    Запросио Сарајлија Јово

0002    На далеко лијепу ђевојку;

0003    По даљини ни далеко није:

0004    Преко Босне у Херцеговину;

0005    Ал’ се с’ љутом змијом завадио,

0006    С љутом змијом Лимуном хајдуком,

0007    Тешко му се Лимун заклињао:

0008    „А да би ме не родила мајка,

0009    „Већ кобила, која коње рађа!

0010    „Не ћеш твоје загрлити злато

0011    „У твојему шехер-Сарајеву.”

0012    Тако стаде три године дана,

0013    Пише књигу ђевојачка мајка:

0014    „А мој зете, Сарајлија Јово!

0015    „Ево има три године дана,

0016    „Од како си испросио злато,

0017    „Нит’ је водиш, нит’ одговор дајеш,

0018    „Већ су мени свати додијали,

0019    „Ја ћу дати Мару за другога.”

0020    Књига дође Сарајлији Јову,

0021    Књигу учи, грозне сузе рони;

0022    Питала га остарјела мајка:

0023    „А мој сине, Сарајлија Јово!

0024    „Отклен књига, огњем изгорјела!

0025    „Те је тако жалостиво учиш?”

0026    Мајци Јово право казиваше:

0027    „А бора ми, моја стара мајко!

0028    „Ова ј’ књига од моје пунице,

0029    „Да ја идем и водим ђевојку,

0030    „Али ће је дати за другога;

0031    „Сјетуј мене, мила мајко моја!

0032    „Ја како ћу провести ђевојку

0033    „Од проклетог Лимуна хајдука?”

0034    Мајка Јову тихо бесједила:

0035    „Сине Јово, жив ми био мајци!

0036    „Купи, сине, кићене сватове,

0037    „Све јунаке младе нежењене,

0038    „Који нејма ни оца ни мајке,

0039    „Кога нема нико зажалити;

0040    „Хајде, сине, на срећу јуначку.”

0041    То је Јово мајку послушао,

0042    Те покупи до триста сватова,

0043    Све јунака, младих нежењених,

0044    Који нејма ни оца ни мајке,

0045    Кога нејма нико зажалити,

0046    Здраво свати гору пријеђоше

0047    И дођоше двору ђевојачком;

0048    Лијепо их тамо дочекали:

0049    Коњма даше зоби и сијена,

0050    А сватов’ма господску вечеру:

0051    Јова воде у бијеле дворе,

0052    Ђено сједи мајка и ђевојка.

0053    Сви сватови рахат и весело,

0054    Невесео Сарајлија Јово;

0055    Питала га ђевојачка мајка:

0056    „А мој зете, Сарајлија Јово?

0057    „Што си тако врло невесео?

0058    „Ал’ ти н’јесу твоје шуре драге?

0059    „Ал’ ти није у вољу вечера?

0060    „Ал’ ти није моја Мара драга?”

0061    На то њојзи Јово одговара:

0062    „Прођи ме се, ђевојачка мајко!

0063    „Све је л’јепо у двору тојему,

0064    „И моје су шуре мени драге,

0065    „Твоја Мара и одвише драга;

0066    „Али ево јада изненада:

0067    „А љутом сам се змијом завадио,

0068    „С љутом змијом Лимуном хајдуком,

0069    „Тешко ми се Лимун заклињао,

0070    „Да ја не ћу загрлиити Мару

0071    „У мојему шехер-Сарајеву.”

0072    Насмија се ђевојачка мајка,

0073    Пак је зету ’вако бесједила:

0074    „Та не бој се једна страшивице?

0075    „Моја ј’ Мара срца јуначкога,

0076    „Здраво ће ти провести сватове.”

0077    Пак од земље на ноге скочила,

0078    Она оде Мари у чардаке:

0079    „А да видиш, моја шћери драга!

0080    „Тешко ти се Јово препануо

0081    „Од некаква Лимун-харамбаше;

0082    „Већ чујеш ли, моја шћери драга!

0083    „Кад будете близу Романије,

0084    „Тада зовни ручнога ђевера:

0085    „ „Ој ђевере, мој злаћен прстене!

0086    „ „Дај ти мени коња најбољега,

0087    „ „Бритку сабљу твога брата Јова,

0088    „ „А и твоје двије Даницкиње,

0089    „ „Све у чисто заљевено злато;

0090    „ „И још ми дај твоје одијело:

0091    „ „Ја ћу сама преко Романије.” ”

0092    Кад у јутру јутро освануло

0093    И пођоше кићени сватови,

0094    Поведоше лијепу ђевојку;

0095    Кад су били близу Романије,

0096    Тад’ ђевојка говори ђеверу,

0097    Што је бјеше научила мајка;

0098    То је ђевер снаху послушао,

0099    Обуче је што се љепше може,

0100    И даде јој свијетло оружје:

0101    Бритку сабљу свога брата Јова,

0102    А и своје двије Даницкиње,

0103    Све у чисто заљевене злато;

0104    И даде јој коња најбољега;

0105    А кад Мара коња посједнула,

0106    Ђеверу је своме говорила:

0107    „Ој ђевере, мој злаћен прстене!

0108    „Кад пријеђем преко горе чарне,

0109    „Ђе су ваши пребијели двори?

0110    „По чему их могу познавати?”

0111    Ђевер снаси тихо говорио:

0112    „Снахо моја, од злата јабуко!

0113    „Ако бог да и срећа јуначка,

0114    „Те ти здраво преко горе пређеш,

0115    „У широку пољу Сарајевском

0116    „Ту ћеш виђет’ дрво бадемово,

0117    „Под бадемом чардак од биљура,

0118    „То су наши бијели дворови.”

0119    Оде млада преко горе чарне,

0120    Пјевајући, гору проклињући:

0121    „Бог т’ убио, горо Романијо!

0122    „Ђе у теби капи воде нејма,

0123    „Дошло ми је мога коња клати,

0124    „Да с’ напијм крвце од коњица.”

0125    У то доба хајдук иза јеле,

0126    Под ђевојком коња уфатио:

0127    „Стан’ причекај, царева делијо!

0128    „Даћу теби и воде и вина:

0129    „Кажи право, тако био здраво!

0130    „Ђе си синоћ на конаку био?”

0131    Ал’ говори племенита Мара:

0132    „Ја сам синоћ на конаку био,

0133    „Ђе сватови дошли по ђевојку,

0134    „Из лијепог шехер-Сарајева,

0135    „Хоће свати да воде ђевојку,

0136    „Али не да ђевојачка мајка:

0137    „Ђевојка се разбољела љуто;

0138    „Те су они рока оставили,

0139    „Оставили до Ђурђева дана,

0140    „Докле буде траве за коњица,

0141    „За јунаке младих јагањаца.”

0142    Проговори Лимун харамбаша:

0143    „Фала теби, царева делијо!

0144    „Кад си мени право казивао,

0145    „Да не губим млађане јунаке,

0146    „Да не цв’јељам жалостиве мајке.”

0147    Пак наточи златан кондир вина,

0148    Те га даје на коња ђевојци;

0149    Ал’ му вели лијепа ђевојка:

0150    „А бога ти, Лимун-харамбаша!

0151    „Даруј мени онај кондир златан:

0152    „А тако ми моје вјере тврде!

0153    „Докле дођем у Стамбола града, ,

0154    „Послаћу ти двије демишћије

0155    „Све у чисту заливене злату.”

0156    Даде хајдук од злата кондира,

0157    Мара оде преко Романије

0158    Пјевајући, коња играјући.

0159    Кад је сишла к пољу Сарајевском,

0160    Угледала дрво бадемово,

0161    Под бадемом чардак од биљура,

0162    А пред двором три кола играју,

0163    У колу је сека Јованова,

0164    Колом игра, колу пјесму каже,

0165    Припијева брата и невјесту;

0166    Сјаха с коња прелијепа Мара,

0167    С коња сјаха, у коло се фата

0168    До лијепе Јованове секе,

0169    Пољуби је и два и три пута:

0170    „Дај муштулук, Јованова секо!

0171    „Ето теби браће и невјесте.”

0172    Ражљути се Јованова сека,

0173    Из кола се млада истргнула.

0174    У то доба Јово и сватови,

0175    Куне сека свога брата Јова:

0176    „Бог т’ убио, мој брате Јоване!

0177    „Што ти шаљеш незнане јунаке?

0178    „Уфати се до мене у коло,

0179    „Пољуби ме и два и три пута.”

0180    Насмија се Сарајлија Јово:

0181    „Није оно незнана делија,

0182    „Већ је оно драга снаха твоја.”

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Zenidba Jova Sarajlije