Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: revisions
живојин_балугџић

Живојин Балугџић

Живојин Балугџић (Београд, 19. фебруар 18681) — 26. септембар 1941), дипломата Краљевине Србије и Краљевине Југославије.

Противник Обреновића

Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Пореклом је био Јерменин.2) Студије права отпочео је у Београду, а завршио3) у Женеви. Новинарску каријеру започео је као уредник Народнога пријатеља 1894,4) а радио је и у другим српским новинама. Из Србије је емигрирао 1894. због чланка „Рушите двор“ објављеног у листу „Народни пријатељ“, који је покренуо са Наумом Димитријевићем. Као од режима озлоглашени противник Обреновића живио је у емиграцији све до њиховога пада.5) Годинама је био верни сарадник краља Петра Карађорђевића, у време када Петар још није био краљ.6)

Повратак у Србију

У Србију се вратио након Мајског преврата 1903. године,7) када је постао секретар Петра Карађорђевића и шеф пресбироа Министарства иностраних дела.8) Заједно са Јашом Ненадовићем био је најближи помоћник краља Петра. Краљ Петар је набавком топова од аустроугарске фабрике Шкоде намеравао да се реваншира Аустроуграској за подршку, коју му је пружила пре и након доласка на власт, а Балугџић се толико залагао за набавку топова из Аустрије, да је због тога повео пропагандни рат против Пашићеве владе, која се томе противила.9) У пролеће 1905. покренуо је кампању против Николе Пашића серијом новинских чланака.10) Чланке је највише објављивао у Младом журналу, а Пашића је називао политичким трговцем и окривљавао га да парламентарни режим претвара у властиту диктатуру.11) Дневни лист је онда оптужио Балугџића и дворску камарилу да су у служби Аустроугарске, а повод за такво писање је било заузимање Балугџића за набавку топова у Аустроугарској.12) Балугџић је заиста тајно радио за Информациони биро министарства спољних послова у Бечу, што је историчар Андрија Раденић много касније нашао у аустријским архивама.13) Јављао се често чланцима у бечким новинама, па је и због тога на себе навукао мржњу дела јавности.14) Против њега је створен фронт разних противника, а када је Пашић привукао себи неке од главних завереника, тада је Балугџићева позиција још више ослабила.15) Пашић је усред Балугџићеве кампање објавио да јавно признаје заслуге завереника.16) Пошто је изоловао Балугџића успео је да наговори краља да њега и Јашу Ненадовића удаљи са двора.17) Краљ је пристао да их удаљи са двора, али под условом да оду у дипломатију. Секретар српског посланства у Цариграду постао је 29. јуна 1906.18)

Конзул у Скопљу, Битољу и Солуну

Био је конзул у Битољу 1907. године, а онда и (10. септембра 1907 — 8. маја 1909) конзул у Скопљу. У Скопљу је био одличан конзул.19) Био је неустрашив у вршењу дужности, па је преносио злато и бомбе.20) Покушао је да смири сукоб између две конзулске и митрополитске струје.21) На челу митрополитске струје био је скопски владика Вићентије Крџић, који је настојао да од српске дипломатије потпуно преузме руковођење и револуционарном организацијом и школством у Македонији.22) Интервенисао је код турскога везира у корист заробљених српских четника код Пасјана, који су чекали суђење. Премештен је 1909. за конзула у Солуну.23) За време Балканских ратова био је 1912. шеф Пресбироа у српској Врховној команди, изасланик Врховне команде у Драчу и онда изасланик Министарства иностраних послова у Елбасану.24) За време балканских ратова сазнао је за тајне преговоре између Грчке и Бугарске, уперене против Србије.25) Када је сазнао шта Грци нуде Бугарима и Бугари Грцима он је направио неколико депеша Бугарског егзархата и покварио је грчко-бугарске преговоре.26) Послали су га децембра 1913. у Атину на место изванредног посланика 2. класе.27) Краљ Петар га је ангажовао да јуна 1914. покуша да реши спор око Уредбе о приоритету и да покуша да измири радикале Николе Пашића и Црну руку.28) Међутим због противљења црнорукаца није успевао да их помири.29)

Након Првог светског рата

Био је у оснивачком одбору Дела, а радио је и на Српском књижевном гласнику. Током 1921. написао је дело Бољшевизам. Обликовао је ставове Политике по међународним питањима, па је редовно писао уводнике Политике потписујући их псеудонимом X.Y.Z.30) Био је миљеник краља Александра I Карађорђевићa и његов стални саветник за парламентарне кризе у које је упадала Краљевина СХС.31)

Док је био посланик у Атини често су га звали у Београд да својом довитљивошћу помогне у решавању разних криза владе.32) Када су се закомпликовали односи са Италијом краљ га је 9. фебруара 1926. послао као посланика у Рим, сматрајући да ће успети да обузда Мусолинијеву агресивност, али пошто је Мусолини сазнао његов задатак, само једном га је накратко примио.33) После неуспеха у Риму за казну је 2. фебруара 1927. премештен за посланика у Берлину.34) У прво време са Немачком Југославија није имала никаквих битних послова, па је беспослени Балугџић почео да често шаље чланке за Политику.35) Доласком Хитлера на власт у Берлину је поново имао много битнога посла.36) У Берлину је и код Немаца и код других амбасадора уживао глас одличног дипломате и лукавог и опасног посланика.37)

Живојин Балугџић као дугогодишњи посланик у Берлину пензионисан је 15. јула 1935. доласком др Милана Стојадиновића за председника владе (Министарског савета) и министра иностраних послова. Поред Слободана Јовановића, Драгише Васића и Драгослава Страњаковића био је један од чланова тајнога удружења Конспирација, које је образовано 1938. са циљем да се сруши намеснички режим, а удружење је средином 1940. ступило у контакт са Душаном Симовићем.38) Пензионисан је 1935, а умро је 1941.39)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924-1929. Дио текста до 1924. у чланку.
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
  • Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 3, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Радован Поповић, Црњански, документарна биографија, Просвета, НИП Дечје Новине, Београд, 1993.
  • Милош Црњански, Ембахаде I-III, Нолит, Београд, 1983.
  • Василије Трбић, Мемоари I, ГИП Култура, Крагујевац, 1996.
1)
„NE”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб, 1924-1929.
2) , 6)
Васа Казимировић, 1997, стр. 165
3) , 4) , 5) , 7) , 8)
NE
9)
Васа Казимировић, 1997, стр. 257
10) , 11)
Васа Казимировић, 1997, стр. 166
12)
Васа Казимировић, 1997, стр. 167
13) , 14) , 15)
Васа Казимировић, 1997, стр. 168
16) , 17)
Васа Казимировић, 1997, стр. 169
18) , 19)
Ембахаде I-III, 1983, стр. 35
20) , 24) , 27)
Ембахаде I-III, 1983, стр. 36
21)
„МР”, Биљана Вучетић, Историјски часопис LVII (2008) 413-426
22)
МР
23)
В. Трбић Мемоари I, 1996, стр. 213
25) , 26)
Ембахаде I-III, 1983, стр. 37
28) , 29)
Васа Казимировић, 1997, стр. 584
31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 3, стр. 6
37)
Ембахаде I-III, 1983, стр. 15
39)
М. Станић, Успомене на митрополите са којима сам радио Михаила Г. Ристића, 128.
живојин_балугџић.txt · Последњи пут мењано: 2020/09/24 19:26 од жељко_тодоровић