Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
историја_ниша

Историја Ниша

Праисторија и стари век

На основу археолошких ископавања може се закључити да је териоторија на којој се данас налази град Ниш била насељена људским заједницама још од периода средњег палеолита (100.000-30.000 год. п. н. е.). Остаци из палеолита, нађени на локалитету Кременац, чувају се у археолошкој збирци Народног музеја у Нишу. Из периода бронзаног доба пронађени се гробнице у Медошевцу и велико насеље, које се налази поред античког налазишта Медијана.

О самом настанку Ниша постоји предање да га је саградио краљевић Ниша каменом са оближње хумске чуке.1) Открића на праисторијском локалитету Бубањ и Велика хумска чука говоре да је ту постојала насеобина у периоду 5.800 - 5.500 година пре наше ере. Најстарији слој припада неолиту или старчевачкој културној групи. Ови локалитети припадају Бубањ Салкуца Криводол комплексу.

Назив града, највероватније, потиче из доба када су њиме владали Келти. Према најчешће навођеној тези о етимолошком пореклу имена града, Нишу су име дали Келти, Нависос са значењем Вилин град.2)

Римљани су освојили град у току Дарданијских ратова, у 1. веку пре нове ере. Град се развија као стратешка раскрсница, војни и трговински центар у провинцији Горњој Мезији. У време Римског царства град носи име Наис (Naissus), што је романизовани назив грчког имена Наисос (Naissos). Већ у 2. веку нове ере Наис је био довољно познат град да га Клаудије Птолемеј у својој „Географији“ помиње као један од четири највећа града Дарданије.

Римљани су 33. године нове ере изградили Via militaris који је пролазио кроз Наис.

Септембра 268. римска војска предвођена царом Галијеном, и двојицом будућих царева, главним командантом Марком Аурелијем Клаудијем и командантом коњице Аурелијаном сукобила се са Готима код Наиса у најкрвавијем окршају 3. века, познатом под именом битка код Ниша. Том приликом побијено је између 30.000 и 50.000 Гота, а сматра се да је том победом обезбеђено постојање Западном царству још два наредна века.

У античком граду Наису је 27. фебруара између 271. и 273. рођен син војног команданта Констанција Хлора и крчмареве кћерке Флавије Јулије Хелене, будући цар Константин Велики.3) У родном граду цар Константин I саградио је царску вилу Медијана, око које су припадници тадашње аристократије подигли своје виле. Данас је тај простор важно археолошко налазиште, које је 1979. године проглашено за археолошко налазиште од изузетног значаја.4) Мозаички подови и други остаци царског луксуза чувају су у музеју на Медијани.

Године 284, када је цар Диоклецијан одвојио Дарданију од Горње Мезије и учинио је засебном облашћу, Наис је постао главни град ове римске провинције.

Према историчару Едварду Гибону („Decline and Fall of the Roman Empire“ Vol. 2, XXV), у Медијани 364. цареви Валентинијан I и Валенс поделили су Римско царство и владали су као коимператори.5)

У току 4. века основана је епархија у Наису, чиме је Наис постао један од важних верских центара у Римском царству. Базилика из 4. века у Наису једна је од најстаријих хришћанских споменика на свету. У току четвртог и петог века епископи из Наиса: Гауденције, Бонос, Маркијан, Гајан и Пројект, оставили су траг у хришћанском учењу.6)

Одличан стратешки положај и богатство Наиса учинили су га честом метом напада многих народа. Иако је цар Јулијан Апостат ојачао зидове око Наиса и претворио га у добро утврђен град, Наис је често освајан, спаљиван и разаран. Хуни су Наис опсели 442. године и тотално га уништили.7) Следеће разарање је било 448. године. Делимично обновљен град поново руше варвари 480. године.

„Кад смо стигли до Ниша, нађосмо град сасвим опустео пошто је до темеља био порушен од непријатеља (Хуна). У рушевинама храмова били су неки људи који су се ту задржавали због болести. Преноћисмо на чистини, мало подаље од реке, пошто је сав обалски простор био покривен костима оних што су у борби погинули.“ - Приск о Наису 448. године8)

Средњи век

Прокопије у делу О грађевинама пише да је цар Јустинијан I обновио Наис, саградио 32 нова утврђења, која наводи са називима, и обновио 7 утврђења. Поред овога Прокопије у делу О ратовима обавештава и о првим провалама Словена преко Дунава у околину Наиса око 550-551.9)10)

Прве сеобе Словена и Авара одиграле су се у другој половини 6. века. Током 6. и 7. века словенска племена су осам пута покушала да заузму Наис. У последњем нападу 615. године нападачи су заузели град и већина романског становништва је побегла или нестала. Трагови романског становништва Наиса остали су у локалном влашком становништву.

У 9. веку бугарски цар Симеон је постао господар Ниша, али је Византија повратила град за време владавине Василија II.

Године 1072. угарска војска је долином Мораве продрла све до Ниша, али је византијска власт исте године поново успостављена.

Становништво Ниша је 4. јула 1096. поразило војску крсташа-сељака.

Угари су од Византица 1127. освојили Ниш у кампањи у којој су такође освојили Београд, Софију а продрли су чак до Пловдива, али је касније између Угара и византијског цара Јована склопљен мир.11)

Средином 12. века, византијски цар Манојло I Комнин га је користио као базу за своје ратове са Угрима и додатно га утврдио. У њему се Манојло два пута састао са рашким великим жупаном Стефаном Немањом, међутим за време владавине Андроника I освајио га је угарски краљ Бела III, да би га већ 1183.12) освојио Стефан Немања, који је обновио манастирску цркву Светог Пантелејмона у граду. Он је 27. јула 1189. у Нишу дочекао светог римског цара Фридриха Барбаросу који је кренуо у Свету земљу током Трећег крсташког рата. Том приликом Стефан Немања је Барбароси предложио заједнички напад на Византију. Град је 1190. поново пао у византијске руке након Немањиног пораза у бици на Морави, а Срби су га освојили тек 1331. године, након победе над Бугарима код Велбужда.

Османлије су под Муратом освојиле и опљачкале Ниш 1386. године,13)14) након 25 дана опсаде.15)16) У граду су се, током средњег века, чувале мошти Светог Прокопија, који је био светац заштитник града. Непосредно пре османског освајања града, његове мошти су премештене ка средишту тадашње Србије, у данашње Прокупље. Ново отоманско пустошење, град је доживео 1427.

Године 1443. Ниш се поново нашао у рукама Срба и деспот Ђурађ Бранковић га је предао Ђорђу Мрњавчевићу. Хришћанске војске предвођене угарским војсковођом Јаношем Хуњадијем заједно са српским деспотом Ђурађом Бранковићем, победиле су Турке и потиснуле их до Софије током тзв. Дуге војне. Важна битка одиграла се код Ниша, који је остао слободан град још скоро годину дана после тога.

Османско царство

Ниш је поново пао под османску власт 1448. године и остао у Османском царству наредних 245 година. У овом периоду Ниш је био једно од седишта турске војне и цивилне власти, а у најдужем периоду налазио се у Смедеревском пашалуку.

Неколико дана након 20. јуна 1521. године беснео је велики пожар у Нишу. Град је могао да буде сасвим уништен да беглербег Ахмед-паша, који је заповедао турском војском против Угарске у то време, није дошао у последњем тренутку у помоћ.17)

Током Великог турског рата 24. септембра 1689. године код Ниша се одиграла битка у којој је турска војска тешко поражена,18) након чега су Аустријанци, под заповедништвом кнеза Баденског,19) први пут ушли у Ниш. Они су 1690. године на остацима средњовековног утврђења саградили два јака бастиона по пројекту италијанског инжењера Перонија, и дао им имена цар Леополд и царица Леонора. После неуспеха у даљим походима аустријске снаге су се повукле у Ниш и 8. септембра 1690. године након 25 дана борби аустријски гроф Гвидо Штаремберг је капитулирао и предао град Турцима.20)

Након турско-аустријског рата 1717. године и губитка Београда, Ниш добија на важности. Султановом повељом од 19. фебруара 1719. године отпочела је изградња велике тврђаве у Нишу. Ниш постаје центар Беглербеглука Румелије, тј. турских поседа у Европи.21) Нишка тврђава, која је тада саграђена (1719—1723), и даље представља једну од најлепших и најбоље сачуваних грађевина такве врсте на Балкану. Подигнута је на месту старијих тврђава из римског, византијских и средњовековног периода. Има вишеугаону основу, осам тераса и четири масивне капије. Простире се на површини од 22 ha и опасана је зидинама дугим 2.100 m, 8 m високим и 3 m дебелим у просеку. Са спољне стране тврђава је била опасана широким шанчевима, од којих је северни и данас сачуван. Поред масивних зидина, добро очуване су и јужна Стамбол-капија и северна Београдска капија, док су северна Видин-капија и југоисточна Јагодин-капија тек делимично очуване.

Године 1737. Ниш је заузет и окупиран од аустријске војске.22)23) Бакрорезом је представљен тренутак 28. јула 1737. године предаје кључева града од стране турских депутата аустријском генерал-фелдмаршалу барону од Тингена који преузима град у име царског генерала Филипија. Турци су се, такође без борбе, 18. октобра 1737. године вратили у Ниш. Оба аустријска пораза и повлачења из Ниша праћена су великим одмаздама над хришћанским становништвом, уништавањем цркава и манастира, масовним погубљењима, мучењем и одвођењем у робље.24)

У Нишу је 29. септембра 1739. потписан споразум којим је окончан руско-турски рат 1735—1739.25)26)27)

У току Првог српског устанка, устаничка војска се нашла пред Нишем тек 1809. године, крећући се ка Косову. Карађорђе је предлагао да се на Ниш крене са целокупном војском, али су остале војсковође тражили да се Ниш нападне са четири фронта, како је на крају и било урађено. Укупно 16.000 српских устаника стигло је до Ниша 27. априла 1809. под вођством Милоја Петровића. Изградили су шест шанчева: први и највећи био је на Чегру под командом војводе Стевана Синђелића. Други је био у Горњем Матејевцу, у близини Латинске цркве, са Петром Добрњцем, трећи је северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаревићем, четврти у Каменици са командантом Милојем Петровићем, пети је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шесту у Доњем Матејевцу. Предлог Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није био прихваћен, већ се желело да се град држи у блокади. Турска војска је добила појачање од 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.

Турци су 31. маја 1809. године напали Синђелићев шанац на Чегру, а битка се водила цео дан. Како је надмоћ Турака постајала очевиднија, а помоћ из осталих шанчева није стизала, Стеван Синђелић је при налету Турака у шанац, пуцао у магацин са муницијом и разнео себе и већи број Турака. После битке на Чегру изграђена је кула на путу за Цариград, крајем лета 1809. године. Кула је изграђена по налогу Хуршид-паше, тадашњег заповедника Ниша, од глава српских војника погинулих на Чегру, по чему је јединствена у свету. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских војника као опомена српском народу. Над кулом је 1892. подигнута капела која данас чува 58 преосталих лобања.

У време истраге о завери Хетерије 1821. године јавно су обешени људи под оптужбом да спремају устанак, а поред тога ухапшено је још око две стотине нишлија. Најпознатији међу обешенима био је владика Милентије.28)

Године 1835. избио је устанак у 16 села (Каменица, Церје, Миљковац, Веле Поље, Палиграце, Кравље, Горњи Крупац, Бели Брег, Дражевац итд.) у околини Ниша противу беззакоња и зулума Салих-паше. Турци су из Ниша послали војску али су поражени у борбама код Миљковца. У међувремену су кнеза Милоша и београдски везир посредовали су преко својих делегата и успели да договоре мир и амнестију за побуњенике.29)

Почетком априла 1841. године у нишком, лесковачком, пиротском и врањском крају избила буна против Турака, позната као „Милојева и Срндакова буна“, коју су предводили Милоје Јовановић и Никола Срндак.30) Центар устанка налазио се у селу Каменица крај Ниша. Буна је у крви угушена 23. априла 1841. године.

Административном поделом Османског царства 1846. створен је Нишки пашалук, а 1864. припојен је Дунавском пашалуку када је Ниш постао центар Нишког санџака.

За историју Ниша и околине важна је и 1860. када су Срби припремали устанак. Исте године Ниш је посетио и велики везир Кибризли Мехмед-паша. Он је установио Привремени кривични суд, хапсио и убијао виђеније Србе, који су могли да подигну устанак. И даље, током шездесетих година 19. века, Срби се буне, организују разне одборе, комисије и удружују се. Предвођени Николом Рашићем 1874. године Нишлије и становници околних села, оснивају Нишки комитет који се 1876. када је кренуо Први српско-турски рат, први прикључио и са својим завереницима дао велики допринос ослобођењу нишких крајева и њиховом присаједињењу матици Србији.31)

Краљевине Србија и Југославија

Борбе за ослобођење Ниша од турске власти отпочеле су 29. децембра 1877. године. Кнез Милан Обреновић је ушао у њега 11. јануара 1878. године. Чланом 3 Санстефанског споразума Ниш је припојен Кнежевини Србији. У то време у граду је често заседала скупштина. Прво заседање Народне скупштине Србије десило се у згради основне школе иза Саборне цркве, 23. новембра 1878. године. У периоду од ослобођења до Мајског преврата Ниш је често називан друга престоница Србије.

Године 1884. изграђена је железничка пруга између Ниша и Београда. Прва телефонска говорница је у Нишу отворена 1901, a 1908. године изграђена је хидроцентрала снаге 670 kW (900 коњских снага) на Нишави у Островици.

На заседању Народне скупштине 21. септембра 1885. године у Нишу донета је одлука о рату са Бугарском.32)

Примирје са Бугарском на крају Другог балканског рата је 30. јула (по старом календару 17. јула) 1913. године склопљено у Нишу, што је била основа за потписивање Букурешког мира 10. августа 1913.33)

Пред почетак Првог светског рата 1914. године у Ниш су прешле Влада и Народна скупштина, а град је био ратна престоница Краљевине Србије од 26. јула 1914. до 16. октобра 1915.

Српски премијер Никола Пашић је 28. јула 1914. године у Нишу добио телеграм о аустоугарској објави рата Србији.34) Касније исте године, 17. септембра, потписује тајни уговор о савезништву са албанским политичарем Есад-пашом.35)

На дан 7. децембра 1914. године Народна скупштина је на заседању у Нишу донела тзв. Нишку декларацију о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца.

Прва бугарска армија заузела је Ниш 6. новембра 1915,36) док су Бугари 17. новембра формирали Моравску војно-инспекциону област.37) Окупирани град 27. јануара 1916. године посетио је намачки цар Вилхелм II да би се састао са бугарским царем Фердинандом I.38)

Устаници су се у току 1917. године нашли мање од 10 km од Ниша, тако да су се тамошње окупационе власти уплашиле. На устанике су послате две војске да се обрачунају са њима. Прва војска под командом локалног заповедника окупационе војске око Блаца није успела у нападу, а друга војска, аустругарска извидница (патрола), поражена је и десеткована од Војиновићевих људи, а устаници су 7. марта освојили Блаце.39)

У јануару 1918. свако у Нишу је био убећен да је бугарска окупација кратког века и да ће се српска војска ускоро вратити.40) Савезници долазе 10. октобра 1918. године до Ниша којег држи Макензен. Потукавши 11. немачку армију, која је 1915. заузела Београд, Ниш ослобађају 12. октобра 1918. снаге Прве српске армије на челу са војводом Петром Бојовићем.41)

Од 1921. године Ниш је постао средиште Области. На челу власти стајао је велики жупан кога је постављао краљ својим указом. У састав Нишке области улазило је 11 срезова и два округа. Дана 23. марта 1923. године потписан је споразум између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске чиме су унапређени међудржавни односи, али је споразум довео до пуча у Краљевини Бугарској.

Од 1929. до 1941. године Ниш је био седиште Моравске бановине.

Након приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године, 27. марта избијају масовне демонстрације у Београду, Нишу и Ужицу.42)

Други светски рат

У Априлском рату 1941. војни аеродром код Медошевца бомбардован је 6.43) док је Ниш бомбардован 8. априла. Том приликом је страдало око 400 а више од 500 лакше или теже повређено.44)

Немачка Прва тенковска група, под командом фелдмаршала Клајста, 7. априла са тла Бугарске напредује северозападно ка Нишу и Београду.45) Немци 8. априла настављају напредовање упркос што су наилазили на јак отпор Пете југословеске армије јужно од Ниша, а 9. априла погоршање стратешке ситуације приморава Југословене да се повуку северозапдно уз Мораву што омугућава Клајстовој 11. немачкој оклопној дивизији да брзо и без отпора заузме Ниш.46) Окупација Ниша трајала је од 1941. до 1944. године, а од 1942. у граду се налазила немачка обласна војна управа 809 (Feldkommandantur 809).47)

На почетку окупације у Нишу отворен је први нацистички концентрациони логор у Југославији, из кога ће током окупације око 12.000 логораша бити одведено и стрељано на стратишту Бубањ. Дана 12. фебруара 1942. логораши су организовали масовно бекство из логора, тако што су голоруки јуришали на наоружане немачке чуваре и бодљикаве жице којима је логор био опасан. Догађај познат под називом пробој логора на Црвеном Крсту је јединствен у Другом светском рату у поробљеној Европи.

Том приликом је око стотину људи побегло из логора и прикључило се партизанима, а стотину педесет остало на жицама. О овом догађају снимљен је и филм Лагер Ниш 1987. године, у режији Миомира Стаменковића.

Током 1943. и 1944. године Ниш је био 57 пута48) мета савезничког бомбардовања (по неким подацима 15) у којима је био тешко оштећен. Том приликом нанете су огромне штете објектима од значаја за окупатора, саобраћајнице, аеродром, пруге, мостови, железничка станица. У тим нападима страдале су и околне зграде, друга имовани и људи.49)

Дана 14. октобра 1944. Ниш је ослобођен од Немаца након успеха Нишке операције и уласка НОВЈ и бугарских снага које су 1944. прешле на страну савезника.

Дана 7. новембра 1944. изнад Ниша догодио се највећи ваздушни савезнички сукоб.50)

Република Југославија

Ниш је постао центар Нишког региона 1975, а од 1992. и Нишавског управног округа.51)

У првој половини деведесетих година 20. века Ниш је сматран за јако упориште СПС-а и зато је често називан „црвени град“.52) Међутим, 1996. године, у Нишу, на локалним изборима, победила је Коалиција Заједно, а градоначелник је постао Зоран Живковић, који је нешто касније постао и премијер Србије. Након другог круга избора, 17. новембра 1996. године, у Нишу су отпочели свакодневни грађански и студентски протести, који су се брзо проширили на целу Србију.

НАТО агресија

У току НАТО агресије 1999. године Ниш је био честа мета напада авиона НАТО, и притом су уништена бројна индустријска постројења, главна градска трафо-станица и аеродром, (највише бомбардован у Нишу), а дејствовано је и на касарну „Стеван Синђелић“ и цивилне објекте, као што је обданиште. Укупно је током бомбардовања Ниш био мета 40 пута, а погинуло је 56 грађана Ниша а повређено више од 200.53)

НАТО авијација је у петак, 7. маја, у сред дана засула контејнерима касетних бомби сам центар града у време највеће фреквенције саобраћаја и људи. Погођена је Шуматовачка улица у којој се налази зграда ректората Универзитета у Нишу, као и међумесна аутобуска станица и главна пијаца „Тврђава“ и, на другом крају града, Градска болница и насеље Дуваниште. Том приликом погинуло је 15 цивила, међу којима су били људи свих старосних доба, укључујући и једну трудницу.54)

Дан касније бомбом велике разорне моћи погођен је и тешко оштећен Камени мост у Нишу.

Као сећање на жртве НАТО бомбардовања града Ниша подигнута је Спомен капела у парку поред Тврђаве.55)

На другој страни улице, на Кеју, крај Нишаве, налази се још један споменик страдалима у НАТО агресији, који је изградило тадашње државно руководство на челу са СПС. Постојање два обележја, која подсећају на недужне жртве из 1999, и која су 50 метара једно од другог у Шуматовачкој улици у којој је страдао велики број цивила од касетних бомби, такође је историјски раритет Ниша. Овај „меморијални комплекс“ сведочи о међустраначким сукобима и партијским разликама руководстава на градском и републичком нивоу, који су постојали пре и после НАТО агресије.

Скорашња историја

Дана 17. маја 2002. године потписан је у Нишу споразум између Српске и Македонске православне цркве о конституисању аутономне Охридске архиепископије и превазилажењу раскола.

У октобру 2009. године Србија и Русија су потписале договор о отварању регионалног центра за ванредне ситуације у Нишу, који би требало да буде завршен до 2012. године,56) а постаће оперативан већ у августу 2010. године.57) Његова основна намена је брза и ефикасна спасилачка реакција у случају поплава, пожара или земљотреса, али би, у оквиру њега, постојали и тимови за разминиравање терена. Планира се да овај центар покрива подручје југоисточне Европе, а у његовој изградњи ће активно учествовати руско Министарство за ванредне ситуације. За седиште овог центра, Ниш58) је изабран због своје повољне географске локације, а током 2007. године, Ниш је коришћен као база за гашење пожара који су захватили Србију и околне земље.

Сродни чланци


Istorija Nisa

2) , 16) , 51)
важни_датуми
3)
Barnes, Timothy D. Constantine and Eusebius, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1981. ISBN 978-0-674-16531-1, стр. 3
4)
„Археолошка налазишта од изузетног значаја“, Министарство културе Републике Србије
7)
Peter Headher. The Fall of the Roman Empire. Pan Macmillan, London, 2005. стр. 302
9)
Небојша Озимић: Речник Горње Мезије, Ниш, 2001, стране 21-22
10)
Византијски извори за историју народа Југославије, књ.1, САН, Београд, 1955, стране 70-72
12)
Азбучник енциклопедије Ниша, Ниш, октобар 1981, страна 46
14)
Милош Благојевић, „Српске државе и области 1373—1395. године“ (историјска карта) [http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=DISP&id=1546307736635636&rec=86&sid=2 ], Приступљено 15. 4. 2013.
17)
„Theodoor_Houtsma”, Martijn Theodoor Houtsma, E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913-1936, Volume 1, 1987 - pp. 926, 927
20)
бечки_рат
22)
ИСН_(СС-10)
25)
S. J. Shaw (1976), History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Vol.1 Empire of gazis, Cambridge Universiy Press, страна 245.
26)
Lord Kinross: The Ottoman centuries
27)
Nicholas Jorga: Geschishte des Ottamanischen, vol 4
28)
Историја Ниша I, страна 271, Градина и Просвета Ниш, 1983.
29)
Borbe za oslobođenje Niša 1809-1944, Niš, 1952.
30)
Драгољуб Симоновић: Народни устанак. Југоисточна Србија године 1841. Народне новине, (1-10), 17. април, и даље, Ниш, 1990.
33)
Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Београд
34)
Mitrović, 2007, pp. 52
35)
„The Kosovo Chronicles“, Душан Т. Батаковић, Београд 1992.
36)
Историја Ниша II, Ниш, 1984, страна 226
37)
Българската армия, 1877-1919‎, Васил Василев, Институт за военна история, 1988, стр. 293
38)
Saturday, 22 August, 2009 Michael Duffy, On This Day - 27 January 1916, 22. 08. 2009.
39)
Mitrović, 2007, pp. 256
40)
Mitrović, 2007, pp. 241
41)
Saturday, 22 August, 2009 Michael Duffy, On This Day - 12 October 1918, 22. 08. 2009.
42)
Aleksandar Mančić, Viktor Sabo, Mihailo Matić, Natural resources and beauties of the Socialist Republic of Serbia, 1973 - p. 51
43)
Weal, 2012, pp. 63
44)
Палилулске новине: Помен жртвама бомбардовања Ниша 1941, број 3, 2011, страна 23
45)
Ripley, 2003, pp. 110
46)
Ripley, 2003, pp. 116-117
48)
Група аутора, Губици у нишком подручју 1941—1945, У:Историја Ниша III, „Градина“ и „Просвета“, Ниш, 1986. стр. 91-93
52)
Thomas, 1999, pp. 271
55)
Спомен капела у Нишу, Приступљено 15. 4. 2013.
56)
РЦ
57)
„Политика”, М Галовић, „Руска база” у Нишу оперативна у августу, Политика, 1. 7. 2010.
историја_ниша.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/03 19:33