Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
историја_срба_до_примања_хришћанства

Историја Срба до примања хришћанства

Историја Срба до примања хришћанства, историја Срба од најранијег спомена српског имена до тренутка примања хришћанства у новој постојбини на Балкану.

Долазак Словена на Балкан

У средини трећег вијека нове ере процес распада римског царства се убрзао нападима Гота из Дакије на балканско пулуострво. Крајем тог вијека Римљани напуштају нека удаљенија подручја која је било тешко бранити од варвара. Током четврог вијека, услијед унутрашњих борби у царству и све опаснијих вањских непријатеља, Константин Велики 330. подиже Цариград као нову пријестолницу источног дијела Римског царства. Подјела је и озваничена године 395. током владавине цара Теодосија.

Око 370. појавили су се Хуни на простору данашње западне Русије. Под њиховим притиском дио Гота, који није признао њихову власт, почиње да продире на територију Римског царства, од Балтика до Црног мора. Продиру до самог Цариграда, а након тога прелазе у Италију и 410. године пале Рим. За њима на Балкан надиру Хуни, а са њима и неке групе Славена и Германа. За владавине Атиле (433—453) Хуни пале и плљачкају широм Европе. Послије његове смрти Готи се организују у државну творевину којој на чело ступа Теодорих (Теодорик), којег цар Зенон именује 484. конзулом и наскоро га шаље у Италију да сузбије друге Готе под Одоакром који су опет опљачкали Рим године 476. и тиме уништили Западно римско царство. По одласку Гота на Балкан продиру хунски Бугари и други Хуни, користећи и унутрашње борбе у Источном римском царству и рат против Перзије. Цар Јустинијан влада Византијом од 527. и већ ускоро се појављују репорти да варвари даље упадају на Балкан. Сваке године, казује један савремени грчки писац, проваљују Хуни, Анти и Словени, Σκλαβηνοι, у византијске покрајине и то кроз Илирик и читаву Тракију, од Јонског Мора до предграђа Цариграда.

Тек у то доба Словени (или Славени) постају предмет пажње грчких историчара. Само име Словěнинъ долази од коријена wleu - κλυεζω - cluere, и означава људе који живе око река. Низ имена извора и потока очуван је све до данас са тим именом: Словац, Словиње, Словин, Славница итд. Често под притиском или у зависности од Хуна и других ратничких народа, код неких западних писаца постоји убјеђење да назив Словен долази од латинске ријечи за роба: Словěнинъ- Sclavanus- Sclavus.

Током Јустинијанових ратова у Италији против Гота, Словени све чешће нападају ослабљене византијске посаде у Илирикуму, а почињу и са насељавањем неких подручја. 548. године Словени врше један од најјачих напада: попаљено је и уништено доста градова на Балкану, убијено по византијским изворима на десетине хиљада људи, жена и дјеце, а у робље одведено исто толико. Прокопије наводи да су Словени несметано опсједали и ударали и на тврђаве, стекавши искуства и ратне вјештине, а прије „нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова“. Тако су узели и приморски трачки град Топер, дванаестак дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15 000, поубијаше, а жене и дјецу са свим благом поведоше у робље. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима.

Средином шестог вијека на подручје Паноније стижу и Авари, заузимајући територију коју су дотле држали Лангобарди, њихови савезници у борби против Гепида. Углавном су овладали и разним словенским групама које су се раштркане нашле на том терену одраније.

Словени и Авари

Као аварски поданици или савезници Словени учествују у даљим повременим нападима против Византије, која сад чврсто држи само тврђаве Сирмијум и Сингидунум, а остала подручја јужно од Саве и Дунава није у стању да очува од напада. Око 578. године забиљежен је један опасан словенски поход против Царевине, изведен од Словена са доњег Дунава. У огромном броју, са неких 100.000 људи по византијским изворима, провалили су у Тракију да је пљачкају. Византија подбуни сада Аваре да нападну Словене. Аварски напад је био успјешан, али краткога вијека, по њиховом повлачењу Словени су наставили са дотадашњим акцијама. Авари су убрзо потом и сами заратили против Византије и 582. заузели тврди Сирмијум. Стално насељавање Словена постаје све чешће: Јован Ефески наводи да они не напуштају одмах земљу, у коју провале, него да ту почињу презимљавати и остајати „као у својој земљи“. Исти писац пише како Словени у Византији „станују сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју“, да „до данашњег дана (година 584) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље од Ромеја.“ Други војнички спис, у опису Словена и Анта каже, како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, „а нарочито у властитој земљи.“

Године 585. Словени и Авари поново нападају Византију. Византинци тек у близини Цариграда успјевају да дају јачи отпор и одбију напад, али добар дио сјеверног Балкана је опет опустошен у рату. Тако је 586. неуспјешно опсједнут и Солун, а Словени продиру и у Атику гдје остају све до 589. Нови рат избија већ 592. Његов резултат је углавном био тај да су Словенска племена и сјеверно од источног тока Дунава чвршће примила врховну аварску власт, да се боље одбране од препада Византије. У прољеће 596. опет избија рат, и обновљени Словени продиру преко Дунава у пљачку. Словени имају низ војничких успјеха, и нарочито се користе засједама: при једном прелазу преко ријеке словенска засједа убија 1000 византијских војника. Авари освајају Сингидунум али га Византија доцније враћа. Авари и Словени су око 599. похарали слабо брањену Далмацију и Истру, које су биле унеколико поштеђене у ранијим ратовима. Око 600. су Византинци коначно скупили велику војску око Сингидунума и однијели три велике побједе над Аварско-словенским снагама. У трећој бици је изгинуло око 15 000 варвара, по византијским изворима. Аварски хаган поново прикупи разне савезнике, али изгуби још једну битку у којој Византинци заробише око 8000 Словена, 3000 Авара и 6200 људи других народа. Потписан је мир на штету Авара, и граница се потпуно смирила на неко вријеме. Али даљи покушаји цара Маврикија да настави рат против Словена доводе до побуне у Византији и 602. цар постаје извјесни Фокас, један од вођа војних побуњеника. Због сталних побуна, рата са Перзијом, и врења он већ 610. бива убијен и на његово мјесто ступа Хираклије.

Насељавање Словена на Балкан

Цар Хираклије је од почетка своје владавине посветио главну пажњу византијским посједима у Азији, које је сматрао важнијим од опустошених предјела Европе. Због слабе активности Византинаца на Балкану, притиска Авара у Панонији, и генералне пустоши крајева, Славени све више почињу да ту стварају стална насеља. Већ од почетка 7. вијека стара римска насеља нестају, а од средине 7. вијека већ постоје записи о сталним насељима Славена на Балкану. Словенско подручје је од Црног мора па све до Баварске. У покрајини Далмацији већи дио градова је заузет и спаљен, међу њима и Салона, Епидаур, Дукља, Нарона и Дамавијум, спасили су се само Задар и Трогир. У близини неких порушених градова Словени праве нова насеља: намјесто старе Салоне подигнут је касније у близини Спљет; мјесто Епидаура Дубровник; а мјесто Дукље Бар. Византија је у том тренутку у тешком рату са Перзијом, а подмукли аварски напад у којем је замало и сам цар Хираклије на превару заробљен је одбила само пристајући на годишњи данак Аварима од 200 000 златника.

Упркос томе Перзија 626. подбуни Аваре да заједно са Словенима нападну Цариград; напад је одбијен уз велике словенске жртве. Аварска освета према Словенима је била окрутна. То је, уз ранија насиља и неправде које су чинили Словенима, довело до словенске побуне против Авара. Тој побуни су се придружили и Бугари, због борбе око насљедства аварског трона. На подручју данашње јужне Чешке, Аустрије и сјеверне Словеније побуњени Словени, под вођством једног франачког трговца, Сама, успјеше да створе своју државу, која је трајала двадесет до тридесет година. Саму се негде иза 632. придружио и Дрван, кнез Лужичких Срба, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, који је дотле био под франачком влашћу. То је најстарији хисторијски спомен српског имена, које ће се послије јавити и код словенских племена даље на југу.

Византија је успјела да одсудно порази Перзију у бици код Ниниве 627. Међутим, нови опасан фактор постају Арапи под новим пророком Мухамедом, који 630. улази у Меку и нагло почење ширење ислама и арапске државе. Остављени сами себи на Балкану, бројни Словени релативно брзо стичу превласт на сјеверу и западу полуострва, и асимилирају припаднике других народа који су се ту затекли.

Константин Порфирогенит наводи да су прво Хрвати а потом и Срби дошли на Балкан из граничног подручја франачке државе, и да су и у старој постојбини били сусједи. За Србе наводи ову причу: Два су брата насљедила у власти оца; па је један с пола народа кренуо у Византију и дошао све до Солуна. Одатле је остало име једног тамошњег насеља Србљија, τα Σερβλια. Послије неког времена ти се Словени упутише натраг, али се предомисле и замоле цара, да им уступи другу земљу за настањивање. Цар им даде ове од Авара опустошене земље: Рашку, Зету, Неретљанску Крајину, Захумље, Травунију и Конавље. Друга прича из истог извора тврди да су Срби дошли на југ из Бијеле Србије, Бојке, а Хрвати из Бијеле Хрватске, односно нека њихова племена са Висле. На основу арапских писаца путника 10. вијека дошло се до закључка, да је Бијела Србија обухваћала Галицију и подручје око извора Дњестра и Висле, а Бијела или Велика Хрватска добрим дијелом источни дио данашње Словачке. Већ до средине 7. вијека читав сјеверни и западни Балкан су Словени осигурали за себе, 642. већ нападају и беневентско кнежевство у Италији са флотом. Једина подручја под влашћу Византије су неки приморски градови на Јадрану и долина Мораве са Нишом и Софијом.

Балкански Словени и Бугари

Послије смрти бугарског хана Куврата 642. године, настаје и помјерање бугарских племена из подручја око Меотског језера према западу и југу. По легенди је један од петорице Кувратових синова, Исперих (или Аспарух) прешао са својим људима Дњепар и Дњестар и дошао у Добруџу, у подручје делте Дунава. Ту су се утврдили са низом зидина чији остаци могу и данас да се пронађу. Крајем седмог вијека и арапска опасност за Византију је узела великог маха, тако су узели многе територије и седам година узастопно нападали флотом и сам Цариград. То су искористили Бугари, који се пребацују преко Дунава код данашње Варне, побјеђују византијску војску у бици и затим се нагло шире ка југу и западу. Главни град им постаје Плиска. Локално словенско становништво допада под власт Бугара, али је она ипак много лакша од Аварске. И једни и други су упућени на заједнички рад против Византије: Бугари нису могли да се боре и против Словена и против Византије истовремено. Ту опет долази до занимљиве ситуације у којој страни елемент оснива словенску државу. Тако је било код Самове државе, тако је код настанка бугарске државе, и тако бива и у Русији гдје језгро зачетка државе чине Варјази (Варези). Требало је око двије стотине година да се Бугари монголоидне расе скоро потпуно стопе са Словенима, под утицајем крвних веза, цивилизације и хришћанства, у нови народ под старим именом Бугари.

У ратовима 688. и 708. Византија трпи поразе од Бугара, чиме је Бугарски углед међу Словенима још порастао. У самој Византији опет траје метеж, од 695-716. године Византија је променила седам царева; док најзад није на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Од 716. до 718. уз све то је Цариград под опсадом Арапа преко годину дана. Кад су се прилике поправиле, Византија је покушала да поново насели предјеле у широј околини Цариграда са становницима из Сирије и Јерменије. Ово је довело до рата са Бугарима, којима су се придружили и македонски Словени. Бугарски хан Телец 763. губи битку код Анхијала и бива убијен од својих по повратку. Око 208 000 Словена би пресељено у Малу Азију око ријеке Артанас.

Авари су крајем 8. вијека преживљавали тешке дане. Умијешали су се у сукобе међу германским племенима и тако навукли бијес Карла Великог. Године 791. почиње напад на Аваре и у Панонији и у предјелу Алпа. Франачка војска, у којој је било и нешто Словена, продрла је дубоко у аварску земљу између Дунава и Тисе. Освојена је њихова пријестолница са „хринговима“, ограђена са девет откопа од камена или иловаче. Ту је уграбљен богат плијен скупљен током владавине бивших кагана. Авари су се распршили на многе стране, и њихова држава заувијек је престала постојати.

Бугарска држава на почетку 9. вијека код ушћа Тисе и Београда граничи са Францима. Балкански Словени на Пелопонезу дижу устанак против Византије 783. и опет почетком 9. вијека, а македонски Словени ступају у савез са Бугарима да би били јачи против Византије. 809. Бугари заузимају Софију, 811. гине византијски цар Нићифор, 813. Бугари односе још једну побједу, а 814. опсједају Цариград.

Отпор Францима

Франачка држава је покорила Словенце крајем 8. и Хрвате почетком 9. вијека. Управа франачких чиновника је била лоша па су 818. притужбе стигле и до насљедника Карла Великог, Лудвига. Те године код Лудвига су стигли и представници Тимочана, који су се одметнули од Бугара и хтјели су да признају франачку врховну власт. Када је увиђено да од тужби Францима нема користи, отпор Францима се усредсредио око владара Посавске Хрватске, Људевида (Људевита) Посавског. Напади Франака и њихових савезника трају од 819. до 822, пострадали су крајеви данашње Словеније и сјеверне Хрватске.

Бјежећи испред Франака, Људевид је побјегао Србима, „за који се народ казује да заузима велик дио Далмације“. То је 822. године први несумњив спомен српског имена у овим крајевима балканског полуострва. „Далмација“, у коју је Људевид побјегао, била је бивша римска провинција Далмација - данашња Босна, Далмација, и сјеверна јадранска обала. Ту је Људевид био добро примљен. Он ту наскоро убија српског жупана који га је примио и подвргава себи његову област. Једни су хисторичари покушавали да бране тај поступак претпоставком да га је, можда, дотични жупан хтео издати Францима, али је највјероватније да је Људевид био човек малих моралних вриједности. Омражен због овога у Босни, Људевид бјежи у Борнину државу једном његовом сроднику. Овај га после мало времена 823. године даде убити.

827. због одмета Тимочана настаје рат између Бугара и Франака. Због унутрашњих франачких борби Бугари успјевају да прошире своју територију на источну Панонију, добијају Срем иСингидунум, који од 9. вијека носи словенско име Београд. Граница је сада отприлике на линији Колубара-Западна Морава.

Оснивање прве српске државе

Почетком 9. вијека у Византији опет долази до разних помутњи. Сплетке, завјере, борбе око икона и лоше финансије давају маха ширењу Бугара и Арапа. Ови потоњи већ у пљачки улазе у Италију и долазе 846. и до самог Рима. Млетачка флота је заузета у борбама са Арапима, а византијска се скоро и не појављује у Јадрану. То даје словенским племенима, нарочито српском племену Неретљана, прилику да наставе са гусарењем на Јадрану. Раније у 7. вијеку нападају Сепонт у Италији, 846. нападају град Каорле близу самих Млетака, послије млетачких неуспјеха да их сузбију 839. и 840.

Бугари 837. подузимају поход према Солуну. Под своју власт су ставили већину словенских племена у ширем предјелу Македоније, користећи немоћ Византије.

Срби за то вријеме у тешко проходном предјелу Рашке и источне Босне живе углавном у старим племенским подјелама, под влашћу више жупана и касније великог жупана, који је испрва владао заједно са осталим жупанима. Нека имена су сачувана: по имену и реду то су Вишеслав, па син му Радослав, па син му Просигој. Признавана је врховна власт Византије али се иста једва и осјећала, далеко од метрополе и са слабим везама.

Са Просигојевим сином Властимиром ствари се мијењају. До његова времена, по Костантину Порфирогениту, „живљаху Бугари са Србљима мирно као сусједи и комшије, пазећи једни друге“. Бугарски владар Пресјам (836—852) прекинуо је ту идилу. Бугарским освајањима стала су на пут српска племена, која су се почела због опасности, чвршће збијати око Рашке. Пресјам зато одлучи да покори Србе. Напао их је, али напад није успио. Срби се храбро одупријеше у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намјере. Датум тих борби није сигуран, али је вјероватно да пада негдје између 840-850. год. Властимиров углед је услијед тога знатно порастао. Он је сада био господар не само Рашке, него и даљих области. То се види пошто је удајући кћер за требињског жупана, „именова га владарем и учини самосталним“, што не би могао учинити да на том подручју није имао стварне власти. У борбама са Бугарима испрва се Срби једва одржавају, али кроз вријеме постају вјештији и користећи свој терен, упорност и народну свијест за 200-300 година Срби прелазе у ширење на рачун дотадање бугарске територије.

Син Пресјама, Борис, обновио је према Србима нападни став својега оца. Послије Властимирове смрти три његова сина Мутимир, Стројимир и Гојник владала су над Србима, подијеливши земљу. Борис, вјерујући да сада неће наићи на јачи отпор, крену на Србију опет. Срби су и овога пута добили рат. Они и потукоше Бугаре, и заробише Борисова сина Владимира и дванаест бугарских бољара. Послије склопљеног мира, бојећи се Срба, Борис је замолио за сигурну пратњу до границе и добио је у лицу двојице синова Мутимирових, Брана и Стевана. Они га, казује Порфирогенит, „испратише здрава читава до граница све до Раса“. Ту, код Раса, код данашњег Новог Пазара, била је према томе средином IX века, граница рашке државе. Ту су на граници измјењена гостинска уздарја (дарови). Борис је дао Мутимировићима „велике дарове“, а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су касније тврдили да је ово давање са српске стране било обавезно - као нека врста данка. Срби нису били спремни за даље борбе и због тога су радо прихватили понуђену погодбу. Ово је било с тим више јер Бугари нису дирали њихов посјед нити мијењали њихово унутрашње уређење.

Сродни чланци

Извори

  • Историја Срба, Владимир Ћоровић, рукопис из 1941.

Istorija Srba do primanja hriscanstva

историја_срба_до_примања_хришћанства.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/21 00:01