Клеомен I (грч. Κλεομένης) (до 489. пре Христа), краљ Спарте из линије Агијада, а владао је од око 520. пре Христа до око 490. пре Христа. Настојао је да прошири утицај Спарте и унутар и ван Пелопонеза. Победио је Аргос. Током његове власти формално је настао Пелопонески савез. Више пута је интервенисао у Атини. Једном је срушио тирана Хипију, а други пут је помагао Изагору против Клистена. Није помагао Јонски устанак. Умро је под сумњивим околностима.¹⁾

Отац му је био Анаксандрида II из краљевске линије Агијада. Прва Анаксандридина жена била је нероткиња, па су ефори и сенатори натерали Анаксандриду да се ожени и другом женом. Анаксандридина друга жена је родила Клеомена, а након тога је и прва жена почела да рађа па је родила Доријеја, Леониду I и Клеомброта.²⁾ Када је након Анаксандридове смрти Клеомен био изабран за краља, Доријеј се осећао повређеним, јер је био способнији од свога брата.³⁾ Због тога је Доријеј отишао да оснива колонију најпре у Либији, па затим на Сицилији.

Око 510. пре Христа Алкменоиди, који су били протерани из Атине, тражили су помоћ од Спарте. Алкменоиди, које је тада предводио Клистен, тражили су да им Спарта помогне да свргну Пизистратовога сина Хипију, атинског тирана. Клистен је подмитио делфско пророчиште да кажу Спартанцима да им помогну. Први напад на Атину није био успешан. Други напад је предводио сам Клеомен. Опседао је Хипију и његове присташе у акрополису. Није успео да присили Хипију да се преда, али заробили су неке од његових присташа и рођака, па је Хипија предао град.

Након протеривања Пизистратида на челу Атине били су Клистен из породице Алкменоида и Изагора.⁴⁾ Њих двојица су се борила за власт, а када је Изагора победио тада је Клистен покушао да придобије обичан народ.⁵⁾ Изагора је због тога позвао Спартанца Клеомена. Клеомен је послао гласника у Атину и наредио да се протерају Клистен и Алкменоиди.⁶⁾ Клистен је тада побегао из града. Клеомен је свеједно дошао у Атину са мањом војском и протерао је из Атине 700 породица⁷⁾ по списку, који му је Изагора саставио. Након тога Клеомен је покушао да распусти скупштину и да власт преузме 300 Изагориних присташа. Пошто се скупштину противила, онда су Изагора и Клеомен заузели Акропољ.⁸⁾ Атињани су их онда опколили и опседали. Трећег дана опсаде склопили су споразум да сви Спартанци напусте Атину.⁹⁾ Атињани су похватали и побили Изагорине присташпе. Клистен и 700 породица његових присташа вратило се тада у Атину.¹⁰⁾ Пошто су Атињани знали да је вероватан рат са Клеоменом и Спартанцима отишли су у Сард да склопе споразум са Персијанцима.¹¹⁾ Клеомен је са великом војском кренуо на Атину да би поставио Изагору као тиранина Атине.¹²⁾ Kлеомен је упао у Елеузину. Беоћани и Халкиђани су истовремено напали атинске територије. Дошло је до свађе између Клеомена и другога спартанскога краља Демарта, па се Демарт повукао.¹³⁾ Када су то видели остали савезници и они су се повукли.

Тиран Милета Аристагора је 499. пре Христа дошао у Спарту да моли Клеомена да помогне јонски устанак Грка против Персије.¹⁴⁾ Аристагора је наговарао Клеомена обећавајући лако освајање Персије и многа блага, али Клеомен није пристао када је сазнао да је центар Персије превише далеко од Средоземног мора.¹⁵⁾

Око 494. пре Христа Клеомен је напао Аргос. Аргејци су изашли пред спартанску војску, али нису улазили у отворену битку.¹⁶⁾ Спартанци су изненада напали Аргејце, победили их у бици код Сепеје и тада су многе побили, а остали су побегли у свети гај.¹⁷⁾ Клеомен је запалио свети гај и тако је побио око 6.000 становника Арга. Након тога Клеомен није кренуо да заузме Аргос, него се запутио у Аргејски Херајон.¹⁸⁾ Због злочина у сетом гају Аргос је остао огорчени непријатељ Спарте деценијама након тога напада. Аргос је због тога био неутралан за време персијске инвазије 480. пре Христа. Није јасно зашто је уопште уследио тај напад на Аргос. Могуће је да је Спарта била забринута због извесних наклоности Аргоса према Персији, а осим тога Аргос је био јако близу Спарте, па је представљао опасност по Спарту.¹⁹⁾ Када се Клеомен вратио у Спарту оптужили су га да је примио мито и да зато није заузео Аргос, иако га је тада могао заузети.²⁰⁾

Када је Персија након слома Јонског устанка извршила инвазију Грчке многи грчки полиси су се потчинили Персији. Међу онима, који су стали на страну Персије била је Егина. Атина их је оптужила Спарти.²¹⁾ Због тога је Клеомен 491. пре Христа покушао да ухапси оне који су главни кривци због савеза Егине са Персијом.²²⁾ Грађани Егине нису хтели да сарађују са Клеоменом, а други спартански краљ Демарат је за то време покушао је да га омете и поткопа у намерама.²³⁾ Да би се осветио Демарату Клеомен се договорио са Леотихидом, који је био из исте краљевске куће као и Демарат.²⁴⁾ Леотихида је дао изјаву да Демарт није син претходнога краља, а као сведоке је позвао ефоре, који су једном чули такву изјаву претходнога краља.²⁵⁾ Спартанци су се обратили Делфијском пророчишту да пресуди.²⁶⁾ Клеомен је подмитио делфско пророчиште да објави да Демарат није син претходнога краља. Демарат је након тога лишен престола, а пошто је био увређен отишао је Персијанцима.²⁷⁾ Леотихида је постао краљ уместо Демарата. Клеомен и Леотихид су успешно похватали сараднике Персијанаца на Егини и предали су их Атињанима.²⁸⁾

Када су Спартанци 490. пре Христа открили како је он збацио Демарта Клеомен је био присиљен да оде у прогонство у Тесалију.²⁹⁾ Након тога отишао је у Аркадију, да подбуњује и да сакупља војску против Спартанаца.³⁰⁾ У Спарти су сазнали за његове акције, преплашили су се, па су му допустили да се врати и да поново буде краљ.³¹⁾ По Херодоту, чим се вратио он је полудио.³²⁾ Његова два полубрата Леонида I и Клеомброт ставили су га у ланце. Нађен је мртав у затвору, а то се прогласило као самоубиство. Херодотова прича о самоубиству није довољно уверљива, па Картлеџ верује да су власти биле умешане у убиство Клеомена.³³⁾ Наследио га је полубрат Леонида I, који се оженио Клеоменовом ћерком.

• Херодотова историја, превод Милана Арсенића, Матица српска, Нови Сад, 1988, ISBN 86-363-0037-1
• Paul Cartledgе, Sparta and Laconia - A regional history 1300 to 362 BC 2nd Edition, Routledge 2002, ISBN 0-415-26356-5

Kleomen I