Константин Петрович Побједоносцев (рус. Константин Петрович Победоносцев) (Москва, 21. мај/2. јун 1827 — Петербург, 10/23. март 1907), правник и политичар, професор универзитета (Москва, грађанско право), сенатор и оберпрокуратор Св. Синода Руске православне цркве у Петрограду.

Син је професора московскога универзитета. Права је завршио 1846. Затим је био чиновник у Сенату. У периоду 1860—1865. професор је грађанског права у московском универзитету. Године 1863. пратио је царевића Николаја Александровича у његовим путовањима по Русији, која је описао у дјелу Письма о путешествии наследника-цесаревича по России от Петербурга до Крыма (1864). Од 1868. сенатор је, од 1872. члан Државног савјета, а 1880—1905. обер-прокуратор Синода РПЦ. Предавао је право и будућим царевима Александру III и Николају II, и на њих је имао велик утицај.

По каснијим совјетским изворима се сматрао за „представника крајње реакције”. Био је противник западноевропске културе и буржоаског начина живота. Своје погледе је изложио у дјелу Московский сборник (1896). Главни пороци западноевропске културе, по мишљењу П., јесу рационализам и вјера у добру природу човјека.

На мјесту обер-прокуратора Синода РПЦ је вршио прогоне расколника и секти. Радио је на ширењу црквеног образовања насупрот грађанског. Године 1905. дао је оставку.

Почасни је члан Српског ученог друштва од 1881. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892. Био је и члан француске академије.

• Encyclopaedia Britanica 18 (Anonim).
• Энциклопедически словарь. С. Петербург, Брокгаузъ и Єфронъ, 1890–1904. 23 (1898) 951–954 (Аноним).
• Grande Encyclopédie, Paris 26, 1157–1158 (L. Legras).
• Большая советская энциклопедия, Москва 203 (1975) 193 (П. А. Зайончковский).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Konstantin Pobjedonoscev