Корисничке алатке

Алатке сајта


крста_цицварић

Ово је стара верзија документа!


Крста Цицварић

Датум рођења:
26. септембар 1879.

Датум смрти:
31. октобар 1944.

Место рођења:
Никојевићи
(Кнежевина Србија)

Место смрти:
Београд
(Југославија)

Занимање:
новинар

Познат по:
првим таблоидним новинама
у Србији

Крста Цицварић

Крсто или Крста Цицварић (Никојевићи, 14/26. септембар 1879 — Београд, 31. октобар 1944), српски новинар, анархиста и филозоф.

Биографија

Крсто Цицварић је рођен у селу Никојевићи на Златибору, код Ужица, 14/26. септембра 1879.1)

Школовање

Основну школу је похађао у Мачкату. Још као ученик основне школе је објавио први текст у локалним ужичким новинама.2) Похађао је гимназију у Ужицу. Тада је постао социјалиста и као омладинац те странке је ступао у полемике,3) посебно са Драгишом Лапчевићем4) и Димитријем Туцовићем, који му је био и близак рођак.5) Од ране младости је показивао склоност да се супротставља, препире, свађа, одбацује друштвене норме, презире правила, исмева обичаје и тековине ондашње политичке елите и српског паланачког друштва. Државу је посматрао као извор сваког зла, тлачења и организованог тиранисања обесправљене народне масе.6) Године 1896. се сукобио са професором физике и радикалом Настасом Петровићем, који га је назвао демоном, због његових политичких погледа. Због ученичке недисциплине, која је кулминирала одбијањем да одговара историју и веронауку због декларисаног атеизма је избачен из гимназије,7) па је школу завршио ванредно у Београду.8) Неколико месеци је студирао9) филозофију, најпре на универзитету у Бечу, а затим у Београду, али је студије напустио и посветио се новинарству.10)

Анархиста и новинар

Говорио је енглески, немачки, француски и италијански језик и сакупио је велику библиотеку.11) Био је добар познавалац историје филозофије и умео је да процени слабости тада широко заступљеног позитивизма. У Србији је увео стил политичко-филозофско-новинарског памфлета, борио се за анархистичке идеале и критиковао радикале.12)

На почетку новинарске каријере, био је против социјалдемократије, која је за њега представљала компромис са буржоазијом, а будућност пролетаријата је видео у синдикализму, који је идејно требало да предводе анархисти, као непоткупљива авангарда радништва. Не разумевајући чињеницу да је држава творевина људске цивилизације, на државу је гледао као на искључиво класну творевину, површно интерпретирајући Карла Маркса. Са друге стране је поистовећивао партијско организовање и синдикализам, сматрајући да је његов циљ укидање капиталистичког сталежа, тиме што је пролетеријат требао да откаже рад својим послодавцима и узме средства за производњу у своје руке.13) Његова мисао у савременом схватању се може поделити на политичку, правну и филозофску мисао, а идеолошко опредељење се кретало се од анархизма до социјализма, које је често било нејасно и противречно.14) Анархизам је сматрао решењем свих друштвених противрености.15) Припадао је анархосиндикалистима „директашима“, присталицама директне акције у левом крилу Српске социјалдемократске партије.16) Циљна група којој се обраћао су били радници и омладина.17)

Неколико година пре него што се потпуно посветио новинарству запослио се у Београдској општини, одакле је три пута отпуштан из политичких разлога и извођен и на суд.18) Неколико пута је био политички осуђиван на кратке затворске казне.19) Робијао је у Забели,20) а једном је био принуђен и да бежи из Србије.21) Уређивао је 1905. анархистички лист „Хлеба и слободе“, а 1907. је постао власник и одговорни уредник „Радничке борбе“, која се у то доба могла сматрати правим анархистичким гласилом. Својим радом је брзо привукао пажњу тадашњих власти.22) Како је од својих новина имао само губитке, озбиљније приходе је морао да тражи у листовима који су плаћали објављене текстове.23) Сарађивао је у „Правди“, „Новом времену“, „Малом журналу“, „Звону“, „Трибуни“ и „Дневном листу“.24) Био је директор „Новог времена“ (1911), а на истој функцији је радио и у „Стражи“ (1912, 1913). Кад је написао чланак у коме је претио да ће: „Против државе водити непомирљиву борбу, служећи се свим допуштеним и недопуштеним средствима“, осуђен је на годину дана затвора и послат је у затвор у Пожаревцу,25) али казну није издржао до краја, јер је био помилован.26) После Анексионе кризе 1908. је изашо из затвора. Средином 1913. ујединила се Нова Стража, чији је он био власник и директор, са Пијемонтом, који је био гласило Црне руке.27) Он је тада постао уредник Пијемонта.28)

Мада се поједине елементи карактеристични за таблоиде могу пронаћи већ током његовог рада у „Раднилкој борби“ у оквиру рубрике „Вести из Страдије“, таблоидизам се може јасно уочити тек у брошури „Плава књига о српском питању“, коју је објавио 1909, под псеуднимом Иван Иванић. Брошура на први поглед личи на озбиљан документ. Садржи наводне интервјуе са представницима владе и истакнутим српским научницима, филозофима и другим јавним делатницима, о српској питању у светлу анексије Босне и Херцеговине, а завршава се закључком да су дотични за српство и цивилизацију учинили исто колико и млади научник Недељко Дивац, који је пронашао нову врсту стеница.29)

У балканским ратовима је према неким изворима био на фронту,30) док је према неким другим био дезертер из убеђења31) или је због свог антимилитаризма, завршио у затвору.32) У Првом светском рату се три године се налазио у аусторугарском заробљеништву.33) у логору Нежидар у данашњој Мађарској.34)35)

Београдски дневник

После рата је почео да пише у „Београдском дневнику“, који је применован у „Београдски дневник Крсте Цицварића“. Од 7. августа 1922.36) је постао његов самостални издавач и директор.37) Главни део новина чинили су уводници и коментари уредника, на врху насловне стране, у којима је за напад био добар свако ко је значио било шта у друштву.38) У листу су убиства и несреће описивани са највише детаља, а трачеви били најмаштовитији.39) Неретко се у текстовима јављо и класичан сексизам. Следио је логику класичног таблоида.

На мети су му били Радикална странка, Никола Пашић и Стојан Протић, као њени први људи.40) Анализирао је феномен Радикалне странке у Србији. Сматрао је да се она по доласку на власт сасвим изопачила, наводећи њихов програм из 1881. године, у коме се залагали за социјализам, једнакост за све чланове друштва, уништење класа, а народ од њих очекивао да их ослободи Обреновићеве тираније, они по доласку на власт „постали лупежи“.41) Самог Пашића је назвао „лопурдом“, „олошем“, „зликовцем“, „најкоруптивнијим човеком за кога зна историја Србије“, а кад је његов син Радомир добио батине, сматрао је да се тај „поступак националне омладине у Новом Саду може потпуно разумети и потпуно одобрити“.42) Поводом израде првог Устава Краљевине СХС, у свом делу „Стојан Протић и наш нови устав“ критиковао је Протићев нацрт, сматрајући да су му мисли махом погрешне, противне духу и схватањима савремене демократије,43) У „Београдским новимана“ је Стојан Протић био најбезобразнији Србин, а записао је и да после је ослобођења, када је кандидован за председника владе, „нико није правио питање од тога што је његова жена била блудница“ (1922),44) Стјепан Радић је био србождер, а краљу Александру још 1923. године је предложио увођење диктатуре, којом би се обуздале „побеснеле партије”.45) Текстови су илустровани добрим карикатурама.46)

Још од 1924. године је почео да критикује совјетски комунизам, називајући га „обичном лудоријом“, а бранио је жртаве стаљинистичких чистки.47) Због блаћења Совјетског Савеза и преузимања чланака из француских и енглеских десничарских новина, сумњичен је да за свој рад примао новац из Немачке.48) Међутим, имао је велики дар за писање, његови текстови су били јасни, прецизни у опису и изразу и одавали су доброг познаваоца новинарског заната.49)

Балкан

Године 1929. прешао је да ради у „Балкану“, чији је власник био Светолик Савић, који се поред новинарства, бавио продавањем трава за лечење рака, туберкулозе, падавице и црног пришта.50) У „Балкану“ су се и даље описивале афере, трговина белим робљем, проневере, велике крађе, али је најпопуларнија рубрика била „Ко зна?”, касније преименована у „Ми то нисмо рекли“, у којој су се објављивала писма анонимних читалаца и износиле гласине и оговарања.51)

У то време, Цицварић је нападао председника Хрватске сељачке странке, Влатка Мачека, називајући га погрдним именима. Тако је у једном тексту 1936. помињући његово јеврејско порекло и оптужујући Јевреје да су „посејали зло у целом свету“, оправдавао Хитлеров холокауст.52) Критиковао је стварања Југославије уместо Велике Србије, а на појаву „хрватског питања“ постављао питање: „Једе ли се то, лети ли то као птица?” и постављао је питање Срба у Хрватској.53) По закону о штампи, готово у сваком броју морала је да се штампа бар по једну исправка,54) а ретко су ишла и извињења, после којих су долазили још жешћи напади. Тако је на пример, уз извињење Љуби Давидовићу, најављен чланак о срамотним детаљима из његове младости.55)

Други светски рат

Окупацију 1941. дочекао је у Београду, нарушеног здравља. Током рата је готово потпуно ослепео. Повремено је сарађивао у „Новом времену”, „Балкану” и „Српском народу“, због чега је ухапшен, одмах по уласку партизана у Београд. Ислеђивали су га Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, први људи Озне. Ликвидиран је рафалима, у свом стану у Београду, где је живео са десетак мачака,56) међу првим народним непријатељима, 31. октобра 1944. године57), под оптужбом, без суђења, да је сарађивао са окупатором.58)

Његово гробно место је остало непознато.

Дела

Мада његова дела немају оригиналан научни допринос, његов рад је значајан због чињенице да је разматрао социјалне појаве свог времена и пратио рад других политиких и социјалних мислилаца у Србији.59) Писао је радове из политичке теорије, публицистике и слободног новинарства, а његово филозофско дело није довољно проучено.60) Написао је много чланака о друштвеним питањима, али је суштину својих филозофских мисли дао у брошурама и књигама.61) Објавио је 15 књига62).

  • „Шта је метафизика?“
  • „Из анархистичког програма (скупљени новински чланци)“ (1905)
  • „Плава књига о српском питању“, брошура (1909)
  • „Основни проблем филозофије“ (1909)
  • „Идеализам или материјализам“ (1909)
  • „Како ћемо победити Аустрију“, брошура (1909)
  • „Анархизам и анархисти“ (1909)
  • „Дарвин или Лемарк пад дарвинистичке доктрине“ (1910)
  • „Светозар Марковић и бирократски систем пред судом Слободана Јовановића“ (1910)
  • „Социјализам и Балканска конфедерација или један крупан успех српске социјалне демократије“ (1910)
  • „Српска социјалдемократија на прекрету“ (1910)
  • „О Сањину - одбрана и критика“ (1910)
  • „Демократија и социјализам“ (1910)
  • „Критички есеји“ (1912)
  • „Стојан Протић и наш нови устав“ (1919)
  • „Преображај социјализма у Европи“

Цицварићево новинарство

Изрази „Цицварићевско новинарство“ или наши, нови или модерни „Цицварићи“ се употребљавају за означавање лошег, јефтиног, али агресивног и сензационалистичког новинарства, које се уместо у служби информисања читалаца, користи за ширење дезинформација, изругивања и вређања неистомишљеника, промовисања некултуре, па чак и ширења говора мржње.63)

Био је противник монархије и грађанске републике, династије и комуниста, лажних величина и малограђанских обзира, а промовисао се као аутор сензационалистичких и скандалозних чланака, у којима није штедео никога, па је од туда његов стил назван „цицварићевштина“.64)

Литература

1) , 8) , 9) , 19) , 25) , 35) , 39) , 42) , 44) , 48) , 50) , 52) , 64)
Момчило Петровић, 1. 4. 2014
2) , 4) , 6) , 23) , 31) , 34) , 36) , 40) , 46)
Владимир Баровић, 22. 7. 2010.
3) , 5) , 11) , 18) , 21) , 22) , 24) , 26) , 30) , 47) , 54) , 57) , 62)
Новица Матић, 1998
7) , 12) , 33) , 37) , 60)
Александар Ђерић, Ужички филозофи
10)
Александар Ђерић|Ужички филозофи
13) , 14) , 17) , 61)
Бранко Надовеза, 2006, стр. 108
15)
Бранко Надовеза, 2006, стр. 111
16) , 20) , 58)
Раде Ерцег, Дејан Шуњка, 8. 6. 2009.
27)
В. Дедијер, 1966, стр. 903
28)
В. Дедијер, 1966, стр. 635
29)
Миливој Бешлин, Петар Атанацковић, 2006, стр. 4
32)
Миливој Бешлин, Петар Атанацковић, 2006, стр. 3
38) , 45) , 51) , 53) , 55)
Немања Баћковић, 2013
41)
Бранко Надовеза, 2006, стр. 110
43)
Бранко Надовеза, 2006, стр. 118
49)
Владимир Баровић, 29. 2. 2012.
56)
Марко Лопушина, 8. 12. 2012.
59)
Бранко Надовеза, 2006, стр. 119
63)
Дубравка Валић-Недељковић, 2007, стр. 110
крста_цицварић.1600975736.txt.gz · Последњи пут мењано: 2020/09/24 19:28 од жељко_тодоровић