Марко Ивелић
Рођење: 1740. Рисан, Млетачка република Смрт: 1825. Пераст, Аустријско царство

Марко Ивелић или Марко Константиновић Ивелић (Рисан, 1740 — Пераст, 1825), Србин из Боке Которске, који је постао руски гроф и генерал-лајтнант.

Рођен је 1740. године у Рисну, као син рисанског свештеника Константина Ивелића.¹⁾ У време Руско-турског рата (1768—1774) руска ескадра под командом адмирала Орлова била је активна у Егејском, Јонском и Јадранском мору, па се руској морнарици око 1770. придружило стотињак помораца из Боке Которске, а међу њима је био Марко Ивелић, као и каснији адмирали Марко Војновић и Јован Војновић.²⁾ Истакао се својом храброшћу, сналажљивошћу, али и дипломатском вештином.³⁾ Напредовао је брзо у руској војној служби, а повераване су му важне дипломатске мисије у Црној Гори и Херцеговини за време ратова Русије и Турске (1768—1774, 1787—1791, као и 1806—1812).⁴⁾

Поверена му је 1788. мисија да у Црној Гори организује устанак против Турака у време када је Русија водила рат са Шведском и започела рат са Турском.⁵⁾ Отишао је са писмом царице Катарине Велике црногорском владици Петру I Петровићу Његошу.⁶⁾ Црна Гора се одазвала руском позиву, а Марко Ивелић као руски потпуковник био је посредник између руског двора и црногорског владике.⁷⁾ Ивелић је од руског двора имао задатак да подстиче Црну Гору и Херцеговину да се што већим снагама укључе у рат против Турака, а очекивало се да оформи 12 батаљона, којима би он сам командовао.⁸⁾ У Рисну је формирао мањи одред. Свуда су га дочекали одушевљено и са веома великим поверењем, јер је представљао руског представника. Народ га је примио као свог господара.⁹⁾ Охрабрио је Требјешане манифестом руске царице и саветовао им да заједно са Дробњацима, Пивљанима и Рудињанима нападну и разоре утврђени Оногошт (Никшић).¹⁰⁾ Одушевљени Требјешани су уз подршку 2.000 Црногораца напали 1789. године Никшић, али због грешки у тактици и командовању Турци су извели контранапад и нанели Требјешанима и Црногорцима тежак пораз.¹¹⁾ Турци су након тога опљачкали и попалили Требјешане, који су избегли, најпре у Бјелопавлиће, а касније у Русију.¹²⁾ Ивелићева мисија је завршила великим неуспехом и штетом.¹³⁾ Није оправдао велико поверење Црногораца и Херцеговаца, које је лако увукао у рат и онда изложио освети надмоћније турске силе.¹⁴⁾ Међутим он је руском двору из Рисна јављао о тобожњим црногорским победама, па је након повратка у Петроград био унапређен у чин генерал-лајтнанта.¹⁵⁾

Током 1798. добио је задатак да смири нереде у Тоболској губернији у Сибиру.¹⁶⁾ Пензионисан је 1799, али брзо након тога је поново активиран. Руски цар Александар I Павлович послао га је октобра 1803. у Црну Гору са циљем да смени владику Петра I Петровића због политичких и дипломатских веза са Французима.¹⁷⁾ Из Котора је 1804. позвао владику Петра I на састанак у Котор, али владика је одбијао да дође у Котор и предлагао је да се сретну на граници.¹⁸⁾ Ивелић то није прихватио и онда је серијом писама црногорским поглаварима почео да води интриге против владике.¹⁹⁾ Црногорци су били увређени његовим писмима против владике и стали су на страну владике.²⁰⁾ Пошто је црногорска скупштина стала иза владике Ивелић је онда покушавао да се помири. Црногорци су са друге стране послали низ писама и петиција руском цару и руској цркви оптужујући Ивелића као клеветника и непријатеља, коме је циљ да их завади.²¹⁾ Руска влада је онда 13. октобра 1804. отворила руски конзулат у Котору, па су се на неки начин нормализовали односи Ивелића и владике Петра I, да је Ивелић путовао 1805. неколико пута на Цетиње.²²⁾ Почетком априла 1804. у Рисан је дошла петочлана херцеговачка делегација код Ивелића, кога је обавестила да је направљен споразум Херцеговаца, Црногораца и Брђана о почетку оружаних акција против Турака.²³⁾ Ивелић им је рекао да је руски цар дао упутство да није време за устанак.²⁴⁾ Карађорђе Петровић се на почетку Првог српског устанка септембра 1804. обратио пивском архимандриту Арсенију Гаговићу позивајући га да се заложи за устанак Херцеговаца против Турака.²⁵⁾ Архимандрит је био у вези са Ивелићем, који му је рекао да Руси ратују са Французима и да се противе херцеговачком устанку против Турака.²⁶⁾ По Карађорђевом налогу Иван Ожеговић је потицао становништво Херцеговине на устанак, али аустријске власти су га протерале, а по налогу Марка Ивелића почетком 1805. спроведен је на Крф.²⁷⁾ Иако је Марко Ивелић свуда умиривао устаничко расположење, до устанка је дошло 1805. у Дробњацима.²⁸⁾

Вратио се октобра 1805. у Русију, а онда се након француске окупације Боке Которске вратио у трећу мисију са циљем да Црну Гору и Боку Которску дигне на устанак против Француза.²⁹⁾ Помогао је руском адмиралу Дмитрију Сењавину да уз помоћ Црногораца и Бокеља заузме 21. фебруара 1806. године Боку Которску.³⁰⁾ Када су Црногорци упали у Боку Которску, код једнога дела Бокеља постојало је незадовољство, али Ивелић је то вешто смирио, па је успостављена црногорско-бокељска власт.³¹⁾ Успео је да склопи договор са херцеговачким Турцима, да за време сукоба остану неутрални.³²⁾ Смењен је 1806.

Упућен је 1812. у дипломатску мисију у Влашку, где је требао да учествује као делегат Русије на мировној конференцији и присуствује склапању Букурештанског мира.³³⁾ Пре склапања Букурештанског мира 1812. почело се са припремама за руски план о јадранској експедицији, да се уз помоћ Срба из Србије, Црне Горе, Херцеговине и Босне нападну Французи на Јадрану.³⁴⁾ Карађорђеви устаници су по том плану требали да буду главна снага експедиције. Ивелић је у тај план упутио пивског архимандрита Арсенија Гаговића, који је требао да припреми Херцеговце за ту акцију.³⁵⁾ Од плана се одустало због турског одлагања Букурештанског мировног споразума. Ивелић је добио задатак да саопшти Карађорђу и устаничком врху одредбе Букурештанског мира, које су се односиле на Србију и да им јави да се руска војска повлачи из Србије.³⁶⁾ На састанку са устаничким вођством у Тополи 28. јула 1812. предочио им је тешку међународну ситуацију, да им Русија не може помоћи, јер је Наполеон напао Русију, која је због тога морала да склопи мир са Турцима.³⁷⁾ Устаничко вођство није никако могло да поверује у тачност осме тачке Букурештанског мира, да по њему морају да Турцима препусте градове.³⁸⁾ Као изасланик руског цара разделио је 1812. висока одликовања српским војводама.³⁹⁾ Ивелић се 13. августа 1812. обратио Скупштини у Враћевшници, где се сабрало 29 војвода.⁴⁰⁾ Војводе нису могле да поверују када су чуле одредбе Букурештанског мира, али кад их је Ивелић упознао са тешким положајем Русије прихватили су све што је Ивелић од њих тражио, па се након тога приступило преговорима са Турцима о испуњењу осме тачке Букурештанског мира.⁴¹⁾ Ивелић и други Руси подгријавали су код устаничког вођства илузију да би могли да одуговлаче док Русија не заврши рат са Наполеоном.⁴²⁾ Ивелић је 1814. постао сенатор, тј. члан руског Државног савета, а добио је и наследни статус руског грофа.⁴³⁾ Његов син Константин Ивелић постао је генерал.

• Душан Ј. Мартиновић, Пет генерала Ивелића из Рисна у руској армији, Бока, број 24, Градска библиотека и читаоница Херцег Нови, Херцег Нови, 2004.
• Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 161-212
• Радош Љушић, Вожд Карађорђе 2, Удружење за српску повесницу, Београд, 2000.
• Бранко Павићевић, Петар I Петровић Његош, Пергамена, Подгорица, 1997.

Marko Ivelic