Марко Мурат
Марко Мурат (1900)
Рођење: 30. децембар 1864. Шипанска Лука, Аустријско царство Смрт: 14. октобар 1944. Дубровник, окупирана Југославија Познат као: сликар и управник

Марко Мурат (итал. Marco Muratti) (Шипанска Лука, 30. децембар 1864 — Дубровник, 14. октобар 1944), српски сликар, учесник бројних изложби, ликовни педагог (наставник у београдским гимназијама и Уметничко-занатској школи), члан многих комисија и жирија, један од оснивача Друштва српских уметника „Лада” (1904), председник Одбора за уметничке послове Србије и Југословенства, под покровитељством Александра I Карађорђевића. Заслужан је за установљење Надлештва за умјетност и споменике у Дубровнику, чији је био први управник (1919—1932).¹⁾

Најстарији од његових предака по оцу, записан је 1562. у књигама епархије Светог Стјепана у Луци, као мајстор Јаков Муратовић, зидар из Дубровника. Старо посрбљено презиме, где мурат на арапском значи нада, жеља или чежња, временом је мењало облик у Муратови, Мурат, док је један од предака у другој половини 18. века, користио италијански облик (ита. Muratti).²⁾

Марко Мурат је рођен у засеоку Дубрава у насељу Лука, на острву Шипан, код Дубровника, у занатској породици, од мајке Катарине-Кате (рођене Палунко)³⁾ и оца Пава. Имао је старијег брата Андру, који је постао свештеник и три млађе сестре: Мару, Ану и Паве.⁴⁾ Мајка није била школована, али је одлично познавала народне песме, преко 20.000 стихова, које је она рецитовала је записао њен брат и касније су објављени. Отац је био писмен и у кући је имао велику библиотеку, а највише је читао Разговор угодни народа словинског Андрије Качића Миошића и српске косовске песме.⁵⁾

Основну школу и католичку гимназију (сјемениште), која му је, исто као и старијем брату била једина шанса да се школује, 1883. завршио је у Дубровнику.⁶⁾ Сликарску делатност је започео врло рано. У Дубровачкој гимназији показао је велики интерес за цртање, мада се тај предмет није предавао, наставници су га подстицали да што више црта у слободно време.⁷⁾

Три године је студирао теологију у Задру⁸⁾ (1883—1886).⁹⁾ Током студија, пошто се његов таленат већ показао озбиљним, захваљујући његовом ујаку дум Вице Палунку, који је касније постао помоћни бискуп у Сплиту, било му је дозвољено да једно поподне седмично проводи у сликарском атељеу фрањвца Јосипа Росија. На иницијативу једног свог друга Франа Иванишевића, израдио је цртеж Сијело код Цвијете Зузорић, који је послао на репродукцију „Вијенцу”,¹⁰⁾ у то време врло познатом загребачком часопису, са великим традицијом. На цртежу је приказао ликове из тог времена, како код Цвијете Зузорић слушају Динка Златарића, док чита неко од својих дела. Цртеж је објављен у лето 1886.¹¹⁾ и врло лепо је примљен, а посебно га је уочио загребачки добротвор и велепоседник, барон Људевит Враницани, који се понудио да му плати стипендију за студирање сликарства. Без много оклевања, напустио је теологију и 1886. отишао је на студије у уметничкој академији у Минхену. Минхенска академија је имала дугу традицију и велики број студената, а Минхен је у то време био центар уметничког живота у Европи и свету. Након трогодишњег студирања, пошто му је истекла стипендија загребачког барона, упознао се са српским добротвором Велимиром Теодоровићем,¹²⁾ ванбрачним сином Михаила Обреновића,¹³⁾ који је у то време живео у Минхену и који му је помагао наредне четири године. За време студија, осим образавања код познатих сликара Карла Раупа (нем. Karl Raupp), Лудвиг Хетрих (нем. Ludwig Herterich), Вилхелм Линденшмита Млађег (нем. Wilhelm Lindenschmit), Отоа Зајца (нем. Otto Seitz),¹⁴⁾ у Минхену је стекао бројне контакте, поред сликара из читаве Европе, стекао је и дугогодишњег пријатеља, српског правника и дипломату Миленка Веснића и свог суграђанина Мату Целестина Медовића, који се школовао на истој академији.¹⁵⁾ Укупно је студирао 7 година и дипломирао је 1893,¹⁶⁾ представивши се са композицијом Цвети у Дубровнику.¹⁷⁾

Након студија у Минхену, вратио се у Дубровник, са жељом да се тамо настани, али нешто касније (1894),¹⁸⁾ јавио му се његов пријатељ са студија Миленко Веснић, у то време већ министар просвете,¹⁹⁾ који га је поставио за гимназијског наставника цртања у Београду и истовремено му одобрио једногодишње одсуство ради усавршавања.²⁰⁾ Затим је путовао по Риму и Паризу.²¹⁾ Током путовања, влада је пала, па је од 1898. морао да остане у Београду²²⁾ и ту је предавао у Другој београдској гимназији.²³⁾ Међутим, посао наставника му није много одговарао, па је убрзо напустио посао и почео самостално да ради. У то време је направио више портрета, од којих је најуспелији био портрет Миленка Веснића. Године 1894. му је умро отац, па се вратио на Шипан. Затим је једно време боравио код брата дум Андре, тадшњег пароха у Орашцу код Дубровника, где је сликао природу. Након тога се вратио у Београд, где му је министар финансија ставио на расположење радионицу у својој кући, те наручио за канцеларију портрет краља Александра Обреновића, а добијао је и друге наруџбине. Током године је живео у Београду, а лети је одлазио у родни крај и сликао мотиве оданде. Једно од најбољих остварења из тог периода му је био Пролећни лахор.²⁴⁾

Лето 1897. провео је у Новом Саду, радећи портерте²⁵⁾ угледних Срба. Тада је вероватно упознао и Милана Шевића, одакле је овај био родом и са којим је до смрти остао у срдачним односима.²⁶⁾

Затим се 1898. поново вратио у државну службу и радио је у београдској реалци, а затим, до Првог светског рата, предавао је у разним гимназијама, док није упућен у Уметничко-занатску школу,²⁷⁾ чији је био један од утемељивача (1905), заједно са Ђорђем Јовановићем.²⁸⁾ Школа је касније прерасла у Ликовну академију. Одгајио је неколико нараштаје српске уметника.²⁹⁾ Захваљујући пријатељу Лују Војновићу, једно време (1903—1906)³⁰⁾ био је и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу,³¹⁾ упознавајући га са школама, техиникама и правцима и историјом уметности, из чега је временом настало трајно пријатељство.³²⁾ Владарској династији Карађорђевић је остао одан све до краја живота.³³⁾

Истовремено се бавио сликарском радом и активно је учествовао у формирању уметничке средине у Београду. Радио је као организатор и излагач на домаћим и светским изложбама, био је покретач акција за оснивање уметничких удружења, члан жирија.³⁴⁾ У Београду се дружио с бројним интелектуалцима, као што су Симо Матавуљ, Бранислав Нушић, Урош Предић, Антун Густав Матош, Иван Мештровић, Коста Страјнић.³⁵⁾

За време самосталне изложбе у Београду 1898. добио је позив за учешће у Светској изложби у Паризу 1900. године. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију, у српском павиљону Марко Мурат се представио историјском композицијом Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији су међу учесницима су били и Паја Јовановић са монументалном композицијом Проглашење Душановог законика, која је награђена златном плакетом, Ђорђе Крстић са Падом Сталаћа , Риста Вукановић са Дахијама, Леон Коен са Отмицом Српкиња за турски харем, Петар Убавкић са Таковским устанаком, Ђорђе Јовановић са Спомеником косовским јунацима.³⁶⁾

Био је један од лавних покретача тадашњег културног живота. Један је од оснивача савеза југословенских уметника „Лада”, чије је име наводно он смислио. Године 1911. учествовао је на Светској изложби у Риму, на којој су хрватски уметници излагали своја дела у српском павиљону, заједно са Иваном Мештровићем.³⁷⁾

По окончању балканских ратова, основан је одбор за организаицју уметничких послова Србије и Југословенства, чији је био активни члан.³⁸⁾ Потом је напустио „Ладу” и постао члан удружења југословенских сликара вајара „Медулић” (1911—1914),³⁹⁾ на челу са Иваном Мештровићем.⁴⁰⁾

Када је након Балканских ратова формиран Одбор за организацију уметничких послова Србије и Југословенства, постао је један од његових најактивнијих чланова.⁴¹⁾

Први светски рат га је затекао у родном месту. Ту је хапшен и прогањан⁴²⁾ („као Србин, католичког верског опредељења”) од аустријских власти. Затим је спроведен у заробљеничке логоре у Мађарској (Болдогасоњ и Нежидер).⁴³⁾ У заробљеништву је осмислио три велике композиције: Лазарево васкрсење, Благовести и Велича душа моја Господа. Крајем маја 1916. дозвољено му је да се врати у родно место.⁴⁴⁾

Фебруара 1919. вратио се у Београд, а одатле су га послали у Дубровник,⁴⁵⁾ где је постао управник за надлештво уметности и споменика,⁴⁶⁾ које је краљ Александар Карађорђевић основао на његов предлог.⁴⁷⁾ Идеја није била сасвим нова, јер је Дубровник увек имао конзерватора, али се од 1815. налазио под аустроугарском окупацијом, па су многи културно-историјски споменици припадали држави, односно војсци, уместо граду.⁴⁸⁾ Новоустановљена институција се бавила очувањем дубровачке баштине. На том радном месту, коме се потпуно посветио, успео је да спасе велики број историјских споменика, посебно онима којима је претила опасност од нагрђивања или чак рушења.⁴⁹⁾ За Надлештво је израдио и посебан правилник, којим се служило у своме деловању, према средњоевропској традицији заштите споменика,⁵⁰⁾ поштујући изворну дубровачку баштину и водећи се естетским критеријумом свог доба.⁵¹⁾ Правилником је дефинисао споменике културе и одредио делокруг Надлештва. Споменицима је сматрао зграде, скулптуре, слике, књиге са минијатурама, натписе, уметничко покућство од различитог материјала, медаље, новац, накит, уметнички намештај. Некретнине је поделио у четири категорије: градске зидине, зграде у државном власништву, зграде у приватном власништву, цркве и манастири. Посебним категоријама је сматрао предмете у црквама и самостанима, као и градско зеленило, а у делокруг надлештва је улазио и надзор над новоградњама, где је набрајао непожељне стилове, рестаурацију уметнина, заштиту зеленила, надзор над дубровачким школама, забрану извоза споменика итд. Један примерак правилника данас се чува у Државном архиву у Дубровнику.⁵²⁾ Министар просвете је одобрио Правилник надлештва, којим је практично, конзерватору на дубровачком подручју остављена неограничена слобода деловања.⁵³⁾ За свој рад је био одговоран само министру просвете лично. Залажући се за заштиту градских споменика је постигао значајне резултате као што је, на пример, враћање локалној заједници многих историјских објеката који су за време аустријске управе били војно власништво,⁵⁴⁾ међу њима зидине града Дубровника (1921) и Кнежев двор, коме је враћена музејска функција. Када му је посао постао исувише обиман, на наговор Ивана Мештровића, крајем 1928. године у Дубровник се доселио тада већ познати млади историчар уметности Коста Страјнић (1887—1977), после чега је у Дубровнику формиран сликарска колористичка школа.⁵⁵⁾ и утемељена је уметничка галерија.

Иако веома заузет радом на очувању културне баштине, Марко Мурат ипак је стизао и да слика, мада смањеним интензитетом. У то време је, између осталог, урадио аутопортрет у оловци (1922), као и портрет Цвијете Зузорић (1929),⁵⁶⁾ који је поклонио Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, приликом отварања Уметничког павиљона у Београду.⁵⁷⁾

Године 1932. пензионисао се и од тада се посветио сликарству,⁵⁸⁾ а највећи део времена је проводио у родном месту. Али се није потпуно повукао из јавног живота, пошто је место управника надлештва дошао Коста Страјнић и после пензионисања му је помагао и заједно са њим иступао у заштиту културне баштине.⁵⁹⁾

Године 1933. почео је да пише своју аутобиографију, али пошто ју је преамбициозно замислио, није никада стигао да је доврши.⁶⁰⁾ Највећи део аутобиографије посвећен је детињству и младости, описани су и студије у Минхену, боравак у Београду и рад на месту конзерватора у Дубровнику и околини,⁶¹⁾ уз обиље података о дубровачкој свакодневици шездесетих и седамдесетих година 19. века,⁶²⁾ о историји, архитектури и уметности Дубровачке републике, о знаменитим личностима и Србима који су допринели подизању и развоју Дубровника, али није писао о свом уметничком раду.⁶³⁾ Аутобиографију у ћириличном рукопису⁶⁴⁾ је 1944. преузео Коста Страјнић, а након његове смрти (1977), прешла је у руке његових наследника,⁶⁵⁾ Дуго је стајала загубљена и пошто је пронађена, објављена је у Београду тек 2008. под насловом Из мог живота - мисли и сјећања.

„Долазак (Улазак) цара Душана у Дубровник” (320х500), слика Марка Мурата за Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу (1900)

Целокупна његова сликарска делатност могла би се поделити на следећа раздобља: минхенско реалистичко (1889—1894),⁶⁶⁾ затим пленеристичко са елементима импресионизма, сецесије и симболизма (1894—1911), религиозно-симболистичко (1911—1920); реалистичко (1920—1933) и умерено експресионистичко (1933—1944).⁶⁷⁾

Био је један од првих импресиониста на словенском југу, који је доследно радио у „пленеру” (спољашњи мотиви), са светлим и ваздушастим тоновима, међу којима преовлађују ружичаста, жућкаста и љубичаста боја, а ликови су идеализовани. Тако је израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине. Радио је и историјске композиције, у којима је остао доследан, као и портрете.⁶⁸⁾

У овој фази његово најпознатије дело је велика историјска композиција Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник. О том делу је маштао да га наслика још од 1896, а успео је да га оствари 1900. захваљујући материјалној помоћи Александра Обреновића.⁶⁹⁾ Мотив слике је био дочек цара Душана у Дубровнику, кога је дочекао дубровачки надбискуп Илија Сарака.⁷⁰⁾ Позадина за овакву тему је била идеја уједињења Јужних Словена и ослобођење Дубровника од аустријске власти, јер је Марко Мурат сматрао да такво уједињење може да донесе неки нови Душан.⁷¹⁾ Дело је најпре представљено у Београду и примљено је са одушевљењем, а краљ Милан Обреновић је похвалио и аутора и дело. На Светској изложби у Паризу 1900. године за њега је освојио бронзану плакету. Надао се да ће слику откупити држава, али како се то није догодило,⁷²⁾ после преговора са чиновницима, одлучио је да је поклони српском двору, говорећи да жели да се српски краљ, кад год прође поред те слике сети Дубровника, који чека ослобођење. После Мајског преврата слика је остала на двору.⁷³⁾ За време Првог светског рата, аустријски војници су је украли, и приликом бежања из Београда, одрезали су је из рама и завили, при чему је доста оштећена, па је боја почела да отпада. Једно време се није знало где се слика налази, затим је 1921. пронађена негде у Мађарској и враћена, а наредне године, пред важну посету краља Александра Дубровнику, аутор је позван да изведе рестаурацију.⁷⁴⁾⁷⁵⁾ Љут због начина на који су поступали према слици, том приликом је испод потписа записао на латинском: „После инвазије варвара рестауровано од аутора 1922.” (лат. Post barbarorum invasionem ab auctore restauratum). После бомбардовања Старог двора, 6. априла 1941. слика је пребачена у Народни музеј у Београду,⁷⁶⁾ где су кустоси музеја премазали дописани текст, бојећи се одмазде окупатора.⁷⁷⁾

Временом је његова палета постала затворенија, а ликови пластичнији. Нестали су радост и светлост, а преовладала је меланхолија. Ова фаза је доста дуго трајала.⁷⁸⁾ У послератном периоду, посебно се истиче Тајна вечера, у незгодном формату 300 х 90 cm, на којој је вешто распоредио ликове, у хармоничној колористичкој целини.⁷⁹⁾

Касније је његов цртеж постао јасан и сажет, док је колорит уравнотежен. Уместо импресионистичког стила, а преовладали су строги ликовни принципи, ред и хармонија, не препуштајући ништа случајности и без спонтаности, у складу са тенденцијама тадашњих европских сликара.⁸⁰⁾ Последњих година је израдио велики број пејзажа, портрете краља Александра и краљице Марије, које је дубровачка општина поклонила пароброду „Краљ Александар”, композицију Свети Влахо благосиља Дубровник, коју је дубровачка општина поклонила ратном броду „Дубровник”.

Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу, али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу (1900), Риму (1911), Бечу, Лондону итд.

Био је римокатоличке вероисповести.⁸¹⁾ Због његове националности су га за време Првог светског рата хапсиле и прогањале аустријске власти.⁸²⁾ („као Србина, католичког верског опредељења”). За време Другог светског рата, пошто је проглашена Независна Држава Хрватска, стрепећи од усташа, његова супруга Естер - Ецика (рођена Мартинек) је уништила целокупну његову личну архиву, па су тако нестали многи значајни документи из његовог живота и јавног деловања.⁸³⁾

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 16. фебруара 1920, прави члан (Академије уметности) постао је 16. фебруара 1940. Са приступном беседом: О сликарству Дубровника, коју је због одсутности Марка Мурата, беседу је прочитао академик Ј. Радонић, а за академика је проглашен 7. марта 1941.⁸⁴⁾

Неки од његових радова су:⁸⁵⁾

• „Сијело у Цвијете Зузорићеве“ (1886)
• „Старац у ентеријеру“ (1889)
• „Старац у народном из околине Дубровника“ (1892)
• „Дум Вице Палунко“, портрет ујака (1892)
• „Цвети у Дубровнику“ (1893)
• „Пролеће“, са сестром Паве (1894)
• „Аутопортрет“ (1894)
• „Портрет Александра Обреновића“ (1894)
• „Пред црквом Светог Влаха“ (1896)
• „Дах дубровачког пролећа“ (1897)
• „Портерт Марије Вучетић“ (1897)⁸⁶⁾
• „Конављанка“ (1898)
• „Портрет Лазе Костића“ (1898)
• „Глава девојчице“ (1899)
• „Долазак цара Душана у Дубровник“ (1900)
• „Портрет Миленка Веснића“ (1902)
• „Остаци дворца Содерини у Орашцу“ (1903)
• „Млада жена са шеширом“ („Швабица“) (око 1904)
• „Дум Андро“, портрет брата (1904)
• „Портрет Дионисија Санђорђа“ (1904)
• „Дувна“ (око 1904)
• „Портрет пријатеља“ (око 1904)
• „Вријес“ (1905)
• „Дубровник“ (1908)
• „Дубровачка обала“ (1908)⁸⁷⁾
• „Молитва – Срби католици“ (1910)
• „Пролеће у Орашцу“ (1912)⁸⁸⁾
• „Портрет у пленеру“ (1914)
• „Кула манастира Манасије“ (1914)
• „Обретање главе цара Лазара“ (око 1914)
• „Аутопортрет“, цртеж (1922)
• „Портрет Аделине Ђаје“ (1922)⁸⁹⁾
• „Портрет Цвијете Зузорић“ (1929)
• „Дум Андро“, портрет брата (око 1930)
• „Дум Андро“, портрет брата (око 1930)
• „Црква у шипанској луци“ (1932)⁹⁰⁾
• „Аутопортрет“ (1933)
• „Портрет дум Паска Антуна Казалија“ (1934)
• „Поглед на Луку“ (око 1935)
• „Аутопортрет“ (1935)
• „Шипанска лука“ (1935)⁹¹⁾
• „Шипанска увала“ (1937)⁹²⁾
• „Женски акт“ (1890–1940)

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (В. Петровић).
• Коста Страјнић, 75-годишњица значајног југословенског уметника - Марко Мурат, Уметнички преглед, број 1, Музеј кнеза Павла, 1939.
• Саша Недељковић, Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата, Бока, уредник Веселин Песторић, Градска библиотека и читаоница Херцег-Нови, 2007, ИССН 0350-7769
• С. Шуловић, Повратак цара Душана у музеј, Блиц онлајн, 6. 10. 2014.
• Танјуг, Обележавање 150 година од рођења Марка Мурата, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости д.о.о., 30. 7. 2014.
• Марко Мурат српски сликар, Босанска вила, број 13, уредник Никола Т. Кашиковић, Прва српска штампарија Ристе Ј. Савића, Сарајево, 15. 7. 1902.
• Божић Софија, Уметност, политика, свакодневица - тематски оквири пријатељства Марка Мурата и Милана Шевића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, број 80, 2014, ИССН 2406-0798
• Сузана Спасић, Марко Мурат и „Лада” у Народном музеју у Београду, Авант арт Магазин, број 21, 3. 10. 2014.
• Изложба - Марко Мурат (Ретроспектива), ТО града Дубровника, 21. 11. 2014 — 14. 12. 2014.
• Силвија Чамбер, Марко Мурат (1864–1944) - Електронски каталог изложбе број 227, уредник Селимир Радуловић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2014.
• Љиљана Лазић, Легат Радојке Вучетић у музеју града Новог Сада, Годишњак, број 9, уредник Весна Јовичић, Музеј града Новог Сада, Нови Сад, 2013, ИССН 1452-547X
• Иван Виђен, Муратова (ауто)биографска узредница, Коло, број 307, Матица хрватска, 2007.
• Љубица Миљковић, Гордана Станишић, Марко Мурат, Народни музеј у Београду, 20. 11. 2014.
• Иван Виђен, О правилнику дубровачког надлештва за уметност и споменике, Годишњак заштите споменика културе Хрватске, број 33-34, уредник Сања Шабан, Загреб, 2010, ИССН 0350-2589
• Марко Мурат, Сјећања и мисли, Коло, број 2, уредник Ернест Фишер, Матица хрватска, Загреб, 2007.
• Иванка Лазовић, Александра Мамић-Петровић, Петар Петровић, Из мог живота, Ликовни живот, број 125/126, уредник Драшко Грбић, 2008, ИССН 0353-3204

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Биографија

Marko Murat