Мајка крвница је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Мајка кара свог Јована сина:

0002    “О Јоване, моје миловање!

0003    “Ево има пет година дана

0004    “Од како те оженила мајка,

0005    “Нема, сине, од срца порода

0006    “Ни мушкога ни ђевојашкога.

0007    “Ил’те неко чаром очар?

0008    “Ил’пакосне наудиле душе?

0009    “Ил те неко прокле на вјенчање?

0010    “Ал’ ти није по ћуди ђевојка?

0011    “Ил’ти сине по ћуди ђевојци?

0012    “Без некоје то не може бити.

0013    “Него, сине, мајчине ти ране!

0014    “Ти погуби вјерену љубовцу,

0015    “Бољом ћу те цуром оженити,

0016    “Бољом цуром од соја бољега,

0017    “Која ће ти пород изродити,

0018    “Да се твоје срце не угаси.”

0019    Када Јован саслуша ријечи,

0020    Проговори оваке бесједе:

0021    “Чујеш мене, остарала мајко!

0022    “Ја се уздам у Бога милога

0023    “Да ме није нико очарао,

0024    “Ни зле душе мене наудиле,

0025    “Нит’ме нико клео на вјенчање;

0026    “Ја сам мојој љуби у срдашцу,

0027    “Ја њу љубим као своју главу,

0028    “Но је тако од Бога суђено

0029    “Да не имам од срца порода.

0030    “Кад Бог нећа ни сви свети неће.

0031    “Како ли ћу погубити љубу,

0032    “И код Бога и овог свијета

0033    “Праву крвцу товарит’ на душу?

0034    “Нећу, мајко, љубу погубити,

0035    “Но чекајмо још пет годин’ дана,

0036    “Причекајмо, Богу се молимо,

0037    “Бог ће дати, који му се моли.”

0038    Кад саслуша мајка лакрдију,

0039    Распучила на прси кавада,

0040    А размаче везену кошуљу,

0041    Извадила обадвије дојке,

0042    Па Јовану сину говорила:

0043    “О Јоване, непослушни сине!

0044    “Ако стару не послушаш мајку,

0045    “Губало те материно мл’ јеко,

0046    “Разгубало, па те ошогало,

0047    “Што с’из ових дојак’ посисао,

0048    Но погуби твоју вјерну љубу,

0049    “Бољом ћу те, сине, оженити.”

0050    Препаде се дијете Јоване

0051    Од мајчине страховите клетве,

0052    Али не зна што ће и како ће,

0053    Он се боји душе и образа,

0054    Жао му је погубити љубу;

0055    Све мислио, док злу измислио:

0056    “Волим моју оштетити душу,

0057    “Пак се кајат’ од мојих гр’јехова,

0058    “Него мајци хатар оштетити,

0059    “И мајчину клетвуне слушати.”

0060    Опет мисли што ће и како ће

0061    Погубити своју младу љубу;

0062    Па дозива свог брата Богдана:

0063    “О Богдане, брате од матере!

0064    “Што ти речем, немој рећи нећу,

0065    “Е друкчије бити ти не може.

0066    “Када шјутра био дан осване,

0067    “Пођи, брате, у ђелу и одају,

0068    “Узми снаху за бијелу руку,

0069    “Твоју снаху моју милу љубу,

0070    “Собом узми ножа пламенога,

0071    “Поведи је друмом и ћенаром,

0072    “Заведи је у гору зелену,

0073    “Па ђе нађеш мјеста и прилике

0074    “Заклонито и јошт сакровито,

0075    “Ту погуби моју јадну љубу,

0076    “Погуби је пак се натраг врати,

0077    “Донеси ми ножа крвавога,

0078    “Да ја знадем да је посјечена.

0079    “Ако ли ме послушати нећеш,

0080    “Кунем ти се, па ти вјеру давам,

0081    “Мојом ћу ти сабљом осјећ’ главу.”

0082    То збораше, а сузе роњаше.

0083    Гледа Богдан и слуша ријечи,

0084    Па Јовану брату бесједио:

0085    “Шта, Јоване, да од Бога нађрш!

0086    “Или си луд, ил’ си полудио?

0087    “Ђе ћу згубит’ милосну снашицу!

0088    “Богме нећу никад ни довијек,

0089    “Па сијеци кад је теби драго,

0090    “Ето сабље, ево моје главе.”

0091    Разљути се Јован на Богдана,

0092    Те повади сабљу из корица;

0093    Одиста га погубит’ хоћаше

0094    Ал’ се Богдан трже натражачке,

0095    Поклони се свом брату Јовану:

0096    “Хоћу, брате, ал’ ми само кажи

0097    “Што је теби учинила љуба?”

0098    Јовану се ино не могаше,

0099    Све Богдану по истини каже.

0100    Тад обадва брата проплакаше,

0101    Ал’ у млађег поговора нема.

0102    Данак прође, мркла ноћца дође,

0103    Оде Јован с љубом у одају,

0104    Богдан иде остарелој мајци,

0105    Љуби мајку у бијеле руке,

0106    Па је моли и Богом заклиња,

0107    Да одчиња клетве са Јована,

0108    Да не губи своју милу љубу:

0109    “Од Бога је велика грехота,

0110    “А од људи зазор и срамота,

0111    “Да градимо ова безакоња.”

0112    Све молио, залуд је молио.

0113    Кад је шјутра јутро освануло,

0114    Узе Богдан у потају ноже,

0115    Па отиде снаји у одају.

0116    Али снаја соја госпоцкога,

0117    Три пута се њему поклонила,

0118    Док Богдану пољубила руку;

0119    Стисну срце дијете Богдане,

0120    Увати је за бијелу руку,

0121    Па поведи кули низ скалине,

0122    Шњоме оде пољем широкијем,

0123    А кад доше гором странпутице,

0124    Препаде се племенита Јела,

0125    Тер се своме јаду досјетила,

0126    Па говори ђеверу Богдану:

0127    “О ђевере, мој злаћен прстене!

0128    “Стидно ми је и гледати у те,

0129    “Али видим што си наумио.

0130    “Од како ме доведе од мајке

0131    “Нијеси ме за руку водио,

0132    “Ни овијем друмом и планином;

0133    “Молим ти се, а Богом те кумим,

0134    “Ако си ме згубит’ намислио,

0135    “Поклони ми живота и душу

0136    “Не за више него за три дана,

0137    “Затвори ме у бијелу цркву

0138    “Док се млада искајем гр’јехова,

0139    “Па кад прођу три пунана дана

0140    “Погуби ме, и просто ти било!”

0141    Младо момче Бога вјеровало,

0142    Затвори је у бијелу цркву,

0143    Па отиде двору на трагове.

0144    Мисли Богдан шта ће како ли ће,

0145    Чим ће своје ноже крвавити,

0146    Док опази младу чобаницу

0147    Ђено чува бијеле јаганце;

0148    Божју јој је помоћ називао:

0149    “Божја помоћ млада чобанице!

0150    “Продај мене јанца за печење,

0151    “Платићу га, па и преплатити.”

0152    Вели њему млада чобаница:

0153    “Ид’ одатле, Божји отпадниче!

0154    Ти си своју снаху погубио,

0155    “Итвоју си оскбрнио душу.

0156    “Погубио онаку снашицу,

0157    “Твоју снаху, а нашу госпођу,

0158    “Онаке је у свој земљи нема.”

0159    Застиђе се, дијете Богдане,

0160    Пламови му образ запалише,

0161    Па побјеже путем јадујући.

0162    Када дође на воду Чатрњу,

0163    Ту находи десет ђевојака

0164    Ђе бијеле око воде платно.

0165    БОжју им је помоћ називао,

0166    Оне му је приватит’ не хћеше,

0167    Но све десет грлом завикаше:

0168    “Ид’ отале, један проклетниче!

0169    “Ти си своју снају погубио,

0170    “Твоју снају, а нашу госпођу,

0171    “За њом плаче мало и велико.”

0172    Застиђе се Деспотовић Богдо,

0173    Па побјеже гором стампутице,

0174    У гору му Бог и срећа даде,

0175    Упазио звјерку и кошуту,

0176    Пали Богдан свога џевердара,

0177    Не погоди звјерку но кошуту,

0178    Па је коље ножем и анџаром,

0179    Док обоје крвљу напоио,

0180    Па отиде двору бијеломе.

0181    Далеко га Јово угледао,

0182    Па он плаче као мало д’јете;

0183    Куја мајка пред њим ишетала,

0184    Трчи куја, а пита Богдана:

0185    “Јес’ ли , сине, снају погубио?”

0186    Богдан вади ножа и ханџара:

0187    “Јесам, мајко, ево обиљежја.”

0188    Мајка Богда међу очи љуби:

0189    “Бе аферим, мој Богдане сине!”

0190    Уведе га у двор пјевајући,

0191    Па кажује и брату Јовану.

0192    Јован плаче и аферимише.

0193    Кад су прошла три бијела дана,

0194    Јово иде снахи на трагове.

0195    Момче лаже, а право не каже:

0196    “Идем, брате, у лов у планину.”

0197    Када дође пребијелој цркви

0198    Романаци (свијем нам помогла)

0199    Црквена је отворио врата.

0200    Мисли Богдан преминула Јела

0201    Јал’ од глади, јал од Божјег страха;

0202    Кад ли Јела плаче пред олтаром,

0203    Клекнула је на гола кољена,

0204    Пред иконом пред Богородичином,

0205    Бога моли и његову мајку,

0206    Да јој просте њезине гр’јехове.

0207    Таман Јово да приступи к Јели,

0208    Кад јој виђе чедо на рукама,

0209    Лудо чедо кажу мушку главу.

0210    Када Јела упази Богдана,

0211    Од плоче је на ноге скочила,

0212    Пружа њему на рукама сина,

0213    Па се свија Богду око нога,

0214    Као змија око дрва сува,

0215    Те ђевера по ногама љуби,

0216    Све му чизме сузама облила.

0217    Када Богдан упазио снаје,

0218    А на руке млађана братића,

0219    Он завика што му грло дава:

0220    ”Благо мене јутрос и до вијек’!”

0221    Скида себе свиленога паса,

0222    Опасује Јелицу снашицу;

0223    Скиде себе зелену доламу,

0224    Себе скида, на снаху је меће,

0225    Огрну је од чохе бињишом,

0226    Па одоше двору бијеломе.

0227    Богдан носи у наручју д’јете,

0228    Завио га срмали марамом,

0229    И свиленим из џепа јаглуком.

0230    Кад су били спрама б’јела двора,

0231    Виче Богдан свог брата Јована:

0232    ”О Јоване, брате од матере,”

0233    ”Ево тебе и љубе и сина.”

0234    Зове сестре, зове и родице:

0235    ”Ево вама снашице Јелице,

0236    ”И ево ви од снахе братића.”

0237    Па дозива своју стару мајку:

0238    ”Мајко мила, и по трипут мајко!

0239    ”Ево теби снахе и унука.”

0240    Трчи Јово низ танчицу кулу,

0241    Љуби брата међу очи црне.

0242    Па у образ и чело нејако:

0243    ”Благо мене јутрос на до вијек!”

0244    Дотрчаше заве и јетрве,

0245    Љубе Богда у скут и у руку,

0246    А Јелицу у оба образа:

0247    ”Благо нама, наша мила сејо!”

0248    Колико им Јела мила била,

0249    Узеше је на бијеле руке,

0250    Изнесоше кули на чардаку.

0251    Кад то виђе куја стара мајка,

0252    Извадила потајна анџара

0253    Сама себе у срце удрила;

0254    Стара паде више не устаде,

0255    А демони уграбише душу,

0256    Однесоше ђе се душе муче

0257    Да се друге памети науче.

0258    Куку томе ко изгуби душу!

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.

---

Majka krvnica