Мелентије Никшић
Мелентије Симеоновић Никшић
Рођење: 2. март 1780. Брезова, Отоманско царство Смрт: 28. јун 1816. Шабац, Кнежевина Србија

Мелентије Симеоновић Никшић или Хаџи Мелентије Никшић (Брезова, 2. март 1780 — Шабац, 28. јун 1816), шабачки владика. За време Првога српскога устанка чувао је од Турака мошти Стефана Првовенчанога. Заједно са Петром Молером спадао је у прве опозиционаре власти Милоша Обреновића, па је по Милошевом налогу био убијен.

Мелентије Симеоновић Никшић је рођен 20. фебруара/2. марта 1780. године у Брезови близу Студенице.¹⁾²⁾ Похађао је школу у манастиру Студеници, у коме се замонашио. Рукоположен је у ђакона 1797, а 1800. године у јеромонаха.³⁾⁴⁾⁵⁾ Када је Карађорђе 1806. наредио да се подигне устанак у крају око Студенице тада је Мелентије ради безбедности пренео мошти Стефана Првовенчанога у манастир Враћевшницу.⁶⁾ Те мошти је Мелентије пратио када су 1813. пренесене у Београд и онда у манастир Фенек.⁷⁾ Постао је 1809. архимандрит манастира Студеница.⁸⁾⁹⁾ Турци су спалили манастир Студеницу, па се цело братство преселило у манастир Враћевшницу, а он је 1810. постао заједнички старешина два манастира.¹⁰⁾ Након напуштања Студенице једно време је провео у Карађорђевој војсци.¹¹⁾ Отишао је током 1811. у Русију са циљем да подигне царску помоћ за манастир Студеницу.¹²⁾ Карађорђе му је поред тога дао тајни задатак да у Русији издејствује право да се Карађорђе непосредно обраћа руском цару, а не као тада преко руских генерала или изасланика у Букурешту.¹³⁾ Цар је одобрио Карађорђев захтев октобра 1811, али због руске дипломатије та одлука није спороведена.

Мелентије је стекао углед као чувар светога краља.¹⁴⁾ За време боравка у манастиру Фенек често се састајао са избеглим српским војводама. Заједно са Петром Молером, Гаврилом Николајевићем и Павлом Цукићем био је 1814. изабран у тајни одбор, који је био у вези са разним војводама у Србији и ван ње и посебно са Матијом Ненадовићем у Бечу.¹⁵⁾ Преко проте Матије Ненадовића слали су жалбе и молбе руском и аустријском цару, али и пруском и енглеском краљу обавештавајући их о турским зверствима и тиранији у Србији.¹⁶⁾ Мелентије се за време Другог српског устанка вратио у Србију пред битку на Дубљу 26. јула 1815.¹⁷⁾ Брзо после тога склопљен је са Турцима мир и пропуштен је везир Марашли-паша за Београд, па је Мелентије заједно са кнезом Аксентијем Миладиновићем послан у Цариград да јави да су пропустили везира.¹⁸⁾ Та делегација покушавала је у Цариграду да потврди права, која је Порта 1806. нудила Ичковим миром.¹⁹⁾ Ипак у молби од 9. октобра 1815. било је битнога попуштања у односу на Ичков мир.²⁰⁾

По препоруци кнеза Милоша цариградски патријарх је 1815. године Мелентија поставио за шабачког владику.²¹⁾ Потписивао се као митрополит шабачко-ваљевско-ужички.²²⁾ Мелентију је Карађорђе 1813. без признанице дао на чување 4.000 или 10.000 дуката.²³⁾²⁴⁾ Када је касније Карађорђе тражио свој новац Мелентије је тврдио да није примио никакав новац од њега.²⁵⁾ Мелентије је био веома богат, углађен и господских манира. Био је љубитељ књиге, а знао је и да буде широке руке као мецена, па му је Вук Стефановић Караџић посветио Писменицу Сербскога Језика.²⁶⁾

Намеравао је да буде главни српски старешина и сматрао је кнеза Милоша и Петра Молера својим супарницима.²⁷⁾ Разним сплетакама уз помоћ секретара народне канцеларије Јована Миоковића успео је да још боље завади кнеза Милоша и Петра Молера.²⁸⁾ Дошло је до поделе на Милошеве и Молерове присташе. На крају је Молер под лажним оптужбама био затворен и онда погубљен. Кнез Милош је касније сазнао за Мелентијеве сплетке и одлучио је да га се реши као опасног противника.²⁹⁾ Међутим да би осудио владику морао је да добије одобрење из Цариграда.³⁰⁾ Поред тога убиство владике би могло да створи лоше расположење у народу, па је наредио да се владика убије из заседе и да се то прикрије као да су га хајдуци убили.³¹⁾ Марко Штитарац је требао да убије владику, али напио се па је заседа пропала.³²⁾ Штитарац је ипак полупијан кренуо даље за владиком и отишао и убио га је 28. јуна 1816. у његовом двору у Шапцу заједно са његова два ђака.³³⁾ То убиство представљено је службено као дело хајдука.³⁴⁾ Из кнежеве околине су пуштани онда гласови да је био издајник и да се договарао са Турцима и писао им да би се од народа могло покупити оружје, ако би се он поставио за главног старешину уместо Милоша.³⁵⁾ Руском посланству у Цариграду Милош Обреновић је владичину смрт представљао као народну освету, а пред народом да су га убили хајдуци.³⁶⁾

• М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
• Р. Љушић, Вожд Карађорђе, књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
• Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
• Сава Вуковић: Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996.

Melentije Niksic