Корисничке алатке

Алатке сајта


миленко_стојковић

Миленко Стојковић

Миленко
Стојковић
миленко_стојковић.jpg
Рођење:
1769.
Кличевац,
Отоманско царство

Смрт:
1831.
Бахчисарај, Крим,
Русија

Миленко Стојковић (Кличевац, 1769 — Бахчисарај, Крим, после 1831), српски војвода из Првога српскога устанка. Погубио је 1804. четворицу дахија на Ада Калеу. Заслужан је за ослобађање Пожаревца и за победу на Иванковцу. Заједно са Петром Добрњцем Карађорђе га је 1811. протерао из Србије.

Прво војно искуство

Миленко Стојковић је рођен у селу Кличевцу на самом Дунаву у пожаревачкој нахији.1)2) Још пре Кочине крајине имао је трговину у Пожаревцу и ту је научио турски језик.3)4) Међутим 1791. вратио се у Кличевац и почео да се бави земљорадњом.5) Учествовао је повремено 1796—1798. у српској војсци, која се у служби београдскога везира Хаџи Мустафа-паше борила против протераних јаничара и видинскога узурпатора Пазван Оглуа.6) У тој војсци служио је као буљукбаша (капетан).7) Касније се сам потписивао као бимбаша (мајор).8)

Буна на дахије

Карађорђе Петровић је током припрема за устанак са Миленком Стојковићем успоставио везу крајем 1803.9) Са скупа у Орашцу упућено је девет писама најважнијим старешинама, а једно од њих је био позив Миленку Стојковићу да дигне људе на устанак у свом крају.10) Одмах се одазвао на Карађорђев позив и био је први, који је источно од Мораве почео да диже људе на устанак.11) Под његовом командом устаничка војска тога краја опколила је Пожаревац.12) Петар Добрњац је тада био под његовом командом. Када је Миленко Стојковић Турке у Пожаревцу довео у безизгледан положај они су тражили да се предају само Карађорђу.13) Карађорђе је у то време командовао опсадом Београда, а чим је стигао у Пожаревац Турци су се предали крајем маја 1804.14) У Пожаревцу су устаници добили велики и богати ратни плен. Карађорђе је од ратног плена дао Миленку 10.000 оваца, али он је највећи део разделио војсци.15) Миленко је био најзаслужнији за освајање Пожаревца и вештином у нападању и бројем својих устаника.16) Миленко је након тога по Карађорђевом налогу испратио у Видин турску војску, која се предала. Након тога придружио се устаничкој војсци, која је опседала Београд.17)

Погубљење дахија

Бећир-паша је стигао са султановим овлаштењима да заведе ред у Београдском пашалуку и да би то остварили били су спремни да жртвују дахије и да онда измире јаничаре и Србе. Дахије су побегле на Ада Кале, острво на Дунаву у Ђердапској клисури.18) Бећир-паша је пристао да изручи дахије Србима, па је издао писмено наређење Ибрахим-аги, управнику тврђаве на Ада Калеу.19) Карађорђе Петровић је одредио Миленка Стојковића као најпогоднијега да обави погубљење дахија.20) Миленко је поред пашиног наређења носио и писмо, којим је Ибрахим-агин синовац саветовао агу да послуша. Кренуо је Дунавом са 40 момака до Кладова близу Ада Калеа.21)22) Ту је оставио момке и са Ибрахим-агом се након показивања пашиног наређења договорио да у акцију крене увече.23) Миленко је 6. августа 1804. опколио собе у којима су биле дахије.24) Побили су дахије и одсекли им главе, да би их однели у Београд.25) Једино је Аганлијина глава случајно пала у Дунав и изгубила се.26) Зиме 1804/1805. у устаничком вођству једни су били за радикалан наставак рата до потпуне слободе, а међу те спадали су Карађорђе, Јанко Катић и Миленко Стојковић.27) Миленко једном приликом није пропуштао крџалије, иако су имали вождову дозволу за пролаз.28)

Бој на Иванковцу

Током 1805. године Порта је Хафиз-пашу поставила за везира и дала му задатак да дође до Београда и угуши устанак. Карађорђе Петровић је онда наредио да се затворе правци према Београду, па су Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стеван Синђелић са 2.500 устаника заузели положај крај Иванковца и затворили су паши пут десном обалом Мораве.29)30) Хафиз-паша је тражио од Миленка да се уклони са пута и да положи оружје и да ће онда израдити за њих царски берат.31) Миленко му је одговорио да паши не чини никакве сметње и да нека иде на Јагодину куда су и дотад ишли царски везири.32) Паша је рекао да неће он хајдуке да пита којим путем ће он да иде и запретио је да ће их зло снаћи, а Миленко је рекао да га неће уплашити претње и да био рђа ако се уклони.33) У бици на Иванковцу победила је српска устаничка војска под командом Миленка Стојковића.34) По први пут у боју на Иванковцу поражена је турска царска војска.35) До тада су устаници ратовали само са одметничком турском војском.

Контрола Пореча и Ђердапа

Миленко је био један од чланова Савета.36) На Смедеревској скупштини крајем 1805. усвојен је ратни план, по коме је Миленко Стојковић требао да заузме Кладово и Пореч (Доњи Милановац).37) Крајем јануара 1806. заузео је Пореч, па се преко Мироч-планине спустио у Тимочку крајину, где је заузео Неготин и Кладово.38) После тога сместио се у Пореч (Доњи Милановац) и утврдио, па је контролисао пролаз Дунавом кроз Ђердап.39) Пошто је јануара 1807. започео Руско-турски рат (1807—1812) Миленку Стојковићу је поверен поверљив задатак да успоставља везе са руском војском у Влашкој.40) У пролеће 1807. кренуо је на позив руског генерала Михељсона да се споје код Видина. Спустио се до Неготина и дуго га опседао, све док није стигао видински Мула-паша.41) Пред надмоћнијом турском војском повукао се почетком маја на Штубик и Малајницу.42)43) Велика турска војска опколила је Стојковића и све до доласка Карађорђа и руског генерала Исаијева са нешто Руса није могао да се извуче из обруча.44)

Свађе, оптуживања и самовољно понашање

Крајем 1807. команда у Источној Србији поверена је Стојковићу.45) Стојковић је постао опозиција Карађорђу. Током 1809. командовао је четвртином српске војске и требао је да наступа према Видину.46) Након српског пораза на Каменици и Чегру уследила је турска офанзива, па је Стојковић дошао да помаже на најтежем делу фронта. Пред пад Делиграда Стојковић је успешно одбио јак турски напад наневши Турцима велике губитке.47) Кобнога дана када су Турци заузели Делиград између 15. и 16. августа 1809. године Младен Миловановић је команду поверио неспособном Милоју Петровићу, који је скривио пад Делиграда.48) Стојковић је због тога био толико љут да је на Миловановића насрнуо сабљом, али убедили су га да Карађорђу препусти да пресуди Миловановићу и Милоју Петровићу.49) Након тога пораза Карађорђе је Стојковића послао у Пореч, који је након пада Источне Србије дуго био једина слободна област. Петар Добрњац је са Родофиникином напустио Србију, а Стојковић је оптуживао Карађорђа као кривца за њихов бег.50) Стојковић је командовао Поречом (Доњи Милановац) за време велике турске офанзиве. Међутим Карађорђе му због веза са Родофиникином више није веровао, па је својим војводама из Пореча дао упуства да убију Стојковића у случају да покуша да напусти Пореч.51) Када је Стојковићу у октобру 1809. стигао Добрњац са војском тада се разишао са вождом поручивши му да га више не слуша.52) Стојковић је држао једину српску преосталу територију источно од Мораве. У новембру 1809. године Карађорђе је по захтеву скупштине жртвовао Младена Миловановића и Милоја Петровића њихових положаја и покушао је да се измири са Стојковићем.53) Русима је одговарало да измире вожда и Стојковића, па је Миленко Стојковић пристао да се покори вожду ако се погуби Милоје Петровић, а када је Милоје априла 1810. био погубљен Стојковић се прећутно покорио тек када је изгубио руску и Добрњчеву подршку.

Протеривање из Србије

Карађорђе Петровић је сазвао скупштину на Мали Божић 1811.54) Скупштина, која је заседала од 19. до 25. јануара именовала је Карађорђа за вожда и председника Правитељствујушчег совјета, тј. председника владе, који може да отпушта министре. Миленко Стојковић био је именован за министра спољних послова, дакле за једног од петорице чланова совјета.55) Скупштина је донела одлуку да се протера онај ко не прихвати место министра.56) Претпостављало се да Петар Добрњац и Миленко Стојковић неће да прихвате положај министра. Карађорђе је одмах поставио нове старешине за команданте Кладова и Пореча. Добрњац и Миленко су одбили да као министри постану Карађорђев чиновници.57) Карађорђе је иначе на скупштини оптужио њих двојицу да су на простору од Тимока до Пореча утајивали државне приходе.58) Стојковић и Добрњац протерани су из Србије у Русију и Карађорђе се на тај начин обрачунао са опозицијом.59) Добили су 19. фебруара 1811. рок од 20 дана да напусте Србију.60)

Харем

Од краја 1806. док је живео у Поречу држао је харем, у коме је имао неколико жена Српкиња и неколико Туркиња.61) Када је 1806. заузет Београд у њему се нашло много младих турских удовица, које одједном нису имале од чега да живе.62) Карађорђе их је послао бродовима за Видин, али Миленко је зауставио бродове у Поречу и из њих пробрао најлепше и створио је харем.63) Миленкова жена је живела у Кличевцу, а када је умрла он се оженио Миленом, удовицом крајинског кнеза Карапанџе.64) Милени је пре женидбе обећао да ће да распусти харем, али то није учинио, него је остао са Туркињама, а жену је послао у Кличевац.65) Кад би се задовољио којом Туркињом поклањао би је својим момцима, а децу би поклањао женама без деце.66) Поред Туркиња имао је и Влахиња, а њих би удавао кад више са њима није био задовољан. Међутим када је 1811. напуштао Србију у Влашкој није имао довољно средстава, па је отпустио све жене сем једне, са којом се венчао.67)68)

У Русији

Отишао је у Влашку, из које је 1812. отишао у Русију, где је добијао 300 дуката месечног издржавања.69)70) Купио је неко имање и ту је живео. Почетком 1821. године Петар Добрњац је учествовао у устанку хетериста у Влашкој.71) Кнез Милош Обреновић се тада обратио њему и Миленку Стојковићу поручујући му да се не шале главом и не покушавају да буну пренесу у Србију.72) Умро је у Бахчисарају на Криму после 1831.73)74)

Литература


Milenko Stojkovic

3) , 5) , 7) , 16) , 18) , 21) , 23) , 25) , 26) , 29) , 31) , 32) , 33) , 34) , 43) , 44) , 61) , 67) , 69) , 73)
ЖИ
4) , 6) , 8) , 11) , 12)
К. Ненадовић 2 стр 786
9)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 50
10)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 64
13) , 14)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 79
15) , 17) , 19)
К. Ненадовић 2 стр 787
20) , 22) , 24)
К. Ненадовић 2 стр 788
27) , 28)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 103
30)
Боривојевић стр 58, 59
35)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 111
36)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 126
37)
Боривојевић стр 63
38)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 141
39)
ЗН
40)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 174
41) , 42)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 179
45)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 206
46) , 47)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 263
48) , 49)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 281
50)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 21
51) , 52)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 22
53)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 27
54)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 76
55)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 80
56) , 57)
Боривојевић стр 105
58)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 85
59)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 90
60)
Боривојевић стр 114
62) , 63) , 64) , 65) , 66) , 68)
К. Ненадовић 2 стр 792
70) , 74)
К. Ненадовић 2 стр 793
71) , 72)
Боривојевић стр 128
миленко_стојковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 14:20