Милош Обилић и дужд Млечанин
Милош Обилић и дужд Млечанин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Текст пјесме
0001 Два су друга вјерно друговала,
0002 Једно јесте Милош Обилићу,
0003 А друго је Грујо Оливеру.
0004 Обадва су топузе ковали,
0005 Милош кује од тридесет пера,
0006 Грујо кује од двадесет пера,
0007 Па су ишли друговати вјерно.
0008 Кад дођоше насред Милешева,
0009 Беседио Грујо Оливеру:
0010 ”Да високе Милешевке цркве,
0011 Милешевке насред Милешева,
0012 Који би је јунак надметнуо
0013 Десном руком, лаким буздованом?”
0014 Њему вели Милош Обилићу:
0015 ”Ао Грујо, једна женска главо,
0016 Јошт висине ни видио ниси!
0017 Да ти видиш Раваницу цркву,
0018 Сазидану на Косову равну,
0019 И да видиш јошт Софију цркву,
0020 Коју гради Софија дјевојка,
0021 Куле им се у облак повиле,
0022 И опет сам обе претурио
0023 Буздованом у десници руци!”
0024 То слушао дужде Млечанине,
0025 Па беседи Милош-Обилићу:
0026 ”За опкладу, Милош-Обилићу,
0027 Ил’ за благо ил’ за русу главу,
0028 Да ми цркву надметнити нећеш!”
0029 Опклади се Милош Обилићу
0030 О стотину млетачки дуката,
0031 Па узима лака буздована,
0032 Те се шеће Милешевки цркви;
0033 Он не гледи слику ни прилику
0034 Како би је лакше претурио,
0035 Већ он гледи слику и прилику
0036 Како би се топуз повратио,
0037 У дуждеве ударио дворе
0038 На срамоту дужда Млечанина.
0039 Јошт се моли Милешевки цркви:
0040 ”Прости мени, Милешевка цркво,
0041 Нећу на те, већ ћу преко тебе!”
0042 Па заљуља око себе перјем,
0043 Одљуља га небу у висину,
0044 Не мож’, брате, перје догледати,
0045 А камоли шта о том судити!
0046 Неки вели: ”Јесте претурио!”
0047 Неки вели: ”Није претурио!”
0048 Трећи веле: ”Јесте и високо!”
0049 У том перје паде на дворове
0050 И разбије срчане чардаке,
0051 Те му уби дуждевицу младу,
0052 Код кољена дуждевога сина.
0053 То се дужде у срамоти нађе,
0054 У срамоти и тешкој жалости,
0055 Па удара вином и ракијом
0056 И опоји Милош-Обилића.
0057 Тад бенђерлук у вино метуше,
0058 Те га дају Милошу јунаку.
0059 Узе Милош чашу у десницу,
0060 Чашу испи, паде без узглавља;
0061 Паде Милош, ковач му допаде,
0062 Меће на њег’ синџир-гвозђе тешко,
0063 Синџир-гвозђе од двадесет пера,
0064 А на руке до дванајст лисица,
0065 Те га баце доле у тавницу.
0066 Кад се Милош од сна разабрао
0067 И видио ди је и како је,
0068 Он се шеће тавници на прозор,
0069 Па погледа на десно и љево
0070 Не би л’ кога угледао свога.
0071 Он опази црна Циганина
0072 И њега је Богом братимио:
0073 ”Богом брате, црни Циганине,
0074 Ти отиди у нове дућане
0075 И донеси лист беле артије
0076 Да напишем ситну књигу малу,
0077 Да је носиш мојему ујаку,
0078 На кољено цару латинскоме!”
0079 То ј’ Циганин за Бога примио,
0080 Брзо шеће у нове дућане,
0081 Па беседи младим дућанџијам:
0082 ”Чујете ли, дућанџије младе,
0083 Дајте мени лист беле артије!”
0084 Њему веле младе дућанџије:
0085 ”Ид’ одатле, црни Циганине,
0086 Нашто теби лист беле артије,
0087 Писар ниси, за те књиге нису!”
0088 Проговара црни Циганине:
0089 ”Дајте мени лист беле артије,
0090 Кокоши ми прозор прокљувале,
0091 А пилићи лебец искљували,
0092 Оћу прозор артијом лепити!”
0093 Дадоше му лист б’јеле артије,
0094 А он листу Милошу кроз прозор.
0095 Књигу пише Милош Обилићу,
0096 Не пише је чим се њиге пишу,
0097 Већ је пише крвљу од образа,
0098 Перо прави од свог кажипута,
0099 Па је даје црну Циганину:
0100 ”Иди носи цару латинскоме!”
0101 Доцне пош’о Циганине црни,
0102 Капиџије затвориле врата;
0103 Њима вели Циганине црни:
0104 ”Отвор’те ми, капиџије, врата!”
0105 Говориле младе капиџије:
0106 ”Беж’ одатле, црни Циганине,
0107 Сад се градска не ’тварижу врата!”
0108 Опет моли црни Циганине:
0109 ”Господари, капиџије младе,
0110 А тако вас свеци помагали
0111 И згубили своје душманине,
0112 Отвор’ те ми на капији врата,
0113 Нестало ми млади Цигањчића,
0114 Отишли су у приморје равно,
0115 У приморје по црно угљевље,
0116 Ево има три недеље дана
0117 Отакако ји не видио Гага,
0118 Нит’ он кује убојна оружја!”
0119 То примили за Бога стражари,
0120 Пропустише Циганина црна.
0121 Брзо иде Циганине црни,
0122 А јошт брже цару долетио.
0123 Побратством се поносио Циго,
0124 Неће с царем ни да пробеседи,
0125 Већ он овади листу из њедара,
0126 Те је пружа цару латинскоме.
0127 Царе прима листу од Цигана,
0128 Па он гледи шта му књига каже.
0129 Кад је књигу царе проучио
0130 И видио шта му она каже,
0131 Он је собом тијо беседио:
0132 ”Ој Милоше, моја луда главо,
0133 Није ли те сјетовао ујко
0134 Да се ни с ким не опклалђаш, момче!”
0135 Брзо скаче на ноге лагане,
0136 Те он пише другу књигу малу,
0137 Књигу пише дужду млетачкоме,
0138 У књизи је дужду говорио:
0139 ”Чујеш мене, дужде у Млетака,
0140 Пуштај мени Милош-Обилића,
0141 Обилића, мојега нећака,
0142 И подај му његову опкладу;
0143 Ако то ми учинити нећеш,
0144 С три ћу стране на те ударити,
0145 Поробићу земље и градове,
0146 С четир’стране на бијеле дворе,
0147 Попалићу твоје б’јеле дворе,
0148 Па од ватре и што заостане
0149 То од сабље утећи ми неће!”
0150 Кад је књигу дужде разгледао,
0151 Брзо шеће каменој тавници,
0152 Па он пушта Обилић-Милоша
0153 И предаје речену опкладу,
0154 Та опклада стотину дуката,
0155 И даде му сабљу оковану,
0156 Која вреди три царева града.
0157 Јошт је њему дужде говорио:
0158 ”Ој јуначе, Милош-Обилићу,
0159 Кад год теби понестане блага,
0160 Ти обиђи дужда млетачкога,
0161 Даћу теби колико ти драго,
0162 Царска блага све жута дуката!”
0163 Оде Милош гором певајући,
0164 А дужд оста чардаке градећи.
Литература
- Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Milos Obilic i duzd Mlecanin