Невјера љубе Груичине
Невјера љубе Груичине је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.
Текст пјесме
0001 Шатор пење Новаковић Груја
0002 У планини више Дренопоља,
0003 Под шатором седе пити вино,
0004 Вино служи нејаки Стеване,
0005 Максимија пред шатором везе,
0006 Златом везе све по чистој свили;
0007 Па беседи новаковић Груја:
0008 ”Максимија, моја вјерна љубо!
0009 ”Почувај ми пред шатором стражу,
0010 ”Оћу лећи мало да поспавам.”
0011 Леже Грујо санак боравити,
0012 Максимија пред шатором везе,
0013 Ал’ ето ти три Турчина млада,
0014 А беседи нејаки Стеване:
0015 ”О чујеш ли, Максимија мајко!
0016 ”Ено иду три Турчина млада,
0017 ”Оћу ићи бабу да пробудим.”
0018 А беседи Максимија млада:
0019 ”Нису, сине, три Турчина млада,
0020 ”Већ су оно три млада трговца,
0021 ”Носе откуп твојему бабајку.”
0022 Ал’ то дете не слушало мајку,
0023 Него пође да пробуди бабу,
0024 За њим трчи Максимија мајка,
0025 Достиже га шатору на врати,
0026 Удари га руком уз образе,
0027 Како га је лако ударила,
0028 Три пута се дете преметнуло,
0029 Три му здрава искочила зуба,
0030 А четири с места с’ померила.
0031 У том дошла три Турчина млада,
0032 Максимији Бога називају:
0033 ”Божја т’ помоћ, госпођо невесто!
0034 ”Чија с’ љуба, кога си витеза?
0035 ”Који те је витез накитио?” –
0036 ”А бога ми, три Турчина млада!
0037 ”Ја сам љуба Новаковић-Грује,
0038 ”Витез ме је накитио Груја.”
0039 А беседе три Турчина млада:
0040 ”О госпођо, Груичина љубо!
0041 ”Издај нама Новаковић-Грују;
0042 ”Код Груице носиш чисту свилу,
0043 ”А код нас ћеш шетати по свили,
0044 ”А носити и сребро и злато,
0045 ”И бити ћеш кадунџика млада,
0046 ”И често ћеш на теферич ићи
0047 ”С кадунама од петка до петка.”
0048 Два Турчина коње одседоше
0049 Трећи Турчин поче беседити:
0050 ”Нете, Турци, жалосна вам мајка!
0051 ”Ви Груице ни видели нисте,
0052 ”Камо ли му на бој изодили;
0053 ”А ја знадем Новаковић-Грују:
0054 ”Кад је био од петнаест лета,
0055 ”Па ја туда кроз планину прођо,
0056 ”Он сеђаше, те благо бројаше,
0057 ”Ја повика туда кроз планину,
0058 ”Не би ли се дете уплашило,
0059 ”И не би ли у гору забегло,
0060 ”Не би л’ мене остануло благо,
0061 ”Ал’ је дете срца јуначкога,
0062 ”Јуначкога срца слободнога,
0063 ”Скупи благо, спусти у џепове,
0064 ”Па потера мене кроз планину,
0065 ”Ја на коњу, Груица пешице,
0066 ”Да не беше гране вите јеле,
0067 ”Те му калпак са главе скинула,
0068 ”Доиста ме уватити ћаше,
0069 ”Већ док узе калпак те устаче,
0070 ”Ја забего у гору зелену;
0071 ”Потеже се Грујо буздованом,
0072 ”Пустимице добро нештедице,
0073 ”Да удари менека на коњу;
0074 ”Не погоди менека на коњу,
0075 ”Већ удари у ту виту јелу,
0076 ”Колико је лако ударио,
0077 ”Виту јелу из корена крену,
0078 ”И гране јој на земљу падоше.”
0079 Не смеш’ Турци под шатор да иду,
0080 Док не оде Максимија млада,
0081 Те је Груји савезала руке,
0082 И замаче сунџир око врата,
0083 Триест алки четрдесет ока,
0084 Онда њега притискоше Турци.
0085 А кад скочи Новаковић Груја,
0086 Три Турчина на себе понесе,
0087 И четврту Максимију љубу,
0088 И ћаше се отет од Турака,
0089 Ал’ се сети нејака Стевана:
0090 ”Тешко мене до Бога вишњега!
0091 ”Турци ће ми дете заробити,
0092 Турци ће ми дете потурчити,
0093 ”Па куда ће моја грешна душа?”
0094 Кроз дете се предаје Турцима.
0095 Кад Груицу савладаше Турци,
0096 Љуби даше кићена зеленка,
0097 Па и воде месту Дренопољу,
0098 А када су на по пута били,
0099 Ал’ запишта нејаки Стеване:
0100 ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
0101 ”Нејаке су ноге у Стевана,
0102 ”Већ не могу с коњма путовати.
0103 ”Турц’ у гори остати не даду,
0104 ”Камџојама бију по очију.”
0105 Просу сузе Новаковић Груја:
0106 ”О Стеване, моје чедо драго!
0107 ”А шта ће ти баба учинити?
0108 ”Кад су баби савезане руке;
0109 ”Иди моли Максимију мајку,
0110 ”Е да би те приватила мајка,
0111 ”Ма бабина кићена зеленка.”
0112 Моли дете Максимију мајку:
0113 ”Максимија, моја мила мајко!
0114 ”Привати ме на коња витеза,
0115 ”Нејаке су ноге у Стевана,
0116 ”Те не могу с коњма да путују.”
0117 Ал’ орјатка орјатско колено
0118 Са коња га удара камџијом:
0119 ”Ид’ од мене, орјатско колено!
0120 ”Да сам тела на коња примати,
0121 ”Те вас не би предала у Турке.”
0122 Кад дођоше месту Дренопољу,
0123 Турци пењу два свил’на шатора,
0124 Један шатор Груји и Стевану,
0125 Други шатор Максимији младој.
0126 Два Турчина очли Дренопољу.
0127 Трећи оста чувајући стражу.
0128 Кад су дошли паши Дренопољском,
0129 Они кажу паши Дренопољцу:
0130 ”Господине, пашо Дренопољски!
0131 ”Лепога смо роба задобили,
0132 ”Лепа роба, Новаковић-Грују,
0133 ”И Грујина нејака Стевана,
0134 ”И његову Максимију љубу;
0135 ”Каква ј’ красна госпођа невеста,
0136 ”Лепоте јој на крајини нема,
0137 ”Лице јој је вредно Цариграда.”
0138 А паша се маши у џепове,
0139 Те им даде стотину дуката;
0140 ”Ево, Турци, стотина дуката,
0141 ”Јед’те, пијте, до у јутру, Турци!
0142 ”Кад у јутру робље доведете,
0143 ”Башка ћу вам бакшиш поклонити,
0144 ”Ком’ агалук, коме ли спаилук.”
0145 Узеш’ Турци стотину дуката,
0146 Па пођоше по свем’ Дренопољу,
0147 Они траже слатке медовине,
0148 Ал’ не могу медовине наћи,
0149 До у неке крчмарице Маре,
0150 У Груине Богом посестриме:
0151 ”Снашо Маро! дај нам медовине,
0152 ”Лепога смо роба задобили,
0153 ”Лепа роба Новаковић-Грују,
0154 ”И Грујина нејака Стевана,
0155 ”И Грујину Максимију љубу,
0156 ”Каква ј’ красна госпођа невеста!
0157 ”Што је лепа, то је одевена.”
0158 Кад је чула крчмарица Мара,
0159 Она стаде сузе просипати,
0160 Од Турака заклања рукавом:
0161 ”Јао Грујо, Богом побратиме!
0162 ”Трипут си ми био на невољи,
0163 ”Трипут си ме ропства опростио,
0164 ”А јако си у ропство запао!”
0165 Она Турком медовину даје,
0166 А баш полак насу бенђелука,
0167 А на тврди санак намењује,
0168 Нек спавају три Турчина млада
0169 Док се Груји не опросте руке.
0170 Пак одоше два Турчина млада,
0171 И однеше слатку медовину.
0172 А кад Турци под шатор дођоше,
0173 Ев’ седоше пити медовину,
0174 Максимија медовину служи,
0175 Како коме чашу додаваше,
0176 Онако је сваки и пољуби,
0177 Сваки јој се под гръоце маша.
0178 Опише се три Турчина млада,
0179 Опише се како земља црна,
0180 Па поспаше, како да помреше.
0181 А стала је Максимија млада,
0182 Она стала, пак мисли размишља:
0183 ”Та ако ћу код двојице лећи,
0184 ”Трећему ћу жао учинити.”
0185 Све је мисли на једно смислила,
0186 Сави скуте и бијеле руке,
0187 Свој тројици леже чело главе.
0188 А када је у по ноћи било,
0189 Заплака се нејаки Стеване:
0190 ”Јао бабо, тешко сам ти гладан!”
0191 А беседи Новаковић Груја:
0192 ”О Стеване, моје чедо драго!
0193 ”А шта ће ти учинити бабо?
0194 ”Кад су баби савезане руке;
0195 ”Иди, сине, под шатора мајци,
0196 ”Те укради ноже од матере,
0197 ”Те пресеци на руку конопце,
0198 ”Онда ће те наранити бабо.”
0199 Ал’ је дете колена ајдучка,
0200 А јуначка срца слободнога,
0201 Те отиде под шатора мајки,
0202 И украде ноже одматере;
0203 Ал’ детету невоља голема:
0204 Ножи тешки, а дете нејако,
0205 Једва ноже довуче до бабе,
0206 Оберучке једва подигнуо,
0207 Те наслони ноже на конопце,
0208 Па повуче ноже по конопцу,
0209 Те пресече на руку конопце,
0210 Посеч’ Грују по десници руци,
0211 Из ру ке му црна крвца пође;
0212 Писну дете, кано гуја љута:
0213 ”Јао бабо, посеко ти руку!”
0214 А беседи Новаковић Груја:
0215 ”А не бој се, Стево, чедо моје!
0216 ”Крв не иде из бабине руке,
0217 ”Него иде крвца из конопца.”
0218 Кад се Груји опростише руке,
0219 Онда Грујо на ноге устаде,
0220 Па се часну крсту прекрстио,
0221 Поменуо оца Николаја,
0222 И недељу и васкрсеније,
0223 И велико часно ванђелије,
0224 Па он узе сабљу оковану,
0225 Па отиде под шатора Турком,
0226 С њи узгрте свилена јоргана,
0227 Не сече и по грлу бијелу,
0228 Већ и сече по свилену пасу,
0229 Од тројице прави шесторицу.
0230 Па отиде шеру Дренопољу,
0231 Посестрими крчмарици Мари,
0232 Те донесе вина и ракије,
0233 И донесе леба бијелога,
0234 И дебела меса овнујскога,
0235 Па он седе под шатора свил’на
0236 Те нарани себе и Стевана,
0237 Пак запева танко гласовито.
0238 Пробуди се Максимија млада,
0239 Она буди три Турчина млада:
0240 ”Дижте с’, Турци’ жалостна вам мајка!
0241 ”Ено Груја и везан попева.”
0242 А кад диже свилена јоргана,
0243 И кад види исечене Турке,
0244 Она стала, па мисли размишља:
0245 ”Мили Боже, шта ћу и какоћу?
0246 ”Т ако ћу јадна бијежати,
0247 ”Груји нису коњи утецали,
0248 ”А камо ли једна женска глава!”
0249 Сави скуте и бијеле руке,
0250 Оде сама Груји под шатора,
0251 Паде њему преко свил’на крила,
0252 Љуби Грују по недри свилени:
0253 ”Господару, Новаковић-Грујо,
0254 ”Турци су ме опчинили младу.”
0255 А беседи Новаковић Груја:
0256 ”Максимија, колено неверно!
0257 ”Та жиби те опчинише Турци,
0258 ”А мртви те к мене приволеше.”
0259 Па устаде на ноге јуначке,
0260 Те подиже свилена шатора,
0261 Па отиде горе у планину,
0262 А на своје шаториште старо,
0263 Разапео свилена шатора.
0264 Максимији поче беседити:
0265 ”Максимија, колено неверно!
0266 ”Или волиш свећом свијетлити?
0267 ”Ил’ ми волиш сабљу целивати?”
0268 А беседи Максимија млада:
0269 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0270 ”Не могу ти сабље целивати,
0271 ”Сабља ти је од свашта скрнавна,
0272 ”Него ћу ти свећом свијетлити,
0273 ”Ако јадна не ћу ни спавати.”
0274 Онда уста Новаковић Груја,
0275 Па је узе за десницу руку,
0276 Са шње скиде свилу и кадиву,
0277 И скиде јој копрену са главе,
0278 И скиде јој шердан испод грла,
0279 Остави је у саму ћенару,
0280 Намаза је воском и катраном
0281 И сумпором и брзијем праом,
0282 Па је уви меканим памуком,
0283 Па је поли жестоком ракијом,
0284 Укопа је земљи до појаса,
0285 Па запали косу навр главе,
0286 А он седе пити вино ладно,
0287 А љуба му јасно свећом светли.
0288 Кад догоре до чарни очију,
0289 Максимија поче бесједити:
0290 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0291 ”Кад не жалиш моје русе косе,
0292 ”Доста су ти руку претиштале,
0293 ”За шт’ не жалиш моје очи чарне?
0294 ”Доста си и јунак пољубио.”
0295 Кад догоре до бијела лица,
0296 Максимија поче беседити:
0297 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0298 ”Кад не жалиш моје очи чарне,
0299 ”За шт’ не жалиш моје лице бело?
0300 ”Мога лица у крајини нема,
0301 ”Млого ти је баба потрошио
0302 ”На мој’ бело гледајући лице.”
0303 Онда Груја поче беседити:
0304 ”Максимија, колено неверно!
0305 ”Истина је, то ја добро знадем,
0306 ”Да ти лица у крајини нема,
0307 ”Да је баба млого дао блага
0308 ”А на твоје лице гледајући;
0309 ”Али волим да у огњу гори,
0310 ”Него да ме предаје у Турке.”
0311 Кад догоре до бијели дојки,
0312 Заплака се нејаки СДтеване:
0313 ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
0314 ”Изгореше мојој мајци дојке,
0315 ”Које су ме одраниле, бабо,
0316 ”Које су ме на ноге подигле.”
0317 Ражали се новаковић-Груји
0318 Гледајући нејака Стевана,
0319 И он стаде сузе просипати;
0320 Што остаде, то је угасио,
0321 И оно је саранио лепо.
Литература
- Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
- Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.
Nevjera ljube Gruicine