Никола Крстић
Рођење: 5. октобар 1829. Вац, Аустријско царство Смрт: 24. јануар 1902. Шабац, Краљевина Србија

Никола Крстић (Вац, Аустроугарска, 2. или 5. октобар 1829 — Шабац, 24. или 25. јануар 1902),¹⁾²⁾³⁾ српски историчар и правник, доктор права и философије, професор београдског Лицеја, члан Апелационог суда, председник Касационог суда и државни саветник.

Никола Крстић је рођен у Вацу 2. или 5. октобра 1829. године у сиромашној породици.⁴⁾ Детињство је провео у Сентандреји и у њој је завршио основну школу.⁵⁾ Гимназију је завршио у Вацу, а након завршених шест разреда гимназије прешао је у Пешту на двогодишњу филозофију (виша гимназија) и матурирао је 1847/1848.⁶⁾ Од 1846. био је питомац Матице српске и становао је у Текелијином заводу.⁷⁾ Због Мађарске револуције школе су биле затворене 1848/1849, па се придружио Српском народном покрету 1848/1849. и боравио је у Сремским Карловцима, Новом Бечеју, Бечкереку и Земуну.⁸⁾ Био је најпре чиновник Главнога одбора у Сремским Карловцима, а затим секретар новобечејскога срескога одбора, а у Земуну је писао по разним новинама.⁹⁾¹⁰⁾ Када су у Пешти поново отворене школе вратио се и уписао 1849. на правни факултет.¹¹⁾ Студиј права је завршио 1853/1854, а у међувремену је 1851. докторирао филозофију.¹²⁾ Државни испит из права положио је 1853, а право је докторирао 1854. Био је питомац Текелијанума све време школовања у Пешти од 1846. до 1854.

Изабран је у марту 1853. за професора на гимназији у Новом Саду, а у јесен исте године прешао је у Србију, где је на београдском Лицеју постављен за професора енциклопедије права и историје законознања.¹³⁾ За сталнога професора постављен је 1855. и на том месту остао је до 1862. када је постављен за начелника у министарству унутрашњих послова.¹⁴⁾ Био је начелник полиције током бомбардовања Београда 1862.¹⁵⁾ Илија Гарашанин га је слао да у Паризу учи француски, а заправо да преговара са италијанским генералом Стефаном Тиром, који је настојао да удружи Мађаре и Србе против Аустрије.¹⁶⁾ Никола Крстић је знао јако добро мађарски, па га је Гарашанин два пута 1864–1865. слао на тајне преговоре са Мађарима у Пешти о војвођанском питању и о могућности српско-мађарске сарадње.¹⁷⁾ Крстић је уобличио српске жеље као поново стварање аутономне Војводине са српским као званичним језиком, избор патријарха и образовање скупштине.¹⁸⁾ Мађари су били спремни да изађу у сусрет неким мањим захтевима, али не и стварању аутономне Војводине са српским језиком као званичним.¹⁹⁾ За време Аустријско-пруског рата 1866. године Гарашанин га је слао два пута у Пешту да разговара са Мађарима.²⁰⁾ Члан Касационога суда је од 1865, а његов председник постао је 1875.²¹⁾ Касније 1884. постављен је за члана Државнога савета, а потпредседник савета постао је 1894.²²⁾ Исте године пензионисан је 17. маја 1894. у време укидања Устава из 1888.²³⁾

Књижевни рад започео је 1848. и своје дописе је слао у „Српске Новине”, „Напредак” и „Словенски Југ”. Био је до октобра 1849. сарадник и главни уредник „Позорника”, органа патријарха Рајачића.²⁴⁾ Када је дошао у Београд наставио је да за разне новине пише чланке. Јављао се и у расправама по правним питањима и у тумачењима разних процеса иза законика.²⁵⁾ Када је Матица српска расписала конкурс за Историју српскога народа Крстићева историја је награђена као најбоље дело, али од ње су штампана само два свеска, до владавине краља Милутина.²⁶⁾ Трећи свезак му је био у рукопису приређен за штампу и обухватао је период до цара Уроша.²⁷⁾ Од те историје Крстић је направио краћи извод, који је више од 20 година служио као уџбеник по гимназијама.²⁸⁾ Написао је Историју српскога народа и за основне школе. Исто тако написао је уџбеник земљописа за гимназије.

Пред крај живота тестаментом је своју имовину оставио Српској краљевској академији, а поред тога оставио је легате и многим другим просветним и добротворним заводима.²⁹⁾ Умро је у Шапцу 24. јануара 1902.³⁰⁾ Редовни је члан Друштва српске словесности од 3. I 1854. Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) наименован 29. VII 1864. Члан Одбора СУД и секретар Одсека за науке историјске и државне СУД од 12. X 1864, 1865, 1866, 1867, 1878, 1879, 1880. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15. XI 1892.

• Нова Искра (1902) стр. 90—91
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 538
• Стојан Новаковић, Никола Крстић Споменица, СКА (1908), Београд, 1908, стр. 1—90
• Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Nikola Krstic