Никола Пушин
| Никола Пушин |
|---|
 Николај Антонович Пушин |
| Рођење: 7. фебруар 1875. Саратов, Русија Смрт: 23. октобар 1947. Београд, Југославија Познат као: хемичар |
Никола Пушин или Николај Антонович Пушин (Саратов, 7. фебруар 1875 — Београд, 23. октобар 1947), руски и српски хемичар. Био је професор универзитета у Београду, Загребу и Петрограду. Емигрирао је 1920. године у Југославију.
У Русији
Николај Антонович Пушин је рођен 7. фебруара 1875. године у Саратову.1) Гимназију је завршио 1894. у Новгороду и онда се уписао на Физичко-математички факултет Универзитета у Петрограду, који је завршио 1898.2) Од 1898. до 1902. радио је као хемичар у државној барутани, а истовремено је био асистент на Катедри за хемију. Послали су га 1904. у Гетинген, где се бавио проучавањем бинарних легура под високим притисцима.3) Постао је 1906. доцент електрохемије, а 1909. магистрирао је хемију на Московском универзитету, па је постао ванредни професор хемије и електрохемије на Електротехничком институту у Петрограду.4) Изабран је 1913. за редовног професора.5) За време Првог светског рата био је саветник за израду заштитних средстава против бојних отрова.6) Током 1919. преузео је Катедру за неорганску хемију у Владивкавказу (совјетски Орџоникидзе).
У Југославији
Емигрирао је 1920. године у Југославију и изабран је за хонорарног професора електрохемије и електрометалургије на Техничком факултету у Београду.7) Због веома слабих услова за лабораторијска истраживања у Београду одлучио је да се пресели у Загреб.8) Од 1921. до 1928. био је редовни професор физичке хемије на Свеучилишту у Загребу.9) Ни у Загребу није била много боља ситуација што се тиче лабораторија, па је одмах по његовом доласку у Загреб основан Институт за физичку хемију под његовим вођством.10) Неколико година је потрошио док није оспособио опрему за битнија истраживања, али апаратуру за најважнија истраживања добио је тек 1927. године.11) Од 1924. управљао је Хемијским заводом Свеучилишта у Загребу. Током 1927. захваљујући интригама његових колега у Загребу није изабран за редовног професора, па је због тога одлучио да опет пређе у Београд.12)
Постављен је 1928. године за редовног професора на Техничком факултету у Београду.13) Био је све до смрти управник Завода за физичку хемију и електрохемију.14) За време немачке окупације био је пензионисан, а након ослобођења Београда вратио се на факултет. Преминуо је 23. октобра 1947. године у Београду.15)
Научни рад
Први његови научни радови односе се на испитивање легура и њихових особина.16) Посебно се занимао за понашање материје под високим притисцима, па је испитивао утицај притиска на равнотежу у вишекомпонентним системима.17) Експериментално је доказао да се променом притиска мења ред кристализације компоненти у смеши.18) Тај доказ је био битан за геофизику, јер је то омогућило да се објасни минерални састав магме у већој дубини.19) Експерименталним радовима одређивања топлотног ефекта адијабатске експанзије и компресије различитих течних система омогућио је разјашњење темпаратура у морским дубинама.20) По доласку у Југославију имао је много проблема са лабораторијском опремом. Његов највећи допринос је у области проучавања равнотежа течност-чврсто стање.21) Најпре је проучавао бинарне легуре, а онда бинарне системе соли и других једињења.22) Дмитриј Мендељејев је 1906. цитирао његове радове из групе бинарних легура.23) Највише радова је објавио из области проучавања дијаграма стања, вискозитета, индекса преламања.24)
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 29. марта 1947.
Литература
- Драгутин Дражић, Живот и дело српских научника, Књига 3, уредник Милоје Р. Сарић, САНУ, Београд, 1998, стр. 417–445, ИСБН 86-7025-231-7
- САН Год 54 (1951) 527–530 (M. Миланковић).
- Монографија о развоју и раду Технолошкометалуршког факултета 1925–1975. Београд 1975. Стр. 297–298.