Садржај
Општински збор
Општински збор (ОЗ), сазвани и конституисани скуп свих гласача једне општине у Кнежевини Србији односно Краљевини Србији.
Састав
Под гласачима (члановима општине) подразумевали су се сви српски поданици који су били пунолетни, имали право располагања собом и својим имањем (нису били под туторством и старатељством) и редовно плаћали државни порез и општинске прирезе. Активни официри, подофицири и војници нису учествовали у раду збора.
Кворум за рад општинског збора представљала је трећина његових чланова (гласача). Одлуке су се доносиле натполовичном већином. Општинским збором је председавао општински кмет (председник општине, председник општинског суда).
Делокруг
Према Закону о устројству општина и општинских власти1) (1866) општине су биле варошке и сеоске, а нису могле имати мање од 500 пореских глава. Неки од главних задатака општинског збора били су: бирање општинског кмета и кметовских помоћника у варошима и варошицама већим од 500 пореских глава, бирање повереника у селима и варошицама од 500 глава, бирање одборника и њихових заменика, давање мишљења о спајању или одвајању општина, решавање о општинском прирезу и о сваком задужењу општине и отуђењу непокретних општинских добара.
Према Закону о општинама2) (1902) општине су биле сеоске и варошке, а морале су имати најмање 200 пунолетних грађана. Неки од главних задатака општинског збора били су: бирање председника општинског суда, кметова, одборника и њихових заменика, решавање о општинском прирезу, отуђењу непокретног имања, називу општине, задужењу општине. Општински збор је сазивао општински одбор, надзорна државна власт или општински суд на предлог најмање једне четвртине чланова општинског збора. У општинама које су биле састављене од више села, у сваком селу је постојао сеоски састанак (скуп гласача једног села) који је бирао сеоског кмета. Када се одлучивало о спајању или раздвајању општина конституисани су и заједнички зборови односно засебни зборови.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца није постојао јединствен закон о општинама тако да су на снази били „покрајински” односно предратни закони. Сходно томе, у неким деловима нове државе задржани су општински зборови све док нису укинути једним шестојануарским законом од 12. фебруара 1929. године.3) У Краљевини Југославији је донесен јединствени Закон о општинама4) (1933) који је предвидео да свака општина мора имати најмање 3.000 становника. Као општински органи предвиђени су: општински одбор, општинска управа и председник општине. Дефинитивно је укинут општински збор, а функцију сеоског састанка је преузео месни збор којег су чинили сви бирачи једног дела општине. За градове (вароши) примењивао се посебан Закон о градским општинама5) (1934), а органи градске општине су били градско веће и председник градске општине.