Освета Црне Горе је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Књигу пише Никша капетане

0002    а шиље је стојну Цариграду,

0003    баш на име цару господару:

0004    „Ђе си царе, сунце огријано?

0005    Црна ми је Гора додијала,

0006    роби буле, а сијече Турке,

0007    а одгони коње и волове,

0008    узе благо што имаше Турци

0009    и бијеле на буљуке овце

0010    искрај мога Никшића крвава.

0011    Но ако ми нећеш послат’ војску

0012    да похарам ломну Гору Црну,

0013    да осветиш жалост моју тешку,

0014    више стојат у Никшићу нећу,

0015    него ћу ти Никша оставити.“

0016    А кад цара књига допанула,

0017    кад ли виђе што му књига пише,

0018    од дозива Ћуприлић везира:

0019    „Ћуприлићу, вјерна моја слуго,

0020    узми, слуго, силновиту војску,

0021    ајде с војском Скадру бијеломе

0022    ту ћеш наћи агу Мустафагу,

0023    наћи ћеш га на крај Горе Црне,

0024    он ће твоју војску разредити“.

0025    Везир га је ончас послушао,

0026    па му љуби руке и скутове,

0027    па отиде пред војском царевом,

0028    ш њом обрну Скадру код Бојане,

0029    а кад Скадру бијеломе дође

0030    ту находи агу Мустафагу,

0031    ма га Турчин дочекива дивно,

0032    још му љевше војску разређива:

0033    Ћуприлића на Кчево крваво,

0034    а Ченгијћа преко Граховога,

0035    сехратлију Блатом на Ријеку.

0036    Турци Гору Црну похараше:

0037    поробише мало и велико,

0038    но утече један калуђере,

0039    он утече мору дебеломе,

0040    пак се моли богу великоме

0041    моли му се по закону своме.

0042    Моли бога и умолио га,

0043    обрну га сунцу на истоку

0044    и додаде бијеломе Бечу.

0045    А кад у Беч јунак долазаше,

0046    од Беча се врата затвараху,

0047    ма калуђер богом братимјаше:

0048    „Богом брате, од Беча стражару!

0049    Отвори ми бијелога Беча

0050    да уљезем свијетлој краљици,

0051    да јој моје покажем невоље“.

0052    Вјеран бјеше, бога вјероваше,

0053    од града му врата отвараше,

0054    он уљезе у бијелу Бечу

0055    и приступи свијетлој краљици,

0056    бијелу јој пољубио руку

0057    и дао јој књигу на скутове.

0058    Кад краљица књиге видијела,

0059    овако му млада проговара:

0060    „Калуђере, мајка ти жалошна!

0061    је л’ истина што ми књиге кажу?“

0062    „Истина је, свијетла краљице,

0063    да је Црна Гора похарата“.

0064    А кад јутро било освануло

0065    она њему даде пратиоце,

0066    преведе га у земљи Пољачкој,

0067    у Ивана краља пољачкога.

0068    А кад краљу дође на дворове,

0069    њега краље дочекива дивно,

0070    он му бача књиге на скутове,

0071    а кад виђе што му књиге кажу,

0072    ал’ га краље брже одправио

0073    и добре му даде пратиоце,

0074    препрати га у земљи Инглеској

0075    у силнога краља инглешкога.

0076    А кад краљу дође на дворове,

0077    пољби му руке и скутове,

0078    па му књигу на кољено даје.

0079    Када краље књиге разгледао,

0080    и кад виђе што му оне кажу

0081    калуђеру ријеч проговара:

0082    „Калуђере, моја змијо љута!

0083    Је л’ истина што ми књиге кажу?“

0084    „Истина је, драги господаре,

0085    да је Црна Гора похарата.“

0086    И он га је брзо отправио

0087    и даде му добре пратиоце,

0088    препрати га у земљи Мошковској,

0089    на дворове од Москве краљици.

0090    Кад краљици дође на дворове,

0091    њојзи љуби руке и скутове,

0092    а књиге јој даје на кољено.

0093    Књиге гледа, сузе пролијева:

0094    „Калудјере, моја змијо љута!

0095    Је л’ истина што ми књиге кажу?“

0096    „Истина је, моја круно шјајна,

0097    Црна ти је Гора похарана,

0098    и турска је сила погазила,

0099    поробила робја неколико.“

0100    А кад оно млада разумјела,

0101    највјернију слугу дозивала

0102    по имену Божа Џенерала:

0103    „Вјерна слуго, џенерале Божо!

0104    Ево су ми гласи допанули,

0105    Црна ми је Гора похарата,

0106    нег’ олупи силновиту војску,

0107    силну војску стотину хиљадах,

0108    да идемо стојну Биограду!“

0109    Њу је спрешно слуга послушала

0110    и силну је војску подигнула,

0111    пред њоме је краљица русинска;

0112    ма кад доше у земљи Инглешкој,

0113    и Инглеж је силу подигнуо,

0114    краљици је поша у помоћи,

0115    пак минуше стојну Биограду;

0116    а кад доше у земљи Пољачкој

0117    и Пољак је силу сакупио

0118    и он њима пође у помоћи.

0119    То зачула од Беча краљица

0120    и она је силу подигнула,

0121    и она им пође у помоћи,

0122    а кад доше близу Биограда

0123    бијела је вила дозивала

0124    из Лауре турске Калауре,

0125    дозивала Стојну бијеломе

0126    по имену Мехмеда везира:

0127    „Зло јутро ти, Мехмеде везире!

0128    Ал’ не чујеш, ал’ ништа не бринеш,

0129    четири су змије околиле

0130    око твога Стојна Биограда,

0131    обје ће ти очи извадити

0132    и узети Стојна Биограда.“

0133    А кад оно јунак разумио,

0134    он на бедем излази од града,

0135    па погледа око града свога

0136    и видије војску на четверо,

0137    ма их везир богом братимјаше:

0138    „Богом сестро русинска краљице,

0139    дај ми вјеру за неђељу данах,

0140    док од града покупим кључеве,

0141    ев’ тебе ћу оставити Стојна.“

0142    Кад је оно млада разумјела,

0143    не даде му вјеру за неђељу

0144    но је даје за петнаест данах.

0145    Везир некће купити кључеве

0146    него пише бијеле фермане,

0147    пак их шиље цару честитоме:

0148    „Ђе си, царе, сунце огријано?

0149    Четири су змије око мене,

0150    е ма што је једна змија љута,

0151    змија љута, краљица русинска,

0152    она води војске сто хиљадах,

0153    али хоће узет Биограда

0154    јере носи од боја лубарде -

0155    није друга узеће ни града,

0156    а кад узме мене Биограда

0157    и тебе ће стојна Цариграда

0158    но ми пошљи небројену војску.“

0159    А кад цара књига допанула,

0160    књигу бачи, купи силну војску,

0161    и Босна је њему на помоћи.

0162    Кад се пуна напуни неђеља

0163    ма краљица слугу отправила

0164    и овако слуги говорила:

0165    „Вјерна слуго, пољски Александре!

0166    Ходи пођи стојну Биограду

0167    е да видш војску везирову,

0168    ал’ одлази, ал’ прилази војска,

0169    хајде мудро, лудо не погини!“

0170    Њу је слуга брзо послушала,

0171    ево пође бијеломе Стојну

0172    и дивно је Турке уходио:

0173    не одлази војска но прилази,

0174    па овако с Турцима говори:

0175    „О за бога, браћо моја Турци!

0176    Каде ћемно удрити кауру?“

0177    А њему су Турци говорили:

0178    „Пређе рока три бијела данка.“

0179    Ев’ он брже код краљице дође,

0180    па краљици право кажеваше:

0181    „О краљице, сунце огријано!

0182    Дивно сам ти Турке уходио,

0183    не одлази војска но прилази

0184    и хоте ти Турци ударити

0185    пређе рока три бијела данка.“

0186    То краљица када разумјела,

0187    на четверо војску разредила

0188    око свега Стојна Биограда

0189    и Турчину млада ударила

0190    жвијем га огњем огорјела

0191    и турску је војску предобила,

0192    на Рабу је воду нагонила,

0193    пак је тада запојала млада:

0194    „Да ти се је, друже, нагледати,

0195    како се је вода премостила

0196    од Тураках и турскијех коњах,

0197    и турскијех капах и доламах.“

0198    Свег похара Стојна Биограда.

0199    И освети малу Гору Црну,

0200    а поведе робје пут Русије;

0201    она робја веће узе тада

0202    нег’ су Турци игди и откуда,

0203    а нека је, бог јој помогао!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Osveta Crne Gore