Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
петар_коњовић

Петар Коњовић

Петар
Коњовић
петар_коњовић.jpg
Рођење:
5. мај 1883.
Чуруг, Аустроугарска

Смрт:
1. октобар 1970.
Београд, Југославија

Познат као:
композитор и професор

Петар Коњовић (Чуруг, 5. мај 1883 — Београд, 1. октобар 1970), српски композитор, директор Загребачке опере, професор Музичке академије (Београд) и управник Музиколошког института САНУ.

Живот и рад

Рођен је у Чуругу, а гимназију је похађао у Новом Саду, да би, завршивши четврти разред, прешао у Српску учитељску школу у Сомбору, у то време једно од жаришта музичког живота на овоме подручју. Као пре тога Јосифу Маринковићу, и Коњовићу је музику предавао Драгутин Блажек, искусни хоровођа и музички писац. Коњовић је брзо стао пред хор, да би убрзо, већ 1903. написао и свој први опус — оперу Женидба Милоша Обилића (или другде Женидба Милошева), поштапајући се уџбеницима који су му били при руци и Веберовим Чаробним стрелцем. Његов савременик и друг, Вељко Петровић овако говори:

„Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!”

Када се Коњовић са мучном, аскетски стеченом уштеђевином и са десетак кила композиција, међу њима и са читавом опером, појавио пред ректором Прашког конзерваторијума, овај се исто тако зачудио, подсмехнуо, чувши да овај панонац-балканац може с то мало новаца да изгура само двадесет месеци. Па ипак, прелистао је партитуре и утврдио „да га треба пустити одмах у другу годину“. Било је то 1904. године.

Две године потом, ангажован је као хоровођа и наставник у Земуну, да би касније предавао у Српској музичкој школи у Београду, све до Првог светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у Загребу, али због ратне цензуре, као Вилин вео. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921) постаје директор Опере у Загребу (до 1926), да би након тога био управник позоришта у Осијеку, па у Сплиту и Новом Саду. Године 1933. враћа се у Загреб где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и ректор. Године 1946. изабран је у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од 1948. до 1954. Године 1960. добио је Седмојулску награду СР Србије за животно дело.

Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам Мусоргског и Бородина, а посебно на Леоша Јаначека, но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.

На подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у c-mollu из 1907, Јадрански капричо за виолину и оркестар (1933), симфонијска поема Макар Чудра (према Горком, 1944), два гудачка квартета (d-moll и f-moll) и као његово најзначајније дело Симфонијски триптихон Коштана, састављен из инструменталних делова његове истоимене опере: интерлудија између I и II чина (Собина), прелудиј V слике (Кестенова гора) и балетских нумера (Велика чочечка игра).

Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и пет опера: оперски првенац „Женидба Милошева” („Вилин вео”), затим „Кнез од Зете” (према Лази Костићу, 1929), „Коштана” (1931, прерађена 1940. и 1949), комична опера „Сељаци” (према Веселиновићевом Ђиду, 1952) и последња опера „Отаџбина” (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића).

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 2. марта 1946. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) од 22. марта 1948. Секретар Одељења ликовне и музичке уметности САН од 22. марта 1948. до 25. марта 1954. Приступну беседу није одржао.

Сродни чланци

Литература

  • Илија Врсајков: „Музички лексикон”.
  • САН Год. 53 (1950) 169–176 и 69 (1964) 361–363 и 71 (1968) 364 и 72 (1970) 564.
  • Leksikon jugoslavenske muzike 1 (1984) 446–448.
  • Живот и дело П. Коњовића. САНУ 1989 (Стр. 134–137: библиографија. (Е. Седак)).

Спољне везе

петар_коњовић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/10 14:37