Корисничке алатке

Алатке сајта


сарајевски_атентат

Сарајевски атентат

Сарајевски
атентат
сарајевски_атентат_-_суђење.jpg Главна расправа на суђењу
од 12. до 23. октобра 1914.
У првом реду с лева:
Грабеж, Чабриновић, Принцип,
Илић, Мишко Јовановић

Сарајевски атентат, на Видовдан 15/28. јуна 1914. године у Сарајеву организовали су припадници револуционарне организације „Млада Босна“. Гаврило Принцип је тада успешно извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, који се тог дана налазио у обиласку Сарајева, пошто је тих дана учествовао у својству генералног испектора на војним маневарима у околини града. Гаврило Принцип је истом приликом покушао атентат и на поглавара Земаљске владе, Оскара Поћорека, али је грешком убијена престолонаследникова супруга Софија. Аустроугарске власти су искористиле атентат, као повод да оптуже, поставе ултиматум, а месец дана после атентата и објаве рат Краљевини Србији.

У истражном поступку, који је започео одмах после атентата, а завршио се 9. септембра 1914, за време Првог светског рата, није утврђено учешће званичних власти у Србији у организацији атентата. Утврђено је да је у атентату учествовало 6 особа, од којих је једна успела да побегне. Судским процесом, који се водио од 12. до 23. октобра 1914. против 25 особа, 28. октобра је осуђено 16 особа.

Позадина

Франц Фердинанд је провео до тада цео свој живот избегавајући и заобилазећи одлуке свог ујака Фрање Јосифа. По темпераментима су били веома различити, док је Фрања Јосиф покушавао да одржи постојеће стање, његов нећак је желео промене. Намера му је била да изврши реорганизацију власти. Прво се заносио идејом о увођењу федерализма, по узору на САД. Једну од највећих препрека у тој намери представљали су Мађари, који такве промене нису били спремни да прихвате конституционалним путем. Затим је напустио ту идеју и постао поборник тријализма, сматрајући да треба образовати трећу краљевину, која би обухватала Јужне Словене, као противтежу Угарској, замишљајући како би монарихији, под извесним условима требало припојити и Србију, а касније чак и Румунију. Фрањо Јосиф се није слагао са тим идејама и бојао се поступака свог нећака, због чега се није одлучивао на повлачење са власти, али му је 1906. ипак омогућио неограничен утицај у свим војним стварима.1) Међутим, са војном влашћу, Франц Фердинанд је постепено придобијао и политички утицај, који се угледао у томе што се стално опирао царевом мишљењу. Своје присталице је придобијао првенствено међу млађим елементима војске, политике и дипломатије.2)

У анектираној Босни и Херцеговини, готово половину становништва чинили су православни Срби, трећину муслимани, а 14% су били Хрвати католици.

Да би спречили уједињење Јужних Словена у заједничку државу, под вођством Србије и протекторатом Русије, Аустроугарска је започела са политиком измене националног и религиозног састава Босне и Херцеговине следећим мерама3) :

  • колонизација из других делова царевине, само 240.000 Немаца доселило се у Босну и Херцеговину, а осим њих долазили су католици из Тирола, Пољаци и унијатски Украјинци из Аустријске Галиције.
  • многе књиге и уџбеници из српске историје су одузети и забрањени
  • свака културна или политичка активност Срба у Босни и Херцеговини, која је имала везе са Србијом или Црном Гором, коришћена је као оправдање за борбу против опасности од Велике Србије.

Такву политику је Аустроугарска водила све до краја Првог светског рата, а један од њених највећих заговорника је био Франц Фердинанд.4) Савет министара Аустрогуарске царевине је 1913. донео одлуку да проблем Србије реши војним путем. Време до рата Аустроугарска је искористила како би се наоружала и како би демонстрацијом силе заплашила „непослушно“ српско становништво. Једна од таквих демонстрација силе били су војни маневри организовани јуна 1914. године у околини Сарајева,5) на којима је престолонаследник Франц Фердинанд требао да присуствује у својству генералног инспектора. Његова посета војним маневрима у Сарајеву, на Видовдан је схваћена као груба демонстрација силе и неуважавање православног становништва. У време посете Франца Фердинанда Сарајеву, обавештајне службе су већ знале да на престолонаслендика може бити изведен атентат.6)

О могућности атентата Беч су обавестиле и званичне власти у Србији. Председник владе Никола Пашић, наложио је Јовану Јовановићу Пижону, српском посланику у Бечу, да о томе обавести аустроугарске кругове.7) Он је у ту сврху, почетком јуна разговарао са Леоном Билинским, двоструким аустроугарским министром, за финансије и за Босну и Херцеговину, и инофрмисао га о томе да ће посета престолонаследника Сарајеву бити схаваћена као провокација, имајући у виду да је престолонаследник виђен као непријатељ Срба, те да би се лако могао наћи неки од млађих националиста, који би био спреман да испали метак против изазивача. Билински му се захвалио на том саопштењу, а неколико дана касније српски посланик је обавештен да се неће предузети никаква измена већ унапред припремељеног плана о посети престолонаследника.8)

Провокативан је био и датум за посету. На Видовдан су се Срби окупљали у црквама, да дају помен погинулима у Косовској бици. После Косовске битке, наступило је готово петовековно ропство под Турцима, које је за многе Србе у 19. и 20. веку, замењено аустроугарском окупацијом и новим репресалијама на православно становништво.9)

Без обзира на сва упозорења, посета није отказана, а осим тога, нису предузете ни елементарне мере безбедности. Франц Фердинанд и његова супруга возили су се по граду у отвореном аутомобилу, што их је претворило у отворене мете. Детаљан план обиласка градом објавиле су све локалне новине. Војници и полицајци на улици су били распоређени на 100 метара удаљености један од другог, што је изгледало врло мало у поређењу са полицајцима на 10 метара удаљености и са пушкама на готовс, у време посете Фрање Јосифа Мостару 1910. године.10) Град је тада врвео од бечких и будимпештанских агената тајне полиције, који су заустављали сваког странца, а стотинама људи је било забрањено да излазе из својих кућа.11)

Све то је могло навести на закључак да владајући кругови у својој ограничености нису предвидели опасност, у којој се престолонаследник овом посетом нашао или је све учињено намерно како би се изазвао сукоб.12)

Припреме

У месецу марту 1914. Недељко Чабриновић, типограф по занимању, који је у то време радио у штампарској радњи у Београду, је поштом из Сарајева, примио анонимно писмо са новинским исечаком, у коме се најављивало присуство Франца Фердинанда на војним вежбама 15. збора у околини Сарајева, као и његов вишедневни боравак на Илиџи. Он је тај исечак из новина истог дана показао Гаврилу Принципу,13)14) са којим се дружио и који је исту вест још пре тога прочитао у новинама. Разговарајући о томе, заједно су дошли на идеју да изведу атнетат.15) Принцип је преузео на себе припреме за атентат. У месецу мају, придружио им се Трифко Грабеж, Принципов школски друг, који се тада вратио из Сарајева у Београд, на студије. Пошто су им за атентат била потребна средства, размишљали су да би могли да се обрате Народној одбрани за помоћ16), али су знали да од ње неће тако лако добити ништа, пошто је она већ била завела мирољубиву политику према Аустроугарској и пошто нису имали посредника. Међутим, дружећи се у Београду са својим земљацима, упознали су бившег комиту Милана Цигановића, родом из Босанског Петровца, у то време чиновника Железничке дирекције у Београду. Њему су образложили своје идеје и он им је обећао да ће им помоћи, али да је за такву акцију потребно обезбедити две тројке учесника. Због тога се Принцип око Васкрса, обрато свом пријатељу Данилу Илићу и тражио од њега да им обзебеди још тројицу учесника у Сарајеву.17)18)

Цигановић је Принципу 27. маја уручио 6 бомби и 2 пиштоља, флашицу отрова калијумцијанида за атентатора који изврши чин и буде ухваћен, 160 круна у готовом, за путне трошкове и једно писмо за мајора Поповића у Шапцу, у коме су била исписана само два слова. Упозорио их је да буду опрезни и да се скривају пред званичним особама, јер ће им оружје бити одузето, ако им га пронађу.19)

На Спасовдан 28. маја, Принцип, Грабеж и Чабриновић су лађом отпутовали из Београда за Шабац. Тамо су нашли капетана Поповића, Принцип му је предао спремљено писмо, а он им је у својој канцеларији издао документа под лажним именима и спремио писмо за капетана у Лозници, у коме је тражио да их капетан прими и „спроведе их куда зна“. У Лозници су такође нашли капетана, који је требао да их спроведе преко границе, почетна намера је била да сви пређу границу и крену према Тузли, али је из предострожности одлучено да ће се путници поделе, па је Чабриновић границу прешао преко Зворника,20) без оружија.21)

Посета

Званична посета Франца Фердинанда у својству генералног испектора војних маневара Аустријске војске у Босни и Херцеговини је започела 25. јуна 1914. године. У посету Сарајеву је заједно са њим дошла и његова супруга Софија Хотек.22) Софија није била краљевске крви, а 28. јуна навршавала се четрнаестогодишњица њиховог брака.23)

Дан 28. јун 1914. је освануо леп и ведар.24) Колона од 7 аутомобила је кренула 10 сати ујутро, од Сарајевске железничке станице, ка општинској згради25) Беледије. У трећем аутомобилу, на задњем седишту је седео престолонаследник, заједно са супругом, а на седишту испред њих се налазио генерал Оскар Поћорек, док је поред возача седео власник аутомобила гроф Харах.26)

Према унапред утврђеном плану, 6 припадника „Младе Босне“, наоружани са 6 бомби и 4 пиштоља су били распоређени дуж кеја којим је колона аутомобила требала да прође27):

  • Мухамед Мехмедбашић, са бомбом, стајао је код Аустроугарске банке
  • Цветко Поповић је имао бомбу и пиштољ и стајао је на углу Ћумурија улице и Апелове обале, односно кеја
  • Васо Чубриловић са пиштољем и бомбом је стајао испред Димовића куће
  • Недељко Чабриновић је имао само бомбу и стајао је преко пута Димовића куће, са супротне стране улице
  • Гаврило Принцип је имао бомбу и пиштољ и стајао је на углу Апелове обале и улице Фрање Јосифа
  • Трифко Грабеж, са пиштољем и бомобом је стајао недалеко од Латинске ћуприје

Када је колона изашла на кеј, прва двојица атентатора су напустила своје позиције,28) одуставши од атентатата. Трећи атентатор Недељко Чабриновић је своју гранату сакривао испод левог пазуха.29) Налазио се преко пута ресторана Мостар и усудио се да баци бомбу на аутомобил у коме се налазио престолонаследник у, 10 сати и 17 минута.30) Ударио је капислом о гвоздену бандеру, да би је активирао.31) Бомба је пала на спуштени кров аутомобила, али пошто је време детонације трајало 13 секунди, она није одмах експлодирала.32) Када је угледао предемет који се димио, Франц Фердинанд га је зграбио и збацио са крова аутомобила. Бомба је експлодирала под точковима следећег аутомобила, ранивши 20 људи из гомиле и два пратиоца из аутомобила.33) Од Чабриновићеве бомбе није рањено превише присутних људи, нити су њихове ране биле озбиљне, зато јер је на кеју било мало света, а они који су чули ударац капсуле и опазили бомбу, одмах су почели да беже.34)

Чабриновић је затим, покушао да побегне, скочивши у Миљацку. У левој руци, у папиру је држао замотан отров. Попио је само део, јер му се остатак просуо. Од тога су га пекла уста, тако да је легао на трбух и почео да пије воду из реке.35) Полиција га је ухватила и одвела га у зграду полицијске страже, преко пута општине,36) док је колона аутомобила наставила пут и до општинске зграде стигла нешто пре њега.

У општини је одржан свечани пријем. На пријему је начелник полиције предложио Францу Фердинанду да прекине посету и напусти Сарајево, али је овај то одбио, сматрајући да је најгоре већ прошло. Крајње непромишљено је одлучио да настави обилазак, да посети рањеног потпуковника у болници и обиђе градски музеј. Као мера предострожности решено је да аутомобил прође кејом великом брзином и да се нигде не зауставља и не скреће. У 10 сати и 45 минута, колона аутомобила, осим оног који је био оштећен приликом покушаја атентата, кренула је од општине према тадашњој Латинској ћуприји. Гроф Харах, у порвратку више није седео поред возача већ је стајао са спољашње стране кола, штитећи својим телом престолонаследника, са његове леве стране, док је десно од њега седела Софија. Међутим, на путу ка мосту, први возач, који није обавештен или није пажљиво слушао инструкције о промени трасе је скренуо у уску улицу Франца Јосифа, а за њим је кренула и цела колона. Пошто је обезбеђење увидело да колона не иде по предвиђеној траси, наређено је заустављање. Аутомобил у коме се налазио Франц Фердинанд се зауставио близу тротоара, возач је возио аутомобил уназад, како би се вратио на предвиђену трасу и кола су се нашла на два метра од Гаврила Принципа, који се у том тренутку био испред Шиндлеровог ресторана на углу улице Фрање Јосифа. Окружен гомилом света, на брзину је извукао пиштољ и пуцао, готово ни не нишанећи, у 10 сати и 50 минута. Први хитац је погодио Франца Фердинанда у артерију на врату. Други хитац је испаљен из другог угла, пошто је Гаврила Принципа неко из гомиле одгурнуо. Био је намењен Оскару Поћореку, који је чувао престолонаследника, али је промашио. Метак је прошао кроз кожно седиште и погодио Софију у желудачну артерију. Од задобијених рана Софија је умрла одмах, а Франц Фердинанд је умро од крварења, 15 минута касније, пошто нико није успео да откопча оковратник његове униформе, да би зауставио крварење. Све се одиграло тако брзо да Оскар Поћорек, који је био окренут према возачу, није приметио да су обоје погођени. Аутомобил је наставио пут, а када је стигао на одредиште, обоје су већ били мртви.37)

Пошто је атентат био изведен, полицајци и редари су Принципа почели да туку. Уз њега се нашао његов познаник Милан Пушара, чиновник у општини, који је покушао да га одбрани од полиције, због чега је касније и сам ухапшен.38) У близини је био и Анте Велић, који је одлично видео оба Принципова пуцња. Он му је отео пиштољ из руке, док је овај још нишанио. Пиштољ је затим предао униформисаном полицајцу.39) Недалеко се налазио и Фердинанд Бер (нем. Behr), немачки чиновник на привременом раду у Босни и Херцеговини, који је видевши Принципа свог крвавог и претученог на земљи, ухватио снажно за руку некога од официра из жутих патрола и на немачком повикао да га оставе, због чега су полиција и светина кренули и њега да бију, сабљама, штаповима и шакама. Зграбивши га за руке и за врат, док су га успут тукли, полиција је кренула и њега да одвлачи према станици преко пута општине, где је стигао пре Принципа. Тај тренутак је забележио фотограф, који је грешком мислио да је у питању Принцип, па је касније та фотографија врло често, у разним публикацијама приказивана као илустрација Принциповог хапшења. Препознавши себе на фотографији десетак година касније у некој од немачких публикација, Бер је објаснио да је у питању грешка да се то на слици јасно распознаје, јер је Принцип био мањег раста, док је он био висок и мршав.40)

Чабриноваћа у полицији још нису стигли да испитају, када је полиција спровела и Гаврила Принципа у исту зграду. До ње су стигли путем дуж кеја. Према речима истражног судије, успут их је пратила светина која га је ударала штаповима. Пошто је дошао крваве главе, најпре је одведен у амбуланту, где га је прегледао лекар. Ране су му испране и превијене, а успут је више пута повраћао.41)

Убрзо су уследила појединачна и масовна хапшења. Ћелије и авлија полицијске дирекције преко пута Беледије је била препуна ухапшених. Вршена су мучења и пребијања.42) Убрзо је Сарајево добило потпуно другачији изглед. На балконима и крововима појавиле су се црне заставе, уместо шарених ћилим, цвећа и других украса. На местима где су се догодила оба атентата скупљао се свет, који је посебно разгледао огромну јаму коју је направила Чабриновићева бомба, као и полупане прозоре на оближњим зградама од детонације бомбе. То поподне Сарајевски листови су доносили вандредна издања, у којима се осуђивао атентат. Међу листовима највише је предњачио „Хрватски дневник“, у коме се нападала Србија, српски народ и све што је српско. Око осам сати увече, почела је да се окупља улична руља, која је уз дреку, повике, псовке, погрдне изразе и претење против Срба, Србије, српског краља, обишла све главне улице града, док су камњем и циглама разбијали излоге радњи и кафана.43)

Истрага

Пошто је лекар убедио истражног судију да су задобијене ране површне и да по спољашњем изгледу низу биле опасне, истражни судија Лео Фефер (нем. Leo Pfeffer) одмах је по завршеном лекарском прегледу, започео да испитује Гаврила Принципа.44)

Сутрадан по атентату генерал Поћорек је депеширао у Беч, објашњавајући како „Срби спремају напад“ и изражавајући своје дубоко уверење да је извор атентата у Србији и да је то само почетак даљих буна. Тражио је одобрење за увођење преког суда у Босни и за персекуције ширих размера, не прилажући никакве доказе за своје тврдње, пошто их није ни имао. Из тог разлога је Беч послао једног вишег чиновника који је током неколико дана прикупљао подробније податке у Сарајеву. Он је са собом понео извештај о томе да није стекао утисак да је званична Србија организовала Сарајевски атентат.45)

Сутрадан после атентата, војска је прогласила опсадно стање. Под изговором да се ванредне мере предузимају да би се успоставио ред спречаван је пролаз мирним грађанима кроз улице. С друге стране појавили су се демонстранти, певајући царску химну, носећи царске заставе, слике Франца Фердинанда, али оружани гвозденим полугама, челичним шипкама и циглама, којима су разбијали српске радње и приватне куће. Неки су доносили џакове и велике чаршафе, у којима су односили ствари из полупаних српских радњи и кућа. Са радњи су скидани сви ћирилични натписи и остављали искључиво латинични. Све што није могло да се понесе је бацано, понегде и са виших спратова кућа и уништавано. Уништаване су и српске штампарије, фабрике, банке, школе, Хотел „Империјал“, Дом српске сирочади. Испред неких кућа је поливан петролеум, па су се жене са децом, склањале по подрумима, у страху да ће им куће бити запаљене. Митрополит добробосански Евгеније Летица је тада нападнут и рањен у својој палати.46)

Талас антисрпских и рушилачких демонстрација, настао непосредно по атентату је заправо започет у Загребу, настављен у Сарајеву, а наредних дана се проширио на већи део Босне и Херцеговине. На мети демонстраната нашле су се све српске политичке, кулурне, просветне организације, приватна имовина, Српска православна црква и угледни појединци. Бројна свједочења указују на то да су, уместо да спрече демонстрације, власти само подстрекивале насиље над Србима и пљачку њихове имовине.47)

Током истраге су ухапшени сви атентатори, осим Мухамеда Мехемдбашића, старог око 20 година и по занимању столара. Он је за време атентата имао код себе само бомбу, која је касније пронађена у парку испред Земаљске владе. По атентату је побегао у свој Столац близу Мостара. По налогу истражног судије, био је ухапшен, али је из затвора успео да побегне за Црну Гору.48) Преко Земаљске владе, од власти у Црној Гори је тражено његово хапшење. На захтев је дговорено да је Мехмедбашић био ухапшен, али да је и тамо побегао из затвора. С обзиром да му по тадашњем закону у Босни није могло бити суђено у одсуству, за атентат није био ни оптужен. Истражни судија остао је у уверењу да је план био, да је без обзира на истрагу, за атентат требало судити искључиво Србима, због чега се није много инсистирало на хапшењу учесника атентата муслиманске вероисповети.49)

Комплетна истрага је завршена крајем августа, а формално 9. септембра. Недељу дана касније, суду је предата оптужница на 33 стране, коју је истражни судија истог дана уручио оптуженима. Србима православне вере, уручена је оптужница исписана ћириличним, док је осталима била исписана латиничним писмом (Иво Крањчевић, Иван Момчиловић, Фрања и Ангела Садил).50) Оптуженима је предочена могућност жалбе, али су сви потписали оптужницу, одговоривши да немају намеру да се жале, једино је Чабриновић, својом жалбом мислио да одложи суђење, надајући се да би у међувремену, с обзиром да је рат био у току, могли бити ослобођени, али је уз наговор другова и објашњење истражног судије да би сви оптужени из затвора пре тога били пострељани, ипак одустао од жалбе.51)52)

Суђење

Главна расправа на суђењу против 25 оптужених, вођена је пред Окружним судом у Сарајеву, од 12. до 23. октобра 1914. године.53) Оптужени су: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цвијетко Поповић, Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар, Јово, Неђо, Благоје Керовић, Цвијан Стјепановић, Михаило Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Драган Калембер, Мићо Мичић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Иван Момчиловић, Фрањо и Ангела Садило

Расправа је вођена је у дворани Војно гарнизонског сарајевског суда. Мада је постојало велико интересовање за суђење, како у Аустроугарској, тако и ван ње, суђењу је могао да присуствује врло мали број приватних лица, са посебним улазнициама. Присуствовали су новинари неколико локалних листова лојалних режиму, а за „Хрватски дневник“ је вођен и стенографски запис. Изван Босне, су присуствавали само новинари из Будимпеште и Беча. Земаљска влада у Сарајеву је строго водила рачуна о томе шта ће јавност сазнати о суђењу.54)

Председавајући суда је био Луиђи Куриналдија.55)

Од судског поступка се очекивало да ће изнети у јавност макар индиректну везу званичних власти у Србији са организацијом и извођењем атентата.56) Међутим, званични стенограм са суђења није пронађен и највероватније је однет у Аустрију или Немачку за време Другог светског рата57), а до сада је објављено у деловима или целини, више верзија њигових преписа, у некима од њих су тенденциозно изостављени читави делови суђења, посебно они у којима су Гаврило Принцип и његови другови, објашњавали како су на идеју о атентату дошли сами, избегавано је помињање политичких намера Франца Фердинанда у односу на Јужне Словене, као и тежак живот становништва о коме су оптужени говорили на суду.58)

На суђењу је Принцип посебно нагласио покушаје Беча да понизи српски народ, најпре Велеиздајничким процесом у Загребу 1909. а затим ванредним мерама којима је генерал Оскар Поћорек 1913. укинуо све српске организације. Тужиоци су доказивали да је Принцип био „великосрбин“ а он им је одговарао да као Југословен верује у будуће уједињење Јужних Словена. Као и многи други припадници његове генерације био је потпуно свестан да међусобни обрачуни на Балкан доводе управо велике силе.59)

Пресуда

Пресуда је изречена 28. октобра 1914. када је рат већ увелико трајао. Осуђени су60):

  • на смрт вешалима:
    • Вељко Чубриловић
    • Мишко Јовановић
    • Неђо Керовић
    • Јаков Миловић

Прва тројца су обешени у зору 3. фебруара 1915. године у Сарајаеву, док је Јакову Миловићу казна ублажена на доживотну робију, а Неђи Керовићу на 20 година робије

  • на доживотну робију су осуђени:
    • Митар Керовић
  • као малолетници, на 20 година тешке тамнице:
  • остали осуђени су били:
    • Васа Чубриловић, на 16 година робије
    • Цветко Поповић, на 13 година робије
    • Лазар Ђукић на 10 година
    • Иво Крањчевић на 10 година
    • Цвијан Стјепановић на 7 година
    • Бранко Загорац на 3 године
    • Марко Перин на 3 године

После изречене пресуде, Принцип, Чабриновић и Грабеж су одвојени од осталих осуђеника и након краћег времена, готово нечујно, одведени у затвор у Терезину, у Чешкој. Сва тројица су се разболела у затворау и умрла. У Терезину су од одсталих осуђеника, били такође и Лазар Ђукић, који је у затвору полудео и умро, као и Цвијан Стјепановић који је пред крај рата пребачен у Зеницу, где је дочекао ослобођење.61)

Михаила Пушару, који се у тренутку атентата налазио уз Принципа, пријавио је неко од полицајаца очевидаца и касније је ухапшен. Истрагом је утврђено да је он био тај који је из Сарајева послао својим друговима у Београд исечак из новина из „Хрватског дневника“, у коме се најављивала посета Франца Фердинанда. Крајем августа пребачен је у затвор у Араду, где је 1915. године умро од тифуса.62)

Године 1919. у селу Хаџићи, где је живео Принципов брат Јово је покренут одбор за пренос тела умрлих у Сарајево из Терезина. Одбор се касније проширио и на Сарајево. На дан 7. јул 1920, су тела Гаврила Принципа, и његових другова пребачена у заједничку костурницу, на старом српском гробљу у Кошеву. У исту гробницу је пребачен и Богдан Жерајић, који је покушао атентат, приликом посете Фрање Јосифа Мостару 1910.63)

Бањалучки процес

Сарајевског процес није био једини случај у коме се оптуженима судило за велеиздају. Један од највећих је био Бањалучки процес вођен у периоду од 3. новембра 1915. до 22. априла 1916, против 156 угледних Срба. Оптужени су према материјалу, који је аустроугарска војска пронашла на почетку рата, у Лозници и Малом Зворнику, када је први пут прешла границу. У том процесу се настојало да се докаже како је „Народна одбрана“, као званична институција у Србији, била уско повезана са атентатом у Сарајеву, па се према томе. кривица за атентат и почетак Првог светског рата, сваљивала на званичну Србију. У Бањалучком процесу су осуђен Василиј Грђић и 15 другова на смрт (касније помиловани), а велики број њих је оптужено на доживотну робију.64)

Музеј и споменици

Записници истражног судије, вођени после атентата, на немачком и српском језику (на српском искључиво ћирилицом) чувани су у Земаљском музеју у Сарајеву, чији је кустос годинама био Цветко Поповић, један од атентатора. Гаврилова одећа чувана је у зграда поред које се догодио атентат и која је претворена у музеј. Музеј је током тридесет година носио назив „Млада Босна“, сада „Сарајево 1878—1918“, у коме је изложено пар личних ствари Франца Фердинанда и његове супруге, панталоне и торба Гаврила Принципа, као и делови споменика подигнутог у част Франца Фердинанда и његове жене Софије, подигнутог на месту атентата 1916. и уклоњеног 1919. године.65)

На месту где се десио атентат стоји меморијална плоча. Прва спомен-плоча Гаврилу Принципу на месту атентата постављена је 2. фебруара 1934. године. Верује се да се радило о приближном датуму петнаестогодишњице од погубљења Данила Илића, Мишка Јовановића и Вељка Чубриловићана. На плочи је писало: „На овом историјском месту се Гаврило Принцип изборио за слободу Србије”. По уласку нациста у Сарајево 1941, пред филмским камерама, спомен-плоча је скинута, а затим предата на поклон Хитлеру за рођендан. Она је касније изложена у музеју у Берлину, као доказ „српске злочиначке крваве кривице за Светски рат“. Према вестима које је објавио „Сарајевски нови лист“, у тадашњој НДХ, ово је учињено како би „Сарајево опрало са себе Видовданску љагу“. Нова плоча је постављена месец дана по ослобођењу Сарајева, 7. маја 1945. године, још пре него што је званично завршен Други светски рат. На плочи је златним словима исписан следећи текст66) Претпоставља се да је ова плоча замењена 1953, приликом отварања Музеја „Млада Босна“, на месту атентата. И на њој је стајао нови текст: цитат: Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом Трећу спомен-плочу разбили су маљевима припадници армије БиХ 1992.67) Сарајевске градске власти су 2004. поставиле нову плочу с латиничним натписом: цитат: Са овог мјеста 28. јуна 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију, испод кога се налази исти текст на енглеском.68)

Литература

  • https://www.youtube.com/watch?v=GQBAR4s8rYw, наслов Балканска клопка - Тајна Сарајевског атентата (Балканский капкан. Тайна сараевского покушения), аутор Алексеј Денисов, издавач Првои Канал Россия 1, година 2013
  • http://digital.nub.rs/pdf/istraga/istraga.pdf, наслов Истрага у Сарајевском атентату, аутор Лео Фефер, место Загреб, година 1938, издавач Нова Европа, уредник М. Ћурчин
  • http://digital.nub.rs/pdf/istraga/istraga.pdf, наслов Напомене - Истрага у Сарајевском атентату , аутор Милан Ћурчин, место Загреб, година 1938, издавач Нова Европа, уредник М. Ћурчин
  • http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=8556#page/3/mode/1up, наслов Принцип и другови пред судом, датум 29. 6. 1929, аутор Коста Крајшумовић, часопис Политика, број 7597, место Београд, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, приступ 29. 6. 2014.
  • http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=8557#page/7/mode/1up, наслов Принцип и другови пред судом, датум 30. 6. 1929, аутор Коста Крајшумовић, часопис Политика, број 7598, место Београд, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, приступ 29. 6. 2014.
  • Политика, 3. 7. 1929 http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=8561#page/0/mode/1up, наслов Фрања Јосиф и Сарајевски атентат, датум 3. 7. 1929, часопис Политика, број 7601, место Београд, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, приступ 29. 6. 2014.
  • Политика, 15. 6. 1915 http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=4936#page/0/mode/1up, наслов 15 и 16 јун 1914 у Сарајеву, датум 15. 6. 1915, часопис Политика, број 7601, место Београд, уредник Владислав Рибникар, приступ 30. 6. 2014.
  • наслов Сарајевски атентат - стенограм главне расправе против Гаврила Принципа и другова, аутор Војислав Богићевић, година 1954, издавач Државни архив НР БиХ, место Сарајево
  • Политика, 2. 3. 2014. http://www.rts.rs/page/stories/ci/Велики+рат/story/2213/Србија+у+Великом+рату/1528250/Ратни+планови+Аустроугарске.html, наслов Ратни планови Аустроугарске, издавач РТС, датум 2. 3. 2014., приступ 3. 7. 2014.
  • http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:498269-Kovic-Gavrilo-je-za-Zapad-terorista , наслов Ковић: Гаврило је за Запад терориста, аутор 28. 6. 2014, издавач Компанија Новости, часопис Вечерње новости онлајн, приступ 3. 7. 2014.
  • http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1147276#br5, наслов Срећан рођендан, господине Хитлер, аутор Мухарем Баздуљ, часопис Време, датум 31. 10. 2013, приступ 27. 1. 2014, број 1191, издавач ИП Време д.о.о., место Београд, уредник Филип Шварн
  • http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Principova-spomen-ploca-Hitlerov-licni-plen.sr.html, наслов Принципова спомен-плоча Хитлеров лични плен, датум 2. 11. 2013., аутор М. Галовић, приступ 27. 1. 2014, часопис Политика онлајн, место Београд, уредник Љиљана Смајловић
  • http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2040/07%20Podsetnik%20-%20Gavrilo%20Princip.html, наслов Нежни младић и крик слободе , часопис Србија - национална ревија, број 40, година 2013, аутор Петар Стојановић, уредник Бранислав Матић, стр. 64—69, издавач Принцип Прес, место Београд, ИССН 1452-6908
  • http://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-03-2014.pdf, наслов Српска штампа о погромима Срба 1914., аутор Боривоје Милошевић, датум 15. 3. 2014, часопис Историјске свеске, број 3, уредник Емир Кустурица, издавач Андрићев институт, место Вишеград, ИССН 2303-5293, приступ 15. 11. 2014.

Sarajevski atentat

1)
Политика, 3. 7. 1929, стр. 1
2) , 8) , 11) , 23) , 37)
Политика, 3. 7. 1929, стр. 2
3) , 4) , 6) , 7) , 9) , 10) , 22) , 25) , 28) , 30) , 32) , 33)
Алексеј Денисов, 2013
5)
Политика, 2. 3. 2014.
12) , 24)
Лео Фефер, 1938, стр. 24
13)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 33
14) , 17)
Лео Фефер, 1938, стр. 92
15)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 58
16)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 60
18) , 19)
Лео Фефер, 1938, стр. 93
20)
Лео Фефер, 1938, стр. 95
21)
Лео Фефер, 1938, стр. 96
26) , 36)
Лео Фефер, 1938, стр. 25
27)
Лео Фефер, 1938, стр. 84
29) , 31) , 35)
Лео Фефер, 1938, стр. 42
34)
Лео Фефер, 1938, стр. 39
38)
Лео Фефер, 1938, стр. 40
39)
Лео Фефер, 1938, стр. 41
40) , 62)
Милан Ћурчин, 1938, стр. 160
41) , 44)
Лео Фефер, 1938, стр. 26
42)
Коста Крајшумовић, 29. 6. 1929, стр. 4
43) , 46)
Политика, 15. 6. 1916, стр. 1
45)
Коста Крајшумовић, 30. 6. 1929, стр. 8
47)
Боривоје Милошевић, 15. 3. 2014, стр. 32
48)
Лео Фефер, 1938, стр. 74
49)
Лео Фефер, 1938, стр. 75
50)
Лео Фефер, 1938, стр. 126
51)
Лео Фефер, 1938, стр. 127
52)
Лео Фефер, 1938, стр. 128
53) , 54) , 55)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 1
56)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 2
57)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 7
58)
Војислав Богићевић, 1954, стр. 8
59)
Бане Ђорђевић, 28. 6. 2014
60)
Лео Фефер, 1938, стр. 129
61)
Милан Ћурчин, 1938, стр. 157
63)
Милан Ћурчин, 1938, стр. 158
64)
Милан Ћурчин, 1938, стр. 153
65)
Петар Стојановић, 2013
66)
Мухарем Баздуљ, 31. 10. 2013: цитат: У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима борцима против германских освајача, посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине
67)
Н. Јанковић, 18. 7. 2012.
68)
М. Галовић, 2. 11. 2013.
сарајевски_атентат.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/14 18:26