Стојан Новаковић
Рођење: 13. новембар 1842. Шабац, Кнежевина Србија Смрт: 17. фебруар 1915. Ниш, Краљевина Србија Познат као: филолог, историчар и политичар

Стојан Новаковић (Шабац, 13. новембар 1842 — Ниш, 17. фебруар 1915),¹⁾²⁾ српски филолог, историчар књижевности и политичар. Био је председник владе Србије, председник Српске краљевске академије (1906—1915), министар просвете, министар спољњих послова и министар унутрашњих послова.

Стојан Новаковић је рођен као Коста Новаковић 1/13. новембра 1842. године у Шапцу³⁾⁴⁾ у сиромашној породици шабачког столара.⁵⁾ Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, а гимназију и Лицеј у Београду.⁶⁾ За време његовога школовања у Шапцу најистакнутији професори шабачке гимназије били су Стојан Бошковић и Јован Илић. Вишу гимназију уписао је 1857. године у Београду и као сиромашан ученик издржавао се деломично од стипендије, а деломично радећи. На правни одсек Лицеја уписао се 1860. године, а предавали су му истакнути професори Ђура Даничић и Јанко Шафарик. На њега је пресудан утицај имао Ђура Даничић,који је уочио његов таленат.⁷⁾ За време студија променио је несрпско име Коста у Стојан.

Студије на Лицеју завршио је 1863. године и одмах је ступио у државну службу најпре као чиновник у Министарству финансија, а онда као писар у Државној штампарији. Током 1865. запослио се као професор Београдске гимназије.⁸⁾⁹⁾ Постављен је 1869. године за библиотекара Народне библиотеке и чувара Музеја.¹⁰⁾ Као главни библиотекар и кустос музеја кренуо је на путовања по Немачкој и Аустрији да проучи њихове библиотеке и музеје.¹¹⁾

Написао је Закон о Народној библиотеци, по коме је изједначио звање библиотекара са звањем професора Велике школе.¹²⁾ Библиотеку и Музеј одвојио је у самосталне установе и повећао им буџет, а озаконио је и обавезни примерак за библиотеку.¹³⁾ На његову иницијативу Народна библиотека је по први пут штампала каталог. Постао је један од учитеља кнеза Милана Обреновића.¹⁴⁾ Кнез Милан је свога учитеља 14. априла 1873. поставио за министра просвете у влади Јована Ристића.¹⁵⁾ Као министар просвете спровео је реформу школства.¹⁶⁾ Вратио је 1873. године Ђуру Даничића из Загреба и поставио га за професора Велике школе.¹⁷⁾ Први мандат министра окончао је 3. новембра 1873. године, па је поново био библиотекар Народне библиотеке до краја 1874. године.¹⁸⁾¹⁹⁾ По други пут биран је за министра просвете у влади Аћима Чумића и у влади Данила Стефановића од 7. децембра 1874. до 31. августа 1875. године. По окончању мандата министра просвете био је професор филологије на Великој школи од 1875. до 1880.

Политички је припадао групи младоконзервативаца, који су 1880. основали Напредну странку. Заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Милићевићем основао је 1880. године Напредну странку.

Новаковић је имао огромну радну снагу и велику систематичност, али као политичар био је доста неупотребљив јер је био крут са људима и није знао да преговара.²⁰⁾ По трећи пут био је министар просвете и црквених дела од 2. новембра 1880. до 3. октобра 1883. године у влади Милана Пироћанца. У то време у Србији је био актуелан проблем митрополита Михаила, који је као русофил сметао кнезу Милану Обреновићу, Аустрији и напредњацима, па га је кнез Милан указом без одобрења Синода уклонио са положаја. Међутим како су владике подржавале смењеног митрополита Стојан Новаковић је као министар уместо да преговара кренуо да кажњава владике огромним новчаним казнама.²¹⁾

Такво неодмерено понашање још је више све владике навело да буду против власти, али Новаковић је онда уз помоћ Карловачке патријаршије променио цели Архијерејски Сабор.²²⁾ Истакао се и у прогонима радикала.²³⁾ Кажњавао је, премештао и отпуштао учитеље као главне агитаторе Народне радикалне странке.²⁴⁾ Радио је то веома систематично, па је чак педесет школа остало без учитеља.²⁵⁾

Тада је као министар просвете спровео многе реформе школства, а најважније су увођење обавезне основне школе.²⁶⁾ Законом из 1882. основна школа постала је по први пут обавезна и продужена је са четири на шест разреда.²⁷⁾ Одмах је била потребна нова учитељска школа за повећан број учитеља, а да би се подстакли учитељи повећана им је плата. Прописује се нови наставни програм за гимназије, па се даје приоритет природним наукама, математици и српском језику, а смањује се настава страних језика и живих и мртвих.²⁸⁾ Стојан Новаковић је био изузетно марљив и методичан министар, који је иза себе оставио велик број закона и правила, а реформом је обухватио не само основне школе, него и гимназије, реалке, учитељске школе, али и богословију, народну библиотеку и музеј.²⁹⁾

Након 1883. постао је члан Државнога савета, а 1884. постао је министар унутрашњих послова у влади Милутина Гарашанина. У тој влади није се слагао са Гарашанином. Када је Гарашанин за министра финансија хтео да постави Вукашина Петровића као нестраначку личност, Новаковић га је омео захтевом да се Петровић најпре учлани у напредњаке.³⁰⁾ Отада је Милутин Гарашанин водио финансије, али Новаковић је сматрао да превише пушта страним банкама да пљачкају Србију.³¹⁾ Поред тога због Гарашаниновога попуштања краљу Милану њих двојица се нису слагала ни по главном дотадашњем захтеву напредњака, промени Устава.³²⁾ Милан Пироћанац је преко Стојана Новаковића стварао Гарашанину проблеме потицањем питања промене устава. Због те свађе дошло је до кризе владе, па је у мају 1885. састављена нова влада без Новаковића.³³⁾

Поново је 1885. био члан Државнога савета. Био је посланик у Цариграду од октобра 1886. до септембра 1891.³⁴⁾³⁵⁾ Ту је требао да закључи железнички, трговински и конзулски уговор. Као посланик у Цариграду учинио је јако много за отварање српских конзулата и српских школа у Македонији.³⁶⁾ Поново је био посланик у Цариграду 1897. Касније је од 1900. био посланик у Паризу и Петрограду. По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе 1909. године Новаковић је изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. Био је на челу српске делегације на Лондонској мировној конференцији 1912/1913. којом је окончан Први балкански рат.

Био је председник владе од 7. јула 1895. до 29. децембра 1896. Иако је имао велику радну снагу, способности и идеје, није имао вештина да преговара са скупштином и двором.³⁷⁾ Он се није обраћао краљу са уобичајеном дворском притворношћу, него би се краљу обраћао као да га поучава и саветује.³⁸⁾ Био је неподесан и за вођење скупштина, јер није имао личнога политичкога магнетизма. Међутим да би превладао те недостатке имао је помагаче Драгутина Франасовића и Милутина Гарашанина, који су уместо њега преговарали са двором и скупштином.³⁹⁾

Његова влада је у спољњој политици преокренула дотадашњи курс напредњачких аустрофилских влада и окренула се на руску страну.⁴⁰⁾ Тај преокрет је био изненађење, јер је Новаковић због сукоба са митрополитом Михаилом био озлоглашен као противник православља.⁴¹⁾ Новаковић се измирио са митрополитом Михаилом. Главни разлог окретања Русији био је због Македоније.⁴²⁾ Новаковић је као дипломата у Цариграду схватио да без руске подршке неће бити успеха за српску пропаганду у Македонији.⁴³⁾ Тада је његова влада уз руску подршку наговорила Цариградску патријаршију да постави Србина за владику у Призрену.⁴⁴⁾ Међутим због русофилске политике Аустрија је отежавала трговину свињама.

Стојан Новаковић

Први његови књижевни радови из периода 1860—1864. биле су песме, приповетке, али и преводи приповетки, романа, драма и епских песама.⁴⁵⁾ Те прве радове који су се појавили у више разних часописа штампао је као Певанија Стојана Новаковића и као Несрећни Анђелак.⁴⁶⁾ Ђура Даничић га је заинтересовао за књижевне студије. Покренуо је 1865. књижевни часопис „Вилу”, чији је био уредник и главни сарадник.⁴⁷⁾ Часопис је излазио до 1868. Током 1867. објавио је Историју српске књижевности, коју је проширио у другом издању 1871.⁴⁸⁾ Пре њега су покушај прегледа српске књижевности објавили Павле Шафарик и Ватрослав Јагић, али Новаковићево дело се од њих разликује по излагању или по ширини прегледа.⁴⁹⁾

Две године касније 1869. објавио је Српску библиографију за новију српску књижевност 1741—1867. Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно. Биле су то прве библиографије за књиге на српском језику. Из историје српске књижевности објавио је велик број радова, а објавио је и много прилога о старој књижевности, о животу светаца и мученика.⁵⁰⁾ Припремио је и заједно са историјско-литерарним уводом штампао 1870. године Законик Стефана Душана тј. Душанов законик.⁵¹⁾ Душанов законик штампао је према Призренском препису законика. Друго издање штампао је 1898. Неколико чланака писао је о старом српском праву. У правну струку спадају и његови радови Право пречег откупа и Пронијари и баштиници.⁵²⁾ Био је 1892. изабран за првог председника Српске књижевне задруге.

Његов рад у филологији и историји књижевности намењен је школама и ширим читалачким круговима, али и науци. Један део своје Синтаксе штампао је најпре 1868. у кратком изводу, а 1870. године⁵³⁾ Синтакса је изашла као школска књига, а до 1880. издао је сва четири дела Српске граматике.⁵⁴⁾ Током 1873. издао је Физиологију гласа и гласова српскога језика.⁵⁵⁾ Предложио је 1888. године да Српска краљевска академија предузме посао израде речника српског књижевног језика, а пет година касније предложио је да се започне сакупљање грађе за академијски Српски речник.⁵⁶⁾

Редовни је члан Српског ученог друштва од 1865. Приликом оснивања Српске краљевске академије изабран је 1887. за једног од првих 16 редовних академика. Био је председник Српске краљевске академије од 1906. до 1915. Био је члан и Руске академије наука и ЈАЗУ.

• Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867, Српско учено друштво, Београд, 1869. (624 стр.)
• Историја српске књижевности, Државна штампарија, Београд, 1871. (332 стр.)
• Физиологија гласа и гласови српског језика, Државна штампарија, Београд, 1873. (108 стр.)
• Српске народне загонетке, Задужбина Чупићева, Панчево, 1877. (283 стр.)
• Село, Српска краљевска академија, Београд, 1891. (261 стр.)
• Срби и Турци XIV и XV века, Чупићева задужбина, Београд, 1893. (397 стр.)
• Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима, Српска краљевска академија, Београд, 1893. (299 стр.)
• Српска граматика, Државна штампарија, Београд, 1894. (512 стр.)
• С Мораве на Вардар - путне белешке, Краљ. срп. државна штампарија, Београд, 1894. (192 стр.)
• Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, СКЗ, Београд, 1900. (118 стр.)
• Васкрс државе српске, Српска књижевна задруга, Београд, 1904. (252 стр.)
• Устанак на дахије 1804, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904. (208 стр.)
• Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Задужбина И. М. Коларца, Београд, 1906. (559 стр.)
• Турско царство пред српски устанак, Српска књижевна задруга, Београд, 1906. (429 стр.)
• Уставно питање и закони Карађорђева времена, Задужбина И. М. Коларца, Београд, 1907. (131 стр.)
• Законски споменици српских држава средњег века, Српска краљевска академија, Београд, 1912. (912 стр.)
• Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903, Књижарница С. Б. Цвијановића, Београд, 1912. (336 стр.)
• Калуђер и хајдук, Задужбина И. М. Коларца, Београд, 1913. (296 стр.)
• Историја и традиција : изабрани радови, Српска књижевна задруга, Београд, 1982 XX+478 стр.
• Преписка Стојана Новаковића и Валтазара Богишића, прир. Б. М. Недељковић, САНУ, Београд, 1968. (IX + 264 стр.)

Завод за уџбенике и наставна средства објавио је 1990-их критички приређено издање Изабраних дела Стојана Новаковића у 16 књига, њихови наслови су (редом):

• Земље и народ у старој српској држави
• Списи из историјске географије
• Срби и Турци
• Османско царство пред српски устанак
• Васкрс државе српске
• Балканска питања
• Национална питања и мисао I
• Национална питања и мисао II
• Аутобиографски списи
• Историја српске књижевности
• Први основи словенске књижевности
• Стара српска књижевност I
• Стара српска књижевност II
• Примери књижевности и језика старог српскословенског
• О народној традицији и народној књижевности
• Српска библиографија

• Нова Искра, број 1, година I (1899) стр. 1—4
• Нова Искра, број 2, година I (1899) стр. 17—20
• Нова Искра, број 3, година I (1899) стр. 33—36
• Нова Искра, број 4, година I (1899) стр. 53—58
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 156
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 3, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• Политикин некролог 5. 2. 1915.
• Некролог у Српским новинама
• Мираш Кићовић, Историја Народне библиотеке у Београду, Београд, 1960, стр. 123—124

• Краћа биографија на сајту САНУ

Stojan Novakovic