Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
стојан_јанковић

Стојан Јанковић

Стојан
Јанковић

Рођење:
око 1632.
Жегар,
Османско царство

Смрт:
23. август 1687.
Дувно,
Османско царство

Познат као:
ускок из
Равних Котара

Стојан Јанковић или Стојан Митровић (Жегар, око 1632 — Дувно, 23. август 1687),1) један од најзначајнијих сердара котарских ускока из Далмације.

Биографија

Рођен је око 1632. године, у Жегару, на планини Буковици, изнад реке Зрмање, недалеко од православног манастира Крупе. У близини је вековима постојала турско-млетачка граница.2)

Био је син Јанка Митровића из Жегара крај Обровца. Отац се око 1641. године са четворицом браће и још седамдесет породица доселио са турског подручја у3) мало село Будин (који више не постоји) код Посердарја,4) између Жегара и Задра у Млетачкој Републици. Важио је за човека од угледа и редовно је предводио котарске ускоке у честим борбама против Турске војске.5) Ратовао је заједно са Петром Смиљанићем и његовим синовима и Илијом Миљковићем.6) Због тога му је 1647. додељена месечна плата од 4 дуката.7)

Стојан је имао старијег брата Илију, млађег брата Завишу8)9) и сестру Анку.10) Носили су презиме Јанковић по патрониму од оца Јанка. Још као дечак, од оца је стекао прве ратне вештине.11)

Као млад је ратовао уз свога оца и у друштву Илије Смиљанића. Пошто се истакао у борбама против Турака, од 1650. године још као непунолетан, почео је да добија млетачку плату у износу од 4 дуката, а ова сума се 1653. када су се Турци повукли из Равних Котара и улогорили се у Островици,12) увећала на 6 дуката месечно.13)

Личним јунаштвом14) се истакао у борбама против Турака,15) посебно за време турско-млетачких ратова: Кандијског (1645—1669), на Крту и Морејског рата (1683—1699), на Пелепонезу.16) Оба рата су се водила са циљем да би се Млеци потиснули са Средоземља и дуго су трајала.17)

Након очеве погибије 1659. после боја ускока са Турцима на реци Цетини, Стојан је заменио оца на месту сердара котарских ускока.18)

За време Кандијског рата, фебруара 1666, током једног од окршаја са Турцима, приликом упада на подручје Цетинске крајине, код Обровца Сињског је пао у турско заробљеништво19) и заједно са Илијом Милковићем одведен је у Цариград код султана,20) на чијем је двору провео као роб око четрнаест месеци.21) Чињеница да је био доведен пред султана је за Турке представљао доказ да је задатак извршен и да је непријатељ тријумфално уништен, али говори и о томе да се за Стојаново војевање против Турака знало и на султановом двору, јер су само истакнути одметници били достојни таквог поступка.22) Дванаест година пре његовог заробљавања, на цариградској тврђави пободена је на коље глава харамбаше Илије Смиљанића.23)

Пошто се након дуже од годину дана није ништа знало о њему, изгубљена је свака нада да ће се вратити, а над његовим ратницима вођство је преузео Павле Унчевић.24) Султаново робље није могло да се откупи, нити замени и бежање је био једни начин да се спасе.25) Захваљујући смањеној будности Турака, пошто је непопуларни султан Мехмед IV, ради лова и разоноде боравио у Једрену, маја 1867. године26) Стојан је успео да побегне и да се врати кући у Котаре, а са бекством из заробљеништва, које је представљало прави подвиг, се прославио још више.27) По повратку у Котаре поново се ставио на чело ускока и наставио да ратује.28)

Након рата, 13. марта 1670. млетачки сенат му је доделио титулу млетачког каваљера (витеза) Светог Марка, златну колајну,29) у вредности од 100 дуката и посебну доламу,30) право на грб и вечно право на велики земљишни посед, од 400 гоњала или 310 јутара,31) односно преко 100 хектара32) и кућу у селу Исламу (касније Исламу Грчком), на освојеном подручју Равних Котара.33) Међутим, пошто је ова територија након разграничења са Турском припала Турској, додељена му је кућа у Задру, у Рајској (итал. Paradiso) улици.34)

Постао је један од главних ослонаца млетачке власти. Поверен му је надзор и решавање спорова између придошлица са турских подручја и староседелаца, као и хватање и кажњавање прекршилаца. Године 1671. постављен је за заповедника стратешког утврђења Островице, а 1681. постављен је за вођу равнокотарских Морлака (ускока).35)

Када се Бајо Пивљанин 1674. доселио у Задар, дружио се са њим, чак су се и ородили, пошто му се сестра Анка удала за Бајовог брата Митра.36)

Уочи Морејског рата надзирао је млетачко-турску границу. Међутим, када су на јесен 1683. у Далмацији избиле прве побуне против Турака, Млетачка република је у жељи да у том рату остане неутрална, од Јанковића и других вођа тражила да смирују побуњенике.37) Мада је поступио по упутствима млетачких власти, није могао да обузда свог брата Илију, који је био вођа побуне и одврати га од упада на турску територију, па су Млечани, да би примирили Илију, његову браћу Стојана и Завишу, од 17. септембра до 20. новембра држали интерниране у Венецији.38) Али када су видели да се устанак шири и да би могао да избије рат између Турске и Млетачке републике, ослободили су их, како би припремили одбрану.39) Када је Венеција ушла у савез са Аустријом објавила је рат Турској,40) који је отпочео 1684. године. Стојан је добио задатак да брани територију и да врши нападе на Лику и Босну, одакле је доводио наш живаљ у службу млетачких власти.41)

У рату је показао велику храброст и оданост Млецима, борећи се у првим редовима. Током напада на Книн 1684. био је рањен. Предводио је борбе на Крбаву, Гламочу и Грахову, где је поразио босанског и херцеговачког пашу. Након млетачког пораза код Сиња 1685, провидур Пиетро Валијер га је похвалио у извештају Сенату за изузетну храброст и заслуге што током битке једино он, од морлачких војника, није побегао.42)

Залазио је у дубину турског подручја, током 1685. Неколико пута је одлазио у Лику. Из Лике и Крбаве је на млетачку страну превео на хиљаде породица и људи способних за рат. Јануара 1686. кренуо је у поход на Лапац, при чему је уз велики плен заробио и неке турске вође. Јуна и септембра је учествовао у два велика похода на Херцеговину, у околину Ливна и у освајању Сиња. Због великог угледа код Млечана, остале морлачке старешине су му завиделе, а било је и притужби због присвајања Кожулог поља, због тога што је у околним селима захтевао да му свако мора обрађивати комад земље, али су му Млечани, не обазирући се на притужбе, те године дозволили да прикупи људе, пешадију под командом сина Николе и коњаничке јединице под командом другог сина Константина, ради одбране далматинских поседа.43)

Половином новембра 1686. послали су га да брани Брибир, али је морао да се повуче због недостатка људства и опреме. Током похода на Дувно, августа 1687, након почетног успеха, када су наишле надмоћније турске јединице, већина његових људи се разбежала, а он је погинуо опкољен.44)

Мада су Јанковићи у Цркви Светог Илије у Задру имали своју породичну гробницу, највероватније је сахрањен у сада разрушеној црквици у Будину45) или у Исламу Грчком, код своје куле.46)

Након његове смрти вођство над његовим људима је преузео брат Завиша.47) На основу Стојанових заслуга, његова браћа су до смрти уживали повластице од Млетака.48)

Породица

Два пута се женио. У првом браку са женом Винком или Вуком имао је синове Николу и Ђурађа и ћерку Анастасију. Према неким ауторима, 1676. године је из љубоморе убио жену. За овај поступак није одговарао властима, а исте године се оженио Гркињом Антонијом Реци (итал. Antonia Rezzi), грко-католичке вере, са којом је имао синове Јанка, Слободана и Константина и ћерке Магдалену и Марију.49) Надживели су га само синови Никола, који је постао војнички старешина на Леванту и Константин, који је постао капетан коњичке чете.50)

У његову част

Кула Јанковића и Црква Светог Георгија

У Исламу Грчком кула Стојана Јанковића саграђена је на један спрат, са дворишним просторијама за послугу, а у дну куле се налазила подрумска просторија која је служила као тамница. Око куле је била озидана висока ограда. У непосредној близини двора Јанковића налазила се православна капела Светог Георгија из 1675. Цео комплекс је имао меморијални карактер и остао је добро очуван до 1990-их.51)

Јаунара 1993. године, у акцији „Масленица 93”, хрватска војска је етнички очистила и разорила Ислам Грчки. Том приликом су порушени кула Јанковић Стојана и капела, који се сада обнављају.52) Мада још увек само делимично обновљена кула је 2012. отворена за јавност и посете.

Купрешка Стрљаница

Стојан Јанковић је више наврата своју војску окупљао и припремао за нове нападе на Купрешком пољу. Одатле је повео своју војску и у последњем нападу на Дувно 1687, где је и погинуо. Да би увежбао своју војску, на Видовдан пре последњег боја, испод места Малована, организовао је такмичење у више витешких дисциплина, као што су вештина сечења, мачевања, гађања, стрељања. У знак сећања на то такмичење, али и на Битку на Косову, од 1687. за Видовдан, на истом месту, које је добило назив купрешка Стрљаница, сваке године се одржавао сабор и такмичење у традиционалним дисциплинама, као што су бацање камена с рамена, пешачке и коњске трке. С обзиром да је тај датум био близу косидбе, временом су трговци на ливадама Стрељаницама почели да продају производе неопходне за косидбу, а како би се производи испробали, почело је да се организује такмичење у кошењу. Најбољи косац је проглашаван косибашом, који је на симболичан начин преузимао делић славе легендарног ускока. Након Другог светског рата, датум одржавања је померен за прву недељу у јулу, а од 1960. године Стрљаница је почела да се одржава у средишњем делу Купрешког поља.53)

Народне песме

Литература


Stojan Jankovic

1) , 33) , 35) , 37) , 39) , 42) , 43) , 44) , 48)
Драган Роксандић, 2005.
2) , 4) , 6) , 17) , 19)
Стојан Бербер, 2004, стр. 152
3) , 5) , 7)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 223
8)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 236
9) , 47)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 237
10) , 24) , 26) , 28) , 30) , 32) , 34) , 36)
Стојан Бербер, 2004, стр. 155
11) , 18)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 225
12)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 224
13)
Стојан Бербер, 2004, стр. 153
14) , 29)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 128
15) , 16) , 21) , 54)
Група аутора, 2010, стр. 14
20) , 22) , 23) , 27)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 227
25)
Бошко Десница, 1991, стр. 199
31) , 52)
Ј. Матијевић, 31. 8. 2014.
38) , 41)
Марко Рачов, 1. 8. 1983, стр. 228
40) , 49) , 50)
Стојан Бербер, 2004, стр. 156
45)
Бошко Десница, 1934, стр. 39
46)
Стојан Бербер, 2004, стр. 158
51)
Стојан Бербер, 2004, стр. 159
53)
Милан Зјајић, 18. 7. 2010.
стојан_јанковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/11/30 12:22